14. februara 2024. godine policija je upala u stan dve mlade LGBTIQ+ osobe. Nasilje koje prebroditelji opisuju predstavlja najstrašniji slučaj homofobičnog policijskog nasilja koje naše društvo pamti. Godinu dana kasnije, sve pritužbe protiv policajaca odbačene su kao neosnovane. Nakon analize više od 300 strana zvanične dokumentacije iz Tužilaštva nije moguće utvrditi da li se nasilje dogodilo, ali ovaj slučaj pokazuje da je usled niza propusta i proceduralnih nedostataka policijsko nasilje praktično nedokazivo.
Četrnaestog februara u ranim jutarnjim satima, na osnovu naredbe Prvog osnovnog suda u Beogradu, jedanaest policijskih službenika i pripadnika interventne jedinice pod punom opremom nasilno je upalo u jedan stan na Karaburmi, zbog sumnje da je ženska osoba koja u njemu stanuje izvršila krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga. U trenutku upada, u stanu su se nalazili osumnjičena S.B, njen partner, i cimer Andrej Obradović. Usledilo je, kako svedoči Andrej Obradović za Zoomer, a potvrđuju i iskazi svo troje oštećenih u koje smo imali uvid, višečasovno policijsko nasilje koje uključuje psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje, vređanje, pretnje i iznuđivanje iskaza, koje se dešavalo kako u stanu u kom je vršen pretres, tako i u policijskoj stanici Novi Beograd, u koju su privedeni.
Kako ističe Obradović, eskalacija nasilja dogodila se u trenutku kada su pripadnici policije pronašli obeležja i zastave LGBTIQ+ zajednice u stanu.
Meni jako dugo nije bilo jasno da je uzrok nasilja moja seksualna orijentacija, čak i pored tih povika „pe***čino” i „je***emo ti mamu pe***sku – moj mozak nije mogao da prihvati da zbog toga što sam takav kakav sam moram da ćutim i pretrpim ovo… ali nasilje prema meni, ciljano i targetirano, kreće kada su videli ta obeležja.
opisao je za Zoomer Andrej Obradović.
U svom iskazu datom Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, u koji je Zoomer imao uvid, Obradović je istakao da su policajci govorili kako je „bolestan”, pretili mu silovanjem motornom testerom kada dođu u stanicu, dodirivali ga ispod donjeg veša i sa njegovom glavom simulirali oralni seks.
Postupak protiv policijskih službenika pokrenut je u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a, koji je odbio pritužbu, a potom i pred Prvim osnovnim javnim tužilaštvom i Trećim osnovnim javnim tužilaštvom i na kraju pred Višim javnim tužilaštvom u Beogradu. Sve krivične prijave protiv policijskih službenika su odbačene.
Treće javno tužilaštvo odbacilo je krivičnu prijavu Andreja Obradovića za navodno nasilje u policijskoj stanici, navodeći između ostalog u rešenju da se „iskazima svedoka ne može pokloniti vera i da se samo na njima ne može zasnovati dovoljan stepen sumnje u nedostatku materijalnih dokaza“. Istovetan razlog, da „ne postoji nijedan materijalni dokaz koji bi potvrdio navode podnetih krivičnih prijava“ navodi se i u rešenju Prvog osnovnog javnog tužilaštva, kojim se odbacuje krivična prijava za navodno nasilje prilikom pretresa stana, a to potvrđuje u rešenju o odbacivanju prigovora na ovu odluku i Više javno tužilaštvo.
