Svakog meseca, tokom najvećeg dela života svake žene u njenom telu odvija se menstrualni ciklus. Uprkos tome menstruacija je tabu tema u našem društvu i zato na Zoomeru razgovaramo o tome kako se odnos žena prema ciklusu menjao kroz generacije od sredine prošlog veka, pa do danas.
O iskustvima sa menstruacijom razgovaram sa Verom (84 godine), Zoricom (48 godina), Jovanom (29 godina), Sarom i Milom, koje imaju 18 godina.
Prva menstruacija događaj je koji većina žena pamti. Neki od razloga su, kako su primetile naše sagovornice, osećaj straha od nepoznatog, stida, sramote i nelagodnosti.
„Ta prva menstruacija mi jeste bila neobična i stresna i volela bih da mi je tada neko drugačije objasnio ili podelio neko svoje iskustvo svima nama u školi- i dečacima i devojčicama; da nas sve uputi u to šta je menstruacija, ne znam da li se to sada uči u školama, mi tada nismo. Bila je to tabu tema.”, kaže Jovana.
„Tada mi je sve bilo jako čudno, jer ranije nisam znala ništa o tome i kad mi se pojavila krv, sećam se tog osećaja straha i neprijatnosti jer se to desilo u školi, a ja sam bila mala i nisam znala šta da radim. U školi nismo dovoljno o tome pričali, a bili smo osmi razred, trebao je neko da nam objasni. Kada sam otišla kući, mama mi je sve objasnila.” , priča nam Sara svoje iskustvo.
Ipak, porodica u kojoj odrasta, ima veliki uticaj na to kako će devojčica proći kroz taj period. O tome nam verno svedoči iskustvo osamnaestogodišnje Mile.
„Menstruaciju sam dobila sa 13 godina. Budući da imam stariju sestru koja je pre mene to iskusila bila sam spremna na to, nije mi bio šok. Sve je bilo u redu, nisam paničila, kao neke ostale devojčice. Bila sam malo uplašena, ali ne previše.”, kaže ona.
Nakon određenog vremena devojčice se naviknu na svoju menstruaciju, ali često tokom života žene može doći do neprijatnih situacija. Na primer, u trenutku kada kod sebe nemamo uložak, ali nam je on neophodan- kako ćemo postupiti; da li ćemo ga zatražiti jasno i glasno, ili ipak tiho i stidljivo ? Kada nam krv probije na garderobu- kako se tada osećamo?
„Više puta sam se našla u situaciji da ga nemam kod sebe. Nije mi bilo neprijatno, ali zbog okoline i zato što je to privatna stvar ja tiho pitam da li neko ima da mi pozajmi uložak, kao da je to sramota, a to je nešto što je meni neophodno u toj situaciji.”, kaže Jovana.
„Kada nemam uložak, uvek prvo pitam drugaricu da li ima, jer žene to uvek nose sa sobom. Ako niko nema, onada iskoristim toalet papir dok ga ne pronađem.”, kaže osamnaestogodišnja Sara.
Zorica, Jovana, Sara i Mila kažu da ih, za raziku od perioda kada su tek dobile menstruaciju, danas nije sramota da zatraže uložak, niti da pričaju o menstruaciji. Slažu se da bi to trebala biti uobičajena, i kako kažu “normalna stvar” ali nude različita objašnjenja zašto je žene u našoj zemlji sramota da o tome govore.
„Ženama je neugodno da traže uloške ili tampon zbog toga što živimo u konzervativnom društvu, dok država i duštvo nisu ništa uradili na osavremenjivanju i razgovoru sa devojčicama i ženama po tom pitanju. Ta tema će verovatno još dugo ostati netaknuta. Mislim da svako treba da probija tu konzervativnost za sebe i da se ne osvrće na nju. Moje mišljenje je da žena treba da zatraži uložak na bilo kom mestu i da to ne treba da joj predstavlja nekakvu nelagodnost. Kao što smatram da žene više ne treba da biraju mesto gde će da doje dete, jer su to sasvim normalne i prirodne pojave“, navodi Zorica.
Mila ističe da muškarci svojim ponašanjem i odnosu prema ovoj temi doprinose nelagodnom osećaju koje žene tada imaju i dodaje da se u popularnoj kulturi ova pojava retko problematizuje.
„Muškarci generalno svojim reakcijama doprinose osećaju neprijatnosti. Oni imaju neku dozu gađenja prema tome. Iz svog ugla mislim da ženama nije neprijatno da pitaju drugu ženu, ali kada se u tu nađe neki muškarac, zbog njihovog ponašanja, bude glupo da pričaš o tome. U filmovima, muzici ili književnosti se na primer vrlo retko tematizuje ovaj problem i nedostaje edukacija. Muškarci, barem iz mog iskustva, ne znaju skoro ništa o tome. Ova tema se primetno izbegava.”, ističe Mila.
„Mislim da je žene sramota da pričaju o tome jer se radi o intimnim delovima tela i u mom slučaju je ponašanje dečaka u razredu imalo značajan uticaj, jer su se oni ismevali i pravili neprijatne situacije, uticali da se ja osećam nelagodno. Zato mislim da njih treba edukovati o tome.”, kaže Sara.
„Mene nije sramota da pričam o svom ciklusu, ali ne vidim da imamo slobodu da svi o tome razgovaramo, pa onda i ja to držim prilično u tajnosti. Mislim da to donekle jeste privatna stvar, ali nije da se stidim da to pomenem.”, primećuje Jovana.
Vera kaže da u periodu koga se ona seća, tokom 60-ih, u selu u kom je živela, žene nisu bile stidljive, ali nisu mnogo pažnje posvećivale razgovoru o ovoj temi, jer su bile zauzete obavezama koje su imale.
„Reše taj problem kako god znaju i nastave rad na polju.”
Ilustracije: Jelena Jaćimović Jachim
