Autorski tekst Milene Stošić o uvredama koje su iznete na račun novinarke Suzane Trninić u podkastu „U reketu sa Teškim centrom“, kao i digitalnom nasilju sa kojim se Trninić suočava trenutno – prenosimo u celosti.
Ima li neko kome nije jasno da studentska lista zasigurno ima ljude koji nam neće svima biti po meri? Ili da je studentski program tzv. catch-all? Znamo li šta to znači? Dok se poziva na ujedinjenje i kompromis radi višeg cilja, gde je crvena linija?
Crvena linija je u reprodukciji upravo onih obrazaca ponašanja protiv kojih se i poziva na ujedinjenje i kompromis. Nasilje je crvena linija, u svakom svom obliku i formi. Ne, ne možeš da budeš za demokratske institucije, pravdu, ravnopravnost i pravnu državu a da istovremeno linčuješ žene. Ne biva. Jer do te toliko željene promene neće doći.
Pre nekoliko dana, u podkastu „U reketu sa Teškim centrom“ svedočili smo nasilju nad ženom i to nasilje se digitalno-posredovano i dalje nastavlja u lavinama komentara na račun Suzane Trninić, kojih verovatno ima više na različitim platformama nego pregleda same emisije.
Šta se desilo? Žena koja je kao politikološkinja pozvana u podkast, a koja je višedecenijsku karijeru gradila kao izuzetna novinarka, za početak je najavljena u razgovoru kao „devojčica“. Ne, ovo nije simpatično pa da je makar i benigno, ali zato pozicionira ženu kao zalutalu u neke ozbiljne (odrasle?) muške krugove. Kad se ta žena (obrazovana i kompetentna za temu) drzne da izađe iz okvira onoga kako rodne patrijarhalne norme propisuju da nam je prihvatljivo da se žena vlada – onda je linčujemo, jer pita teška pitanja, jer ima glas, jer ne ide niz dlaku. Nije mi namera da ulazim u taj aspekt razgovora ali – kako nam nije problematično da jedan politički kandidat tvrdi neke merene podatke, a da pritom krije izvor „istraživanja“? Ali nam je prihvatljivo da sagovornici više puta kaže da „lupeta“? Prihvatljivo nam je da a priori ne verujemo ženi kad kaže da je doživela pretnje nasiljem i posle emisije? Ovo je zemlja u kojoj se desilo 15 femicida od početka godine, pa izgleda da nam je prihvatljivo.
Ne, Kavčić ili bilo koji drugi pojedinac ili kandidat/kinja ≠ studentska lista ≠ vaša nada, vaše suze, vaše bolje sutra.
Taj narativ da je pojedinac ili neka grupa sinonim za državu, instituciju ili moralno načelo ne važi, iako se izgleda pousvojio i među nećacijima. Pokušajima sekstističke diskreditacije i digitalnim zlostavljanjem neće se odbraniti ta logička greška.
Saberite se.
Danas je Suzana. Juče je bila Nikolina. Dok Dijana traži i našu pravdu žrtvujući svoje zdravlje i život. Saberimo se. Nasilje nad ženama ne vrši samo režim, vršimo ga svi kada stajemo uz žene samo kada nam to politički koristi ili kada se uklapa u jednodimenzionalno, retrogradno i štetno viđenje ženskog. Danas žena ne sme da bude politikološkinja i da pita teška pitanja. Juče se ne veruje ženi da je doživela pretnje silovanjem, seksualno se objektivizuje i osuđuje što je politička aktivistkinja. Sa Dijanom su se uparivale reči poput „luda od bola“, „emotivna“ i slično, jer što je žensko to je iracionalno. A Nadija je prozivana za kršenje religijske norme, jer imperativ je da žena ne zaboravi svoje mesto, a da se pritom marginalizuje njeno političko biće i delovanje.
Možemo bolje.
Ima taj koncept o neodvojivosti i međuzavisnosti prava: sva ljudska prava su univerzalna, neodvojiva, međuzavisna i međusobno povezana. Nema pravne države ako ovo zaboravljamo u odnosu ka neistomišljenicima, ali i ako žmurimo i relativizujemo kad prava krše oni koje smatramo istomišljenicima. Ne možeš reći: „ovo pravo (žensko) ćemo kasnije” a da to ne pogodi druga prava. „Sad nije trenutak za te rodne teme“ najčešće vodi kršenju i drugih prava. Položaj žena i marginalizovanih grupa u jednom društvu je upravo mera pravednosti i demokratičnosti tog društva.
Ono što je studentsko organizovanje započelo i probudilo u građanima i građankama nije dostižno samo izbornom promenom. To je maraton koji znači da se svakodnevno menjaju navike, način govora i introjektovani obrasci nasilja koje sprovodimo jedni nad drugima, a najpre nad ženama i devojkama.
Nepopularno mišljenje: džaba nama studentska lista i plakanje i šetanje i protestovanje i izbori, ako nećemo da se menjamo, učimo i popravljamo kao pojedinci i pojedinke. Ne možemo očekivati pravnu i pravednu državu ako mi sami ne živimo principe za koje druge optužujemo da ih krše.
Studentski pokret je u više navrata pokazao da vidi i prepoznaje žensko iskustvo, doprinos devojaka i žena, kao i delovanje struktura moći koje njih posebno pogađaju. Stoga, oni koji su za studentsku listu to neka prigrle na nivou principa nenasilja, a ne nasilnog pojedinca-kandidata. Ujedinjenje treba da se desi oko nekompromisa za ljudska prava svih građana, a ne po njihovu cenu.
Naslovna fotografija: Canva Magic Media