Nedostatak materijalnih dokaza, u ovom slučaju, posledica je neadekvatnog zakonskog okvira i nedovoljno razvijenih procedura koje štite građane od policijskog zlostavljanja. Ovi safeguard mehanizmi podrazumevaju obavezu policije da snima intervencije, kao i ispitivanja svedoka i osumnjičenih, obavezno prisustvo advokata pri pretresu i davanju izjava, kao i obavezan lekarski pregled. Još u julu 2016. godine institucija Zaštitnika građana, koju je u to vreme vodio Saša Janković, uputila je Inicijativu za dopunu zakona kojima su propisana ovlašćenja policije i komunalne policije, sa preporukom da ovi mehanizmi budu deo standardne policijske procedure, što nikada nije usvojeno. Kako su svi tzv. safeguard mehanizmi izostali, a uz niz propusta tokom istražnog postupka, navodno policijsko nasilje nad Andrejem Obradovićem i njegovom cimerkom predstavlja studiju slučaja nemogućnosti dokazivanja policijskog nasilja u Srbiji.
(NE)POSTOJEĆI SNIMCI NADZORNIH KAMERA
Iako Zakon o krivičnom postupku predviđa da se tok pretresanja „može tonski i optički snimiti, a predmeti pronađeni tokom pretresanja mogu posebno fotografisati”, ova procedura nije obavezujuća. U Obradovićevom slučaju, nije jasno da li policijski snimci postoje, ili ne.
„Po našim sećanjima to je snimano, a po njihovim izjavama nije baš najjasnije da li su to snimali ili nisu imali kamere, ali do snimka se ne može doći. Mi se sećamo da je snimano“, rekao je za Zoomer Obradović. Međutim, u izveštaju institucije Zaštitnika građana od 30.12.2024. godine, koji potpisuje zamenica Zaštitnika građana Jelena Stojanović, navodi se da je utvrđeno da „nema video zapisa pretresa, jer pretres nije sniman, da takva obaveza ne postoji, odnosno nije propisana“.
Problem nedostupnosti video zapisa pojavljuje se i u slučaju navodnog policijskog zlostavljanja u policijskog stanici Novi Beograd. Kako se navodi u pomenutom izveštaju Zaštitnika građana, ne postoje snimci iz stanice koji pokrivaju prostorije u kojima su policijski službenici saslušavali oštećene, s obzirom na to da „sistem video nadzora nije u funkciji nekoliko godina unazad“. Odgovor na pitanje da li radi video nadzor na ulazu i u hodnicima, ova institucija do objavljivanja izveštaja nije dobila.
Da je snimano, to bi bilo u korist i lica prema kojima je primenjivano policijsko ovlašćenje jer bi se videlo da li su zlostavljani, ali sa druge strane, i u korist policije, jer ukoliko je neosnovana primedba da su bili zlostavljani, to bi bilo evidentirano u audio-vizualnom zapisu.
objašnjava za ZOOMER Miloš Janković, advokat i tadašnji zamenik Zaštitnika građana, koji je radio na pomenutim preporukama upućenim 2016. godine.
„Preporuka je svojevremeno data da postoje kamere i to na svim ulaznim hodnicima, ispred prostorija za policijsko zadržavanje i u prostorijama u kojima se vrši saslušavanje. To se odnosi i na snimanje saslušanja okrivljenih ili građana, jer bi se na taj način videlo kako je postupano od strane policije prilikom uzimanja izjava, odnosno da li je dolazilo do iznuđivanja određenog priznanja”, dodaje Miloš Janković.
Deo teksta inicijative koju je podnela institucija Zaštitnika građana 16. jula 2016. godine, a koju potpisuje Miloš Janković, zamenik tadašnjeg Zaštitnika građana Saše Jankovića.
Kako za ZOOMER navodi tadašnji Zaštitnik građana Saša Janković, o ovom pitanju ne postoji jedinstveno zakonsko rešenje u svetu, a u stručnoj zajednici postoje podeljena mišljenja – te je upravo stav Zaštitnika građana posebno bitan jer poznaje i uzima u obzir naš nacionalni i lokalni kontekst.
