Stepenik, za neke je samo još jedan korak o kojem ne razmišljaju, ali nekima je prepreka zbog koje moraju da promisle svaki svoj korak unapred, a veoma često biva i prepreka koja ih spreči da ostvare neki plan, ma koliko on za nekog drugog bio mali, ili usputan. Danas je Svetski dan osoba sa invaliditetom, ustanovljen radi podizanja svesti o problemima sa kojima se ovaj deo populacije svakodnevno suočava, ali u današnjem društvu u Srbiji samo onaj jedan dan kada će u medijima izaći po neka reportaža na ovu temu, dok se stvarni i sistemski problemi ne rešavaju. Od rampi na institucijama koje nisu funkcionalne, do nepostojanja ikakve vrste prilaza za osobe sa invaliditetom na javnim institucijama koje su im od krucijalnog značaja, osobe sa invaliditetom osuđene su na nedostupne prostore.
NEADAKVATNI PROSTORI U OBRAZOVANJU I JAVNIM INSTITUCIJAMA
Osobe sa invaliditetom često se susreću sa neadekvatno opremljenim prostorima, što znači da ako moraju da obave nešto u javnoj instituciji ili ako žele da ostvare svoje osnovno pravo na obrazovanje, veoma često se susreću sa problemima koji ih na samom početku ograničavaju.
Samo jedan od svakodnevnih primera je odlazak u Poštu. Ulaz u glavne pošte u Beogradu i Novom Sadu nalazi se tek nakon nekoliko izuzetno visokih stepenica, na kojima nema rampi, a kada se uđe u zgradu ne postoji nijedan lift kojim bi se moglo doći do prostorije za podizanje paketa. Mihailo Pap, koji je u kolicima, ovo vidi kao poruku društva da za njih, u javnom prostoru, nema mesta: „Ja kao osoba sa invaliditetom to shvatam kao da ja ne treba da idem nigde ili da ne radim ništa“, kaže Pap.
Do rampe, ako i postoje, često ima prepreka. Takav je slučaj na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
„Rampa postoji, ali je veoma često zauzeta – neko sedi na njoj ili je neko parkiran ispred nje. Rampa je često zablokirana i onda se ja i bilo ko drugi, kome je ta rampa neophodna, mora lomiti na stepenicama.“, priča Luka Kuvizić.
Pored rampe, problematični su i liftovi, teška vrata, pa čak i sami toaleti, koji nisu adekvatno napravljeni da bi ih osobe sa invaliditetom koristile ili su dostupni svima, pa su zbog toga onima kojima su najpotrebniji često nedostupni.
„Na fakultetu postoji samo jedan toalet za osobe sa invaliditetom, a trebalo bi da postoji na svakom spratu. Pošto ih nema svuda, idem u profesorski toalet, gde mi nije prijatno jer moram stalno da se osvrćem i pazim da mi neko ne uđe“, dodaje Kuvizić.
Pored institucija, koje su osobama sa invaliditetom neophodne, problem su i mesta na kojima će provesti svoje slobodno vreme. Pozorišta, bioskopi i kafići su veoma slabo dostupni, te oni moraju stalno da vode računa o tome gde će se naći sa prijateljima.
„Većina kafića u Novom Sadu ima po 2–3 stepenika, a prolaz između stolova je previše uzak za kolica. Ljudi treba malo više da obrate pažnju i na takve osobe, u smislu da, za početak, svaki kafić ima rampu i WC za invalide, a to važi i za sve ostalo.“, objašnjava Pap.
POSLEDICE NEDOSTUPNOSTI
Kako pokazuju podaci popisa stanovništva iz 2022. godine, svega 3,2% osoba sa invaliditetom ostvarilo je viši stepen obrazovanja, dok većina njih ima samo osnovno obrazovanje. Svega 9% uspe da dobije posao nakon završenog obrazovanja u Srbiji. Prema izveštajima Social Inclusion and Poverty Reduction Unit-a, upravo nedostupnost prostora jedan je od ključnih razloga zašto osobe sa invaliditetom nisu u stanju da dođu do visokog stepena obrazovanja, te da nakon toga pronađu posao.
Problem zapošljavanja ne zaustavlja se samo na nedostupnim prostorima. U Srbiji veoma mali broj poslodavaca spreman je da osobama sa invaliditetom omogući adekvatan prostor za rad, čak iako država odvaja sredstva za to.
„Iako je Srbija izdvojila 5,3 miliona evra kao dodatak na plate osobama sa invaliditetom, svega 62 kompanije su bile spremne da ih zaposle.“, istakao je nekadašnji ministar za rad Nikola Selaković, kako prenosi N1, govoreći u Leskovcu, povodom dana osoba sa invaliditetom 2022. godine.
Osobe sa invaliditetom, primećuju da uslovi za njihovo zapošljavanje postaju sve gori. Iako neki od njih dođu do stepena visokog obrazovanja, ni tamo ne nađu nekoga na koga bi mogli da se ugledaju i ko bi im bio primer da kada završe fakultet mogu da se zaposle i budu deo društva. Kako Kuvizić navodi on nije imao, niti upoznao ni jednog profesora sa bilo kojim oblikom invaliditeta, što vidi kao problematično.
„Još uvek nisam naišao ni na jednog profesora koji ima neki oblik invaliditeta. Trebala bi da postoji određena kvota zapošljavanja profesora, ili generalno ljudi u nauci sa bilo kojim oblikom invaliditeta. Po meni, trebalo bi da postoji i ministarstvo za osobe sa invaliditetom na čijem čelu bi bio upravo neko ko bi razumeo kroz šta prolazimo.“, smatra Kuvizić. Pored sistemskih prepreka, suočavaju se i sa društvenom stigmom: „Širi problem našeg društva je svakako taj gde ćeš ili dobiti: ‘Nemoj da se družiš s njim, to što on ima je zarazno’, ili ‘Joj, jadan on, pomozi njemu sa obrazovanjem’, a to nije u redu prema nama. Tražimo samo da nam neke osnovne stvari budu omogućene.“, zaključuje Kuvizić.
