„Iako je prošlo više od 40 godina od pojave HIV infekcije, uzrokujući pandemiju sa više od 40 miliona umrlih i više od 38 miliona koji trenutno žive sa HIV infekcijom širom sveta, svest ljudi o važnosti odgovornog odnosa prema vlastitom i zdravlju drugih ljudi postoji, ali je nedovoljno razvijena usled nedostatka adekvatnih znanja i informacija o faktorima rizika i načinima prenošenja HIV infekcije”, rekao je Đurica Stankov (AS Centar) tokom našeg razgovora povodom Svetskog dana borbe protiv AIDS-a, koji se obeležava 1. decembra. O društvenoj svesti, istoriji terapije, kao i izgledu svakodnevice pod istom razgovarali smo sa njim i sa Nikolom Brkljačom, potpredsednikom KOMPAS-a.
Testiranje u Srbiji i statistika kojom se LGBT+ zajednica predstavlja kao glavna zaražena grupa
„Broj testiranih u Srbiji se svake godine povećava, ali je karakteristično da se broj testiranih najviše povećava tokom prolećne i jesenje kampanje Evropske nedelje testiranja na HIV i hepatitise, kao i tokom 16 dana aktivizma, pre i tokom 1. decembra. Ovakav trend nagoveštava da se na informisanju javnosti o važnosti prevencije HIV infekcije treba posvetiti tokom čitave godine i da mediji imaju značajnu ulogu u kreiranju društvenih promena. Samo kontinuiranim informisanjem i edukacijom društvene zajednice, možemo da podignemo svest u društvu i tako omogućimo dostojanstven život za osobe sa HIV-om”, rekao je Đurica o učestalosti testiranja u državi.
Na statistike plasirane u medijima koji tvrde da najveći broj zaraženih od HIV-a čini LGBT+ zajednica, specifično gej muškarci, Nikola je dodao: „Čak i kada pogledamo statistiku naše države, možemo videti da većina novoregistrovanih slučajeva pripada baš MSM zajednici, ali moramo uzeti u obzir i to ko odlazi da se testira. Statistički je sasvim logično da ćemo imati dosta više HIV-pozitivnih gej muškaraca, ukoliko se oni i većinski testiraju. Smatram da institucije i formalno obrazovanje mogu odraditi dosta bolji posao u destigmatizovanju HIV-a i side, te i kulturološki odvojiti ta dva pojma od LGBTI+ zajednice, i staviti do znanja da virus ne mari koje ste seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, već da li se rizično ponašate. Samim tim mogu i dopreti bolje do ljudi koji nisu deo kvir zajednice, i motivisati ih na testiranje. „Ja nisam gej, pa ne mogu ja da dobijem HIV’’ je nažalost često razmišljanje koje srećemo u okviru omladinskog rada sa KOMPAS-om. Dobar primer prakse koja podrazumeva promovisanje testiranja za sve, a samim tim i dobijanje verodostojnijih statističkih podataka o broju HIV-pozitivnih, je Velika Britanija. Prošle godine je u toj državi po prvi put registrovano više novih slučajeva HIV-pozitivnih osoba koje su u heteroseksualnim odnosima, nego onih koji deo LGBTI+ zajednice.”
Day-to-day na terapiji
S obizrom na već pomenuti manjak svesti o HIV-u i AIDS-u, postoji zabluda i o svakodnevnom životu ljudi koji su na terapiji. O ovoj temi Đurica je prokomentarisao: „Polazeći od činjenice da je HIV infekcija klasifikovana kao hronična bolest poput dijabetesa, svakodnevica na HIV terapiji danas izgleda kao i svakodnevica kod svake druge osobe koja nema HIV infekciju, ali koristi neku terapiju za neko drugo zdravstveno stanje. Za kontinuiranu i pouzdanu supresiju HIV infekcije, potrebno je odgovarajuće lečenje i besprekorno pridržavanje terapije. Suzbijanje HIV-a treba da se konstantno prati i nadzire kako bi se osigurala korist za sopstveno zdravlje i zdravlje drugih. Važno je da osoba sa HIV-om bude odgovorna i posvećena u uzimanju prepisane terapije svakodnevno, kako se ne bi razvila rezistencija na datu terapiju, što znači da ćemo morati da pređemo na nove lekove kada oni lekovi koje koristimo prestanu da deluju dobro po nas. Osim što se treba voditi uravnotežen način života kao da nemamo HIV infekciju, jedina razlika između života zdrave osobe i osobe sa HIV-om je u tome što osobe sa HIV-om svakodnevno moraju koristiti terapiju ukoliko žele da ostanu zdravi i dožive duboku starost. Sve ostalo je isto kao i kod svake zdrave osobe, što znači da život ne staje, naprotiv, tek pruža izazove i prilike da promenimo loše navike i živimo zdravim stilovima života.”
„Da bi osobe koje imaju HIV živele dostojanstveno i zdravo, bez mogućnosti prenosa infekcije na druge, potrebno je da imaju neophodnu podršku u životu i kvalitetno lečenje što je ključan faktor za suzbijanje HIV infekcije. Glavnu ulogu u tome ima standardizovana usluga Parnjačko savetovanje koju su kreirale udruženja ljudi sa HIV-om okupljena u Uniju organizacija Srbije koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om – USOP uz učešće ključnih aktera u Srbiji, u nadi da će donosioci odluka prepoznati značaj Parnjačkog savetovanja kao vid pozitivne prevnecije uz poštovanje G.I.P.A. principa (Greater Involvement of People with HIV/AIDS) i kao uslugu koja može da dovede do zaustavljanja širenja HIV infekcije i umiranja od AIDS-a, te da će Parnjačko savetovanje naći svoje mesto u programskom finansiranju u republičkom budžetu.”
„Nekoliko pilula koje su osobe morale uzimati po posebnom režimu pre dvadesetak godina, danas se mogu sažeti u jednu pilulu koja se uzima jednom dnevno. Možda zvuči kao veliki teret, uzevši u obzir da predstavlja svakodnevnu obavezu, ali korišćenje samo jedne pilule dnevno predstavlja dobitak na medicinskoj lutriji, uzevši u obzir koliko je HIV kompleksan kao virus”, zaključio je Nikola.
Dostupnost terapije u Srbiji
Iako je lečenje u Srbiji dostupno i besplatno, postoje i drugi, efektniji principi o kojima je Nikola detaljnije objasnio: „Dostupnost antiretrovirusnih lekova u Srbiji, nažalost, nije ista kao i u ostalim delovima sveta. Postoji nekoliko generacija antiretrovirusna terapije, od kojih najnovije generacije, koje se recimo koriste u Velikoj Britaniji, nisu pokrivene zdravstvenim osiguranjem kod nas. Ovo ne znači da se one ne mogu nabaviti u Srbiji, ali znači da moramo uzeti i klasni položaj osobe u obzir kada govorimo o dosupnosti lekova, uzevši u obzir da savremena terapija onda može koštati i nekoliko stotina, do nekoliko hiljada evra. Isto važi i za PrEP i PEP. Ovo takođe ne znači da terapija koja jeste pokrivena osiguranjem i Srbiji nije zapravo dobra, već samo da postoje efikasniji principi lečenja koji nisu dostupni svima. Na osnovu izveštaja Unije organizacija Srbije koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV-om i sidom, ne postoji ni jedan medicinski, niti ekonomski razlog da Republički fond za zdravstveno osiguranje ne stavi na pozitivnu listu lekova savremenu terapiju za lečenje HIV-a ili PrEP, uzevši u obzir da uvođenje tih terapija državu ne bi ništa više koštalo u odnosu na ono što se u ovom trenutku izdvaja za lečenje HIV pozitivnih osoba.”
Za kraj, pitali smo Đuricu i Nikolu da nominuju tri osobe za koje smatraju da su u 2023. godini ostvarili poseban značaj u aktivizmu.
Đurica: Bojana Marković iz Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda – Plavi krug, za Preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu od diskriminacije, a radi unapređenja preventivno-zdravstvene zaštite dece sa retkim, neurotransmiterskim i hroničnim nezaraznim bolestima u predškolskim ustanovama. Preporuke kreirane na osnovu saradnje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Udruženja „Hrabriša“ i Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda – Plavi krug i Dušan Stanišković iz Kreativnog omladinskog centra Pančeva za borbu protiv side – KOMPAS, za izuzetan doprinos u omladinskom aktivizmu, promociji zdravih, bezbednih stilova života, ljudskih prava i sloboda zajednice.
Nikola:Dušanka Tomašević – LABRIS, Organizacija za lezbejska ljudska prava, Marija Jovanović – RDN, Reporting Diversity Network, Dušan Stanišković – KOMPAS, Kreativni omladinski centar Pančeva za borbu protiv side.
