Hajde da pokušamo nešto novo. Paša ocenjuje Sarajevo Film Festival. Naravno, pošto se nijedan plan nikada nije u potpunosti ostvario onako kako je zamišljeno, često bivamo primorani da se snalazimo kako god znamo i umemo.
Iako ovaj festival traje već 6 dana, žurka može zvanično početi tek kad ja stignem. A to je poslednjeg dana festivala. Jedine informacije koje za sada imam mi govore da ćemo pogledati jedan film. Koji? Nemam blage veze. Organizator nam je najavio da ćemo pogledati film „Hero“ Asghara Farhadija. Međutim, u ovom dobro organizovanom sistemu saznajem da je taj film projektovan 19. avgusta, a da je za 20. avgust najavljen film o Tomi Zdravkoviću, čiju režiju potpisuje Dragan Bjelogrlić. Za jednog novinara sam potpuno neobavešten i nisam u toku, slažem se dragi čitaoci. Međutim, verujem da biste i Vi bili u sličnoj situaciji da ste danas proživeli šta i ja. Dobro došli u prvi deo specijala „Paša ocenjuje“.
7:30 19.08.2021.
Kako sam morao jako rano da ustajem, noć pre toga nisam ni spavao. Ovaj put nije kriva Vinča, kriv je „Skyrim“. Nalazim se sa vozačem, Novosađaninom koji iza sebe ima 3 miliona kilometara, dvoje dece iz dva braka i život ispunjen srećom koju je skupljao putujući kroz 43 zemlje Evrope i Azije. Upoznajem se i sa jednom devojkom koja se takođe zaputila ka Sarajevu.
Do izlaska iz Beograda smo čavrljali o tome ko smo i šta smo, kao da se uopšte nekome možemo kršteno predstaviti neispavani i izgužvani na zadnjem sedištu Reno Megane-a u samom ciku zore. Po izlasku iz betonske džungle bili smo primorani da malo zaćutimo, prvenstveno zbog straha izazvanog vožnjom finog novosađanina. Sveto, nikakav hejt ti ne upućujem ovim putem, samo te molim da u povratku za Beograd ne voziš 150 km/h dok čvakaš telefon i ne gledaš kamikaze na putu koji više vole da iz srednje trake ulete u levu bez upotrebe svetlosne signalizacije u vidu žmigavca nego ‘leba da jedu.
Posle izlaska sa autoputa je situacija bila malo bolja. Ovo nije emisija SAT, tako da Vam neću objašnjavati gde skrenuti levo i na kom kilometru se čuvati koje rupe. Obećavam, probaću dalje da kukam umereno. Dakle, putešestvije se nastavlja. U Sokolcu pravimo pauzu, obilazimo znamenitost tog kraja – kafić Viktorija. Svemirski brod kiča, kempa, treša, ma čega god hoćete. Genijalno. Taj lokal je očigledno dizajniran po nekom lucidnom snu Elvisa Prislija na psihoaktivnim supstancama sumnjivog hemijskog porekla, u kojem igra sve arkadne igre ikada napravljene odjednom.
Sat vremena povremene ludačke vožnje kasnije, Sarajevo se samo pojavilo iza krivine. Da Sveta nije ukočio na vreme, mogli smo ga udariti i oduvati negde daleko. Srećom nismo, tako da smo mogli javiti Dini da je Sarajevo i dalje tu gde je nekad bilo.
13:00, check-in u hotelu Holiday
Kako prići Sarajevu sa kritičkog aspekta? Kako ga opisati, šta mu zameriti a šta pohvaliti?
Hotel Holiday je slika i prilika države u kojoj se nalazi. Lepota božija, privremeni dom olimpijaca 1984. predstavlja jednu pravu instituciju sa bogatom istorijom. Gde god zagrebete naići ćete na neku priču. Prvi utisak toliko ostavlja naivnu dušu bez daha, da joj može promaći činjenica da jedan lift ne radi, dva ne vode nikuda, a onaj jedan što radi, radi preko volje. Nagledao se taj jadni lift plavuša poput mene, ihaj. Priznajem, promaklo mi je i to što je domet wifi-ja kriminalan, svetlo u spavaćoj sobi ne radi i što nema mini-bara. Da, i stigli smo prekasno za doručak, a prerano za ručak. Dobro, Paša nije mrgud baš toliki, rešio je da legne da odmori. Nekoliko sati kasnije, zajedno sa ostatkom grupe odlazimo u turističku šetnju sa vodičem. Naravno, šetnja je zakazana u vreme ručka u hotelu, tako da mi je prvi obrok bio tek u 7 uveče.
Ali ta dva ili tri sata koliko smo proveli šetajući nisam ni osetio. Vodič je bio fenomenalan, samu turu je započeo poređenjem Bosne i Hercegovine sa kesicom duvana. Pokušavajući strendžerima da objasni „razlike“ između konstitutivnih naroda ove napaćene države koristio se kesicom duvana na kojoj je na tri „različita“ jezika ispisano da pušenje šteti zdravