Tijana Grumić za ZOOMER: nova imena i nove autorske poetike dolaze

Tijana može sve – talentovana spisateljica, uspešna dramaturškinja, rukovoditeljka programa u IS Petnica, a takođe je i veoma gotivna devojka. Trenutno možete pogledati njene predstave širom Srbije: Ko je ubio Dženis Džoplin u Srpskom narodnom pozorištu, Kepler 452-B u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju, Carstvo mraka u Narodnom pozorištu, da navedemo samo neke.

Tijana je izdvojila nešto vremena da popriča sa nama, i evo šta nam je rekla.

Kada si shvatila da želiš da se baviš dramaturgijom?

Veći deo svog života ja sam, zapravo, verovala da ću se baviti naukom. Međutim, u srednjoj školi sam, na nagovor jedne drugarice koja je sada rediteljka, postala članica dramske sekcije naše gimnazije. Jedne godine nismo znali koji komad da radimo i ja sam ponudila da nešto napišem, misleći da to nije tako teško. Naravno, bilo je teško, ali je bilo i jako uzbudljivo. Tada me je neko, ko je gledao tu našu predstavu, pitao jesam li razmišljala o upisivanju dramaturgije. Ja u tom trenutku nisam znala šta je dramaturgija, a kamo li da to može da se studira, ali tada je počelo moje interesovanje. Onda sam, kao srednjoškolka, prvi put pročitala Ibzenovu ,,Lutkinu kuću’’ i oduvalo me to kada Nora ode od Torvalda. Tada sam pomislila da i ja želim time da se bavim.

Ako bi se sada vratila i pročitala prvu dramu koju si napisala, kako bi reagovala?

Sigurno bi mi bile neke stvari smešne ili bih možda mislila kako bih danas nešto uradila drugačije, ali, zapravo, nema tu šta da se ispravlja ili radi drugačije. To je samo podsetnik na to odakle sam počela i koliko sam od tada napredovala, sazrela i promenila se. Ja sam čak imala tu sreću da se prva drama koju sam napisala tokom studija izvede čak dva puta, jednom u DADOV-u, a posle u okviru rada dramskog studija ,,Ćoše’’ iz Obrenovca, i to u razmaku od par godina. Možda sam tek tada, sa određene distance, shvatila zašto se bavim nekim temama ili kako se razvio moj stil pisanja.

Processed with VSCO with b5 preset

Da li možeš da izdvojiš neku od svojih drama kao omiljenu?

Sve drame koje sam do sada napisala su mi važne iz nekog razloga, tako da ne mogu da izdvojim baš jednu omiljenu. Drama Kepler 452-B mi je važna jer je to prvi moj komad izveden u jednom profesionalnom, institucionalnom pozorištu i jer je reditelj Jug Đorđević od nje napravio jednu magičnu predstavu. S druge strane, Moćni rendžeri ne plaču je možda najličnija drama koju sam napisala, pa mi je zbog toga posebno draga, dok se drame Stvaranje čoveka i Nikad nisam videla zvezde bave društvenim i političkim pitanjima (migracije, radnička prava, žensko pitanje) do kojih mi je jako stalo i za koja smatram da moraju biti prisutna u javnom diskursu.

Šta misliš o današnjoj pozorišnoj sceni Srbije?

Mislim da je nezahvalno pričati o njenim estetskim dometima u situaciji u kojoj mladi autori najčešće nemaju ni prostor, ni sredstva za rad. Međutim, isto tako mislim da nova imena i nove autorske poetike dolaze, da polako osvajaju tu pozorišnu scenu i bore se za svoje mesto na njoj, izgurujući sa nje opšta mesta, suvoparnost i recikliranje već viđenog. Takođe, mislim da je pozorište u Srbiji u ovom trenutku stavljeno na ozbiljan test – da li će se i dalje praviti da se pandemija ne dešava, čekati da ona prođe i stremiti ka povratku na svoj oblik funkcionisanja pre nje ili će prihvatiti ovu situaciju kao priliku da problematizuje svoj način rada i time bar pokušati da odgovori na pitanja i probleme koje je ovakva kriza otvorila, a kojih nije malo.

Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa mladim glumcima, s obzirom da si sarađivala sa pozorištem Dadov kao i Pozorištem mladih u Novom Sadu?