U nekim drugim okolnostima, bio bih protiv toga da Policija treba da snima svoj svaki potencijalno sporan postupak, već bih tražio da se, umesto kamerama na svakom koraku, do verodostojnosti službenih „istina“ dolazi izgradnjom suštinskog autoriteta Policije (i drugih državnih organa), koji bi trebalo da se zasniva na opšte-priznatoj profesionalnosti, posvećenosti vladavini prava i pravičnosti, te adekvatnom odabiru, obuci, kontroli i nadzoru policijskog kadra. Ali trendovi u Srbiji su na žalost po tim pitanjima bili loši i otuda sam, sa saradnicima, u takvim okolnostima uputio preporuku MUP-u da se kritične intervencije snimaju – radi zaštite i građana, ali i korektnih policajaca.
istakao je za ZOOMER Saša Janković
Ove preporuke iz 2016. godine, međutim, nikada nisu usvojene, što se prema mišljenju nekadašnjeg Zaštitnika građana poklopa sa periodom kada se promenila klima u odnosu saradnje MUP-a i Zaštitnika građana, što je koincidiralo sa političkim promenama 2012. Godine.
„MUP Republike Srbije sa Policijom je dugo godina bio organ koji je najorganizovanije i najdisciplinovanije sarađivao sa institucijom Zaštitnika građana. Na žalost, ta dobra klima je počela da se menja, a incident tokom Parade ponosa, kada su pripadnici Žandarmerije primenili fizičku silu i gumene palice prema braći Aleksandra Vučića i Siniše Malog, i pripadnika Kobri u njihovoj pratnji, bio je verovatno poslednji za vlast osetljiv slučaj u kome je MUP u dobrom delu poštovao svoje zakonske obaveze prema instituciji Zaštitnika građana”, objašnjava Saša Janković i dodaje da je konačan kraj praktično označen slučajem „fantomskog“ rušenja Savamale i pokušajem sabotaže postupka kontrole i diskreditacije njenih nalaza”.
„KAKAV ADVOKAT – NIJE TI OVO AMERIČKI FILM“
Kako oštećeni navode, prilikom pretresa im nije pokazan nalog, a zahtev da pozovu advokata je odbijen.
„Mi smo od samog starta pre svega tražili nalog, moja cimerka je u tome bila najglasnija. Ona je vrtela dve reči – nalog i advokat. Što se tiče advokata, rekli su nam da previše gledamo američke filmove”, izjavio je za ZOOMER Obradović. Oštećenima advokat nije bio omogućen sve vreme trajanja pretresa, kao i saslušanja, već su se istom obratili tek nakon pokretanja prijave protiv policijskih službenika.
„Problem je što u Srbiji zakonom nije propisano da se odmah po lišavanju slobode advokatu omogući pristup klijentu, zato što se to rešava po uslovu Zakonika o krivićnom postupku, koji se bazira na pravu da neposredno pre davanja iskaza pred tužiocem okrivljeni ima pravo na susret sa advokatom”, objašnjava advokat Miloš Janković i dodaje da je inače česta pozitivna policijska praksa u Srbiji da se omogući prisustvo advokata, međutim u ovom slučaju to se nije dogodilo.
Prisustvo advokata jedan je od najvažnijih safeguard mehanizama koji sprečava kako zlostavljanje, tako i iznuđivanje priznanja, ali umesto da bude obevezujuće, u našem sistemu je prepušteno slobodnoj volji policije.
Za uvođenje ove prakse, nekadašnji Zaštitnik građana se uspešno zalagao širom sveta – ali u Srbiji za to nije bilo sluha.
„Za prisustvo advokata već od prvog ispitivanja sam se čak uspešno zalagao i širom sveta u zemljama gde takvo pravo nije postojalo, na primer u Libanu, te tim pre je institucija Zaštitnika građana u Srbiji bila garant zaštite tog prava građana. Koliko mogu da vidim – ali više ne kao Zaštitnik građana već kao građanin i stručnjak – policijska praksa i snaga zaštite su se u našoj zemlji promenili na gore”, zaključuje Saša Janković.
