Čak 80% mladih smatra da ne postoji sistem odgovornosti za policajce koji prekrše zakon, pokazuje najnovije istraživanje koje je ZOOMER sproveo među mladima. Ispostaviće se – u pravu su. Na osnovu opsežne studije slučaja navodnog policijskog nasilja prema Andreju Obradoviću, može se zaključiti da, usled niza sistemskih propusta i proceduralnih nedostataka, policijsko nasilje postaje praktično nedokazivo, a pravda za žrtve nedostižna. Ovi nedostaci pre svega uključuju to da policija ne snima pretrese i saslušanja, da prisustvo advokata i lekarski pregled nisu obavezni, kao i da materijalne dokaze, neophodno radi podizanja optužnice pred nadležnim tužilaštvima – prikuplja sama policija. Inicijativu za dopunu zakona kojim bi se ove procedure uvele u obaveznu praksu još 2016. godine pokrenuo je Zaštitnik građana – međutim, ove preporuke nikada nisu usvojene. Zašto – pitali smo tadašnjeg Zaštitnika građana Sašu Jankovića, čiji tim je radio na preporukama.
Kakav je bio odnos Zaštinika građana i MUP-a Srbije u vreme kada ste vi došli na čelo ove institucije?
MUP Republike Srbije sa Policijom je dugo godina bio organ koji je najorganizovanije i najdisciplinovanije sarađivao sa institucijom Zaštitnika građana. Od mog prvog izbora, konstituisanja institucije 2007. godine i prvih slučajeva, MUP i Policija bili su kooperativni u postupcima kontrole kako to zakon i nalaže i sprovodili su praktično sve preporuke, a njihov broj i složenost su rasli kako se institucija popunjavala stručnim kadrom i razvijala. Postupci su vođeni u gotovo svim poslovima iz nadležnosti i delokruga MUP i Policije Srbije – upravni poslovi, granica, javni red i mir, primena policijskih ovlašćenja, postupanje sa licima lišenim slobode, primena specijalnih metoda… Neke od primera možete i danas naći na sajtu zastitnik.rs.
Šta se, vremenom, promenilo?
Na žalost, ta dobra klima je počela da se menja, što je koincidiralo sa političkim promenama 2012. godine. Od 2014. godine i incidenta tokom Parade ponosa, kada su pripadnici Žandarmerije primenili fizičku silu i gumene palice prema braći Aleksandra Vučića i Siniše Malog, i pripadnika Kobri u njihovoj pratnji, taj proces je ubrzan. To je verovatno bio poslednji za vlast osetljiv slučaj u kome je MUP u dobrom delu poštovao svoje zakonske obaveze prema instituciji Zaštitnika građana.
Prelomni trenutak bila je Savamala?
Konačan kraj Ustavom i zakonom uređenog odnosa MUP-a prema ljudskim pravima, demokratskoj civilnoj kontroli i Zaštitniku građana praktično je označen slučajem „fantomskog“ rušenja Savamale i pokušajem sabotaže postupka kontrole, te diskreditacije njenih nalaza. Zahvaljujući stručnosti i odlučnosti koje su se u međuvremenu izoštrile u instituciji Zaštitnika građana, kontrola je ipak sprovedena, i to jako detaljno, te je javnost uz pomoć medija zahvaljujući tom postupku i saznala šta se sve dešavalo u noći u kojoj je organizovana, motorizovana, uniformisana grupa nasilnika pod fantomkama, očigledno delujući po prethodno utvrđenom planu i koordiniranim nalozima, preuzela faktičku vlast i suspendovala Ustav i zakone Republike Srbije u sred njenog glavnog grada, maltretirajući zatečene građane i rušeći objekte.
Vi ste još 2016. godine ukazivali na potrebu da se promeni zakon koji će na adekvatniji način pružiti zaštitu prava građana u slučajevima policijskog postupanja prema njima. Zašto je ovo važno?
Tokom godina dat je niz preporuka koji se tiču centralnih pitanja koje postavljate – snimanja postupanja, prisustva advokata, medicinskog dokumentovanja povreda i zdravstvenog stanja – u suštini stvaranja uslova za faktičku i pravnu zaštitu prava građana koji dođu u situaciju da Policija prema njima postupa. O nekim od tih pitanja, poput audio-vizuelnog snimanja, ne postoji jedinstveno zakonsko rešenje u svetu, a u stručnoj zajednici postoje podeljena mišljenja – upravo zato je stav Zaštitnika građana posebno bitan jer poznaje i uzima u obzir naš nacionalni i lokalni kontekst. U nekim drugim okolnostima, bio bih protiv toga da Policija treba da snima svoj svaki potencijalno sporan postupak, već bih tražio da se, umesto kamerama na svakom koraku, do verodostojnosti službenih „istina“ dolazi izgradnjom suštinskog autoriteta Policije (i drugih državnih organa), koji bi trebalo da se zasniva na opšte-priznatoj profesionalnosti, posvećenosti vladavini prava i pravičnosti. Ali trendovi u Srbiji su na žalost drugačiji i otuda smo moji saradnici i ja stali iza potrebe da se kritične intervencije u našim savremenim okolnostima snimaju – radi zaštite i građana, ali i korektnih policajaca.
Šta je tačno podrazumevala vaša incijativa?
Formalnom Inicijativom za dopunu zakona kojima su propisana ovlašćenja policije, komunalne policije i službi za obezbeđenje zavoda za izvršenje krivičnih sankcija iz jula 2016, traženo je da se propiše оbaveza zvučnog i vizuelnog snimanja odgovarajućim tehničkim sredstvima i to kod: upotrebe sredstava prinude – od strane policijskih službenika i komunalnih policajaca, odnosno primene mera prinude – od strane zaposlenih u službama za obezbeđenje u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija; primene ovlašćenja kojima se građani lišavaju slobode, a naročito dovođenja, privođenja, policijskog hapšenja i zadržavanja – od strane policijskih službenika, odnosno dovođenja – od strane komunalnih policajaca; kao i saslušanja osumnjičenog u predistražnom postupku – od strane policijskih službenika.
Jedan od važnih mehanizama je i prisustvo advokata?
Za ovo pravo sam se čak uspešno zalagao i širom sveta u zemljama gde takvo pravo nije postojalo, na primer u Libanu – tim pre je institucija Zaštitnika građana u Srbiji bila garant zaštite tog prava građana.
Kako biste ocenili sada, sa Vašeg trenutnog stanovišta, situaciju u Srbiji kada je u pitanju postupanje policije?
Koliko mogu da vidim – ali više ne kao Zaštitnik građana već kao građanin i stručnjak – u vezi svega o čemu sam pričao i policijska praksa i snaga zaštite su se u našoj zemlji promenili na gore.
Naslovna fotografija: Nova.rs / Podcast Snaga uma, autorke Miljane Nešković – printscreen
PROČITAJ JOŠ
Intervju sa Sašom Jankovićem nastao je u procesu rada na istraživačkom tekstu o slučaju navodnog policijskog nasilja prema Andreju Obradoviću. Ovaj slučaj pokazao je da je, između ostalog, neusvajanje Inicijative koju je tadašnji Zaštitnik građana podneo 2016. godine, omogućilo da policijsko nasilje bude teško dokazivo.