Još tokom studija počela sam da sarađujem sa omladinskim pozorištem DADOV i imala čak tri predstave na njihovom repertoaru. Moram da priznam da mi je to iskustvo bilo veoma značajno, pre svega zbog jednog izuzetno profesionalnog odnosa te kuće prema radu i prema autorima, iako smo tada još uvek bili studenti. Prilika da radim u DADOV-u pripremila me za kasniji rad u nekim profesionalnim pozorišnim kućama. Međutim, rad sa decom i mladima je tu, zapravo, bio najveće uživanje, ali i najveći izazov. Ipak, njihova iskrenost, entuzijazam i posvećenost su nešto što sam kasnije retko u kom profesionalnom pozorištu sretala.

Što se tiče Pozorišta mladih u Novom Sadu, radila sam dramaturgiju na diplomskoj predstavi rediteljke Lane Pavkov koja se izvodila u toj kući. To je, dakle, bio rad sa mladim glumcima, našim kolegama sa akademije, koji je, kao i svaki zajednički rad na fakultetu, takođe uzbudljiv i dragocen jer je to prilika da eksperimentišemo i probamo sve ono što kasnije, u profesionalnom radu, možda nećemo moći.

Takođe si i rukovoditeljka DRH programa u Petnici. Da li je način razmišljanja koji svi Petničari tamo steknu uticao na tvoje radove?

Od svoje trinaeste godine sam deo Istraživačke stanice Petnica, što je sada već pola mog života, tako da se slobodno može reći da sam postala inventar. Iako nisam odabrala da se profesionalno bavim naukom, sve to vreme provedeno u Petnici me je u mnogome oblikovalo i pomoglo mi. Petnica me naučila da preispitujem stvari, da kritički promatram stvarnost oko sebe, ali je i odnegovala želju za igrom, znatiželju i radoznalost u meni. Kada sam upisala FDU prvo sam se rastužila misleći da to znači rastanak sa Petnicom, ali me Petnica nije pustila i od tada pokušavam da u svom radu spojim umetnost i nauku. Već neko vreme sam rukovoditeljka seminara društveno-humanističkih nauka i mislim da u toj ulozi, radeći sa polaznicama i polaznicima, još više učim, nego kada sam i sama bila polaznica, a to znanje svakako vrlo često primenjujem u svom umetničkom radu. Takođe, trudim se da umetnost bude podjednako važan segment našeg seminara koliko i nauka.

Postoji li neka tema kojom bi želela da se baviš u dramama, a nisi imala priliku da o njoj pišeš ranije?

Postoje neke teme kojima se stalno vraćam u svojim dramama, ali i neke koje sam tek nedavno zagrebala i koje bih volela da produbim. Tako sam se u komadu Nikad nisam videla zvezde, koji je izašao kao deo omnibusa Triptih u radnicima u Gradskom pozorištu u Čačku, po prvi put bavila pitanjem prava radnika, odnosno, pre svega radnica, i to je nešto čime planiram da nastavim da se bavim.

Nažalost, čitava situacija sa korona virusom pogodila je ponajviše pozorišta. Koji su tvoji planovi za dalji rad, čim se sve ovo bude završilo?

Među mnogim stvarima koje je situacija sa korona virusom pokazala jeste i nemogućnost planiranja. S jedne strane, projekti koje je trebalo da započnem, a koji su planirani pre izbijanja pandemije, odloženi su, ali moj rad na njima nije. Dok sam, s druge strane, tokom karantina otpočela rad na nekim neplaniranim projektima, kojih je, srećom po mene, ipak bilo, jer da nije ne znam od čega bih se izdržavala za vreme vanrednog stanja, pa i kasnije, kada je rad pozorišnim radnicama i radnicima bio onemogućen. Trenutno radim na tri projekta koji su u fazi proba, dva u Malom pozorištu ,,Duško Radović’’ i jedan u Beogradskom dramskom pozorištu. Takođe, čekam razvoj epidemiološke situacije kako bih znala hoće li otpočeti ti davno isplanirani poslovi koji su odloženi, a volela bih i da napišem novi komad kada budem imala vremena. Čekanje da se pandemija završi da bi se nastavilo sa radom deluje nemoguće, posebno dok se sve vreme pitam da li će se uopšte i završiti? Sigurno neće skoro, bar ne tako da se sve vrati na staro. Mislim da ćemo samo naučiti da živimo sa ovim.

Hvala Tijani na izdvojenom vremenu i želimo joj sreću u daljem radu!

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još