LEKARSKI PREGLED KAO MISAONA IMENICA
Ni Andrej Obradović, ni ostali oštećeni, nisu dobili mogućnost lekarskog pregleda. U obrazloženju policije navodi se da pregled „nisu ni tražili”. Obradoviću je lekarski pregled omogućen tek narednog dana, nakon puštanja iz pritvora, a obavio ga je samostalno.
Nismo bili upućeni na naša prava, niti smo znali da možemo odmah da tražimo lekarski pregled. Pregled sam obavio u urgentnom centru, od početka je bilo traljavo, nisu hteli da upišu da se situacija desila usled policijske intervencije, već da se povreda desila od strane NN lica. Upućen sam u stanju šoka u Lazu Lazarevića gde su me, kad su čuli da je u pitanju policija, gotovo izbacili.
ispričao je Andrej Obradović za ZOOMER
Uvidom u medicinsku dokumentaciju, za šta smo dobili odobrenje Obradovića, potvrdili smo da je događaj okarakterisan kao napad nepoznatog lica, ali bez opisanih vidljivih tragova povreda, za koje sam Obradović tvrdi da ih nije ni imao jer je udarce dobijao u predelu potiljka gde ne ostaju tragovi.
„U ovom slučaju je izvršen propust zato što policijski službenici nisu pozvali hitnu pomoć koja bi izvršila pregled tih lica, nego su se ova lica naknadno vukla po beogradskim bolnicama kako bi obavila određen pregled, a i ti pregledi nisu urađeni u sladu sa Istanbulskim protokolom”, objašnjava advokat Miloš Janković i napominje da je naša zemlja dužna da postupa u sladu sa praksom međunarodnih tela i da lekarski pregled mora da bude praksa, a ne stvar izričitog ličnog zahteva.
Ovo nedokumentovanje povreda u rešenjima oba Tužilaštva navodi se kao jedan od argumenata za odbacivanje krivične prijave. U obrazloženju Prvog javnog tužilaštva navodi se da „u dostavljenoj dokumentaciji nema objektivnih parametara povrede koje bi potvrdile navedenu dijagnozu, te da ne postoji uzročno-posledična veza za kritični događaj“. Međutim, uzeto je u obzir samo sudsko-medicinsko veštačenje na osnovu lekarskih izveštaja koji opisuju fizičke povrede. Psihijatrijski izveštaj koji navodi „psihomotorni nemir, narušavanje osnovnih fizioloških funkcija i izrazito jak strah i anksioznost“ nije uzet u obzir pri donošenju odluke.
„Nije bilo reči o izveštajima lekara psihijatrijske struke, niti je izvedeno psihijatrijsko veštačenje oštećenih na osnovu okolnosti pretrpljene traume“, navodi u prigovoru na rešenje Prvog osnovnog javnog tužilaštva advokatica Kristina M. Todorović zahtevajući da se zatraži psihijatrijsko veštačenje. Više javno tužilaštvo u Beogradu je odbilo prigovor.
Da je ovakvo veštačenje moglo biti zatraženo potvrđuje i Predrag Milovanović, član udruženja tužilaca Srbije.
„Javni tužilac može u svakom trenutku tokom predistražnog ili istražnog postupka narediti da se obavi sudsko-medicinsko ili psihijatrijsko veštačenje oštećenog ukoliko postoje indicije da je nad njim vršeno fizičko ili psihičko nasilje”, objašnjava Milovanović i naglašava da to ne isključuje pravo oštećenog da ga bez odlaganja pregleda lekar koga samostalno odabere.
Ukoliko ovo pravo nije bilo omogućeno uhapšenom licu koji je posle dobio status oštećenog u postupku koji se vodi za torturu, taj podatak može biti više nego indikativan za postupajućeg tužioca u prilog višeg stepena sumnje da je torture bilo.
rekao je za ZOOMER Predrag Milovanović
PRETRES STANA ŽENSKE OSOBE BEZ PRISUSTVA POLICAJKI
Iako je, prema naredbi Prvog osnovnog suda u Beogradu, pretres zatražen zbog sumnje da je krivično delo izvršila ženska osoba, pretres je sprovelo 11 policajaca, bez prisustva ijedne policajke. Ovo je po zakonu kada je u pitanju pretres stana, ali ne i pretres ili pregled lica koje se prema Zakonu o krivičnom postupku mora sprovesti tako da „svedoci i lice koje sprovodi pretresanje moraju biti lica istog pola kao i lice koje se pretresa“. Međutim, S.B. u iskazu navodi da jeste bila pregledana u samom stanu.
