Deportacija, prisilno premeštanje, ubistvo, seksualno zlostavljanje, razaranje ili nanošenje štete verskim objektima – ovo su zločini počinjeni na Kosovu početkom 1999. godine, kako stoji u presudi Nebojše Pavkovića. Pitanje koje se nameće jeste šta od ovih nedela kvalifikuje Pavkovića da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana Beograda?
„Činjenica da će osoba koja je zaslužna za navedene zločine biti sahranjena u Aleji, okružen pokojnim građanima koji su zaista zaslužni za dobra dela i pozitivne doprinose društvu i istoriji, samo dokazuje da naš državni vrh čvrsto stoji iza toga da pravda i moral, očigledno, više nisu merilo zasluženosti“, kaže Dalia Koler, koordinatorka za tranzicionu pravdu u Inicijativi mladih za ljudska prava za ZOOMER.
PUNIM GASOM NAZAD U DEVEDESETE
„Idemo dalje i možemo još“ bio je slogan Socijalističke partije Srbije na izborima 1996. godine. Ti izbori su usledili nakon što je zemlja, koja je nekada imala prijatelje, postala zemlja bez prijatelja, zemlja korupcije, nepotizma i kriminala. Međunarodne sankcije nisu bile jedini uzrok opšte bede; beda je postala sistem vladavine.
Postavlja se pitanje da li ovu rečenicu možemo primeniti i nekoliko decenija kasnije, samo pod sloganom „Brže, jače, bolje“. No, nisu to jedine sličnosti. Slobodan Milošević je uručio Nebojši Pavkoviću Orden slobode, a danas je Pavković sahranjen u Aleji zaslužnih građana grada Beograda.
„Aleja zaslužnih građana je mesto koje simbolizuje priznanje i poštovanje pojedinaca koji su činili dobro za društvo. Sahranjivanje Pavkovića u tom istom prostoru šalje poruku koja je u direktnom sukobu sa njegovim pravosnažnim presudama i međunarodnim standardima pravde. Takav čin odražava izgubljen moralni kompas, institucionalnu selektivnost u priznavanju istorijskih događaja i nepravdu prema hiljadama žrtava.“
Dalia Koler, YIHR
POSLEDICE ZA KOLEKTIVNO PAMĆENJE MLADIH
Hiljade kosovskih Albanaca iseljeno je iz svojih domova, bežeći preko granice u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. U isto vreme, Pavković je učestvovao u prikrivanju ubistava tih civila. Ne možemo a da se ne zapitamo kako mladi ljudi posmatraju rat na Kosovu 1999. godine. Kako je moguće da na proverama iz istorije nemamo ni jedno pitanje o ratu koji se desio na prostorima bivše Jugoslavije, dok u isto vreme tabloidi ocenjuju demokratiju u Srbiji po uputstvu osuđenih ratnih zločinaca?
,,Prema našem istraživanju stavova mladih o ratovima devedesetih iz 2023. godine, dva glavna izvora iz kojih se mladi najčešće informišu o istoriji su škola i roditelji — škola koja ne obrađuje veliku većinu istorijskih činjenica iz ratova 90-ih i servira priču koja je vrlo jednostrana, dok su roditelji u tom periodu bili izloženi mnogo gorem medijskom mraku i propagandnim narativima koje danas vidimo.”
Dalia Koler, YIHR
Na pitanje „Kako procenjujete svoje znanje o ratnim zločinima pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije nad kosovskim Albancima?“, 50,44% mladih je reklo „Ne znam nimalo“, 16,70% je reklo da poseduju umereno znanje, dok je samo 0,44% reklo da zna mnogo. Uzimajući u obzir takve statistike, zarobljen obrazovni sistem i medije na nacionalnoj frekvenciji, sahranjivanje Pavkovića u Aleji može samo dodatno nagovestiti mladima da je on počinio herojska dela, što je opasno i zabrinjavajuće”, rekla je Koler za ZOOMER.
KAD DO MORALA DRŽE ONI KOJI SU GA PREKRŠILI
U zemlji u kojoj se istorija prepisuje, a moral relativizuje, pitanje više nije samo ko je sahranjen u Aleji, već kakve vrednosti mi kao društvo sahranjujemo s njim.
Ovaj slučaj ponovo pokreće raspravu o odnosu države prema nasleđu devedesetih i načinu na koji se u javnom prostoru tumače odgovornost i zasluge. U konačnici, odluka o njegovom mestu u Aleji ne tiče se samo pojedinca, već i načina na koji društvo razume pojam pravde i istorijskog sećanja.