„Mene je inače opipao, odnosno pretresao, pripadnik Interventne jedinice. Malo me je opipavao preko odeće, a malo ispod odeće. Jedno šest puta me je opipavao, i sa prednje i sa zadnje strane, a sve vreme su govorili da treba da dovedu ženskog inspektora da me pretrese. Nisu mi tražili da se skidam. On je zavukao ruke ispod moje majice i pipao me je po grudima, kao i preko trenerke i donjeg veša gde me je uhvatio za polni organ“, navodi se u iskazu.
S.B. takođe navodi i da joj nije bilo omogućeno korišćenje toaleta bez nadzora: „Kada sam zatražila da odem do toaleta, da stavim uložak, jer sam u sred ciklusa odugovlačili su. Službenik policije je virio kroz ključaonicu dok sam bila u toaletu i menjala uložak“, tvrdi u iskazu S.B.
Kako za ZOOMER objašnjava pravnica Milena Vasić iz organizacije YUCOM, ovakav pregled mora da vrši ženska osoba.
„Pregled lica se vrši bez naloga suda, to je prosto neka vrsta prepipavanja. Na isti način kao kada vam neko otvori torbu i pogleda da li imate oružje u njoj, mogu i vas da prepipaju da vide da li imate oružje. Pretres, sa druge strane, je mnogo invazivnija metoda. I on se radi isključivo uz nalog suda”, objašnjava Vasić i dodaje da je u oba slučaja neophodno prisustvo ženske osobe.
Policija je demantovala ove tvrdnje i navodi da S.B. nije pregledana u stanu od strane muških policajaca. Međutim, ostaje nejasno zbog čega je organizovana policijska akcija pretresa stana ženske osobe, a da u njoj nisu učestvovale ženske pripadnice policijskih snaga. Otvara se pitanje da li je krivično delo koje se S.B. stavlja na teret srazmerno represiji koja je upotrebljena protiv nje?
Kada veliki broj policijskih službenika upadne u nečiji stan za neko relativno blago krivično delo, tu zaista možemo govoriti o elementima zastrašivanja, koji imaju za cilj da prepadnu osobu u čiji stan se ulazi. I to jeste, na neki način, poremećaj u odnosu moći, gde vi zapravo činite da se jedna osoba oseti potpuno nemoćno u odnosu na tu silu koja se nalazi tu.
istakla je za ZOOMER MIlena Vasić
POLICIJA SAMU SEBE ISTRAŽUJE
Iako ima ovlašćenja da samostalno utvrđuje činjenice, praksa u Srbiji je takva da se Tužilaštvo oslanja na unutrašnju istragu policije. Rezultat je to da se iskazi policajaca, dati pred kolegama, uzimaju kao apsolutne činjenice.
„Umesto da tužilac sam sprovodi istražne radnje, to se prepušta policiji i to radi Sektor unutrašnje kontrole, koji je interni kontrolni mehanizam. Umesto da se sprovodi nezavisna istraga od strane drugog organa, ovde imamo situaciju da tužilaštvo prepušta sprovođenje istražnih radnji upravo onom organu čiji pripadnici su okrivljena lica”, napominje advokat Miloš Janković.
Javno tužilaštvo je, dodatno objašnjava Milovanović, „u praksi neoperativan organ koji ne raspolaže svim potrebnim resursima za prikupljanje dokaznog materijala”, te se zato obraća Sektoru unutrašnje kontrole. Ovaj sektor je, dodaje, republičkog ranga i po slovu zakona bi trebalo da bude objektivan i nepristrasan prilikom postupanja u ovom slučajevima.
Najveći problem leži u strukturnoj organizaciji MUP-a koja je izrazito centralizovana, tako da tužilac ne može isključiti mogućnost da predistražni postupak eventualno bude kontanimiran „naređenjima sa vrha.
objašnjava za ZOOMER Predrag Milovanović
Milovanović dodaje i da nekad predistragu odlikuje gubljenje dragocenog vremena: „Tako „inficiran“ postupak lošim postupanjem u nastavku po pravilu dovodi do jalovog ishoda – odbačaja krivične prijave ili oslobađajuće presude”.
Uvidom u dokumentaciju vidi se da je Tužilaštvo saslušalo oštećene, ali ne i policajce, već se oslanjalo samo na zapisnike o razgovorima i izjave koje su policajci dali pred svojim kolegama, što se navodi i kao propust u odbijenom prigovoru advokatice Kristine M. Todorović. Ovakva praksa, nije retkost.
„Tužilac je uzeo te izjave kao njihov iskaz, smatrajući je to dovoljno da donese zaključak. Smatrao je da oni ne bi tužiocu dali neki drugi odgovor, jer bi to bilo kontradiktorno“, objašnjava pravnik Bojan Lazić, iz organizacije Da se zna koja je podnela krivičnu prijavu.
Međutim, takva praksa može dovesti do kompromitovanja dokaza, naglašava advokat Janković: „Policajci s policajcima mogu da se dogovore šta će ko da priča i praktično se tako dezavuiše celi postupak”, objašnjava.
POLICIJA NIJE NI PRIKUPLJALA MATERIJALNE DOKAZE
Ceo slučaj odbačen je usled „nedostatka materijalnih dokaza”, a uvidom u dostavljenu dokumentaciju, primetan je niz propusta usled kojih je onemogućeno da oni uopšte i budu prikupljeni. Naime, u iskazima oštećenih navedeno je da su policajci pretres fotografisali svojim mobilnim telefonima i te slike, na kojima su se nalazili privatni predmeti i seksualne igračke, razmenjivali međusobno. Međutim, u dokumentaciji koju smo dobili nema ničega što bi ukazalo na to da je Tužilaštvo zahtevalo veštačenje mobilnih telefona radi utvrđivanja činjenica.
„Ako se radi o nečemu što bi bilo od odlučnog značaja za postupak, tužilac može zatražiti da se od okrivljenih oduzmu telefoni i isti izveštače kako bi se utvrdile te činjenice”, objašnjava Milovanović.
Prisustvo takvih fotografija, potvrđeno veštačenjem mobilnih telefona, moglo bi biti materijalni dokaz tvrdnji oštećenih: „To je moglo da bude materijalni dokaz, ali je tužilaštvo sve prebacilo na policiju. I policija to nije odradila”, podvlači advokat Janković.
Takođe, u svojim iskazima oštećeni su naveli da su pojedini policijski službenici bili u alkoholisanom stanju, što je moralo da bude podrobnije ispitano.
„To je činjinica kojoj će tužilac svakako posvetiti naročitu pažnju, pošto se tiče uračunljivosti okrivljenog. Ona se po zakonu pretpostavlja, ali se ne radi o neoborivoj pretpostavci, pa ukoliko je neko od aktera u postupku dovede u sumnju, tužilac će narediti veštaku psihijatrijske struke da se na tu okolnost izjasni”, objašnjava Milovanović.
U dostupnoj dokumentaciji ne pominje se da li je ovakvo veštačenje naloženo, dok advokat Janković tvrdi i da je eksplicitno odbijeno: „Prilikom razmatranja pritužbe je odbijeno da S.B odvede prisutne policijske službenike do frižidera iz kojih su 14.02.2024. godine policijski službenici vadili alkoholna pića“, ukazao je advokat Miloš Janković koji je tom prilikom prisustvovao razgovoru u svojstvu punomoćnika S.B.
SISTEM OMOGUĆAVA DA POLICIJSKO NASILJE OSTANE NEDOKAZIVO
Bez materijalnih dokaza koji bi potkrepili izjave oštećenih, proces utvrđivanja činjenica svodi se na upoređivanje iskaza i pregled službenih beleški koje sastavljaju okrivljeni u procesu. To dovodi do toga da nije moguće utvrditi šta se zaista dogodilo.
Mi smo u situaciji da ne znamo šta se desilo, da jedno priča policija, a drugo pričaju ljudi prema kojima je sprovedeno jedno policijsko ovlašćenje i ne znamo da li je u tom postupanju policije došlo do zlostavljanja.
zaključuje za ZOOMER advokat Miloš Janković
Mehanizmi koji bi obezbedili zaštitu građanima od policijske brutalnosti i nedvosmislene materijalne dokaze, koje je predložio Zaštitnik građana 2016. godine – nikada nisu postali deo zakonskih i proceduralnih okvira, već su prepušteni slobodnoj volji policije. Ukoliko oni izostanu, prikupljanje materijalnih dokaza poverava se organu vlasti čiji su pripadnici okrivljena lica, što ostavlja veliki prostor za manipulaciju dokazima, kao i koruptivne radnje. Onemogućavanje prikupljanja dovoljnog dokaznog materijala rezultira odbacivanjem krivičnih prijava za policijsko nasilje pre podizanja optužnice, čime se za prebroditelje gotovo iscrpljuju sve zakonske mogućnosti.
Ovakav sistem omogućio je stvaranje začaranog kruga u kome policijsko nasilje postaje nedokazivo, a pravda za prebroditelje nedostižna.
- Imena svih prebroditelja, kao i policijskih službenika protiv kojih se vodio postupak, poznata su redakciji. U tekstu je objavljeno samo ime Andreja Obradovića, na njegov izričit zahtev. S.B. je odlučila da se ne pojavljuje u medijima, a njen partner je odustao od krivične prijave i u procesu je bio u svojstvu svedoka. Imena policijskih službenika nisu navođena zato što se tekst bavi sistemskim propustima, dokumentovanim na jednom slučaju, koji mogu dovesti do toga da ishod bude ponovljen u bilo kom drugom slučaju i od strane bilo kog drugog policijskog službenika.
- Činjenice u tekstu bazirane su na obimnoj dokumentaciji koje je na osnovu Zahteva za informacije od javnog značaja ZOOMERU dostavilo Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, izveštaju Zaštitnika građana i finalnim odlukama Trećeg javnog tužilaštva i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
- Treće javno tužilaštvo odbilo je da dostavi kompletnu dokumentaciju o istrazi u vezi nasilja u policijskoj stanici Novi Beograd uz obrazloženje u kome se, između ostalog, navodi da bi ta informacija mogla ugroziti privatnost i ugled lica na koje se informacije odnose.
- Ministarstvo unutrašnjih poslova i Sektor unutrašnje kontrole takođe su odbili da dostave dokumentaciju u vezi postupaka vođenih protiv policijskih službenika, uz obrazloženje da interes zaštite dokumenata prevlađuje interesu javnosti.
- Sektor unutrašnje kontrole kao argument je naveo i to da bi dostavljanje dokumenata ugrozilo postupke koji se vode pred nadležnim tužilaštvima i Zaštitnikom građana, u kojima se „trenutno izvode dokazi u cilju donošenja odluke” – međutim ZOOMER poseduje rešenja sva tri Tužilaštva i izveštaj Zaštitnika građana koji potvrđuju da su svi navedeni postupci okončani do kraja 2024. godine. O eventualnim drugim postupcima protiv istih policijskih službenika ni MUP ni SUK nisu pružili nikakve informacije.
Naslovna fotografija: Canva AI
Ovaj istraživački članak nastao je je u okviru programa Akademije novinarstva u organizaciji Beogradske otvorene škole.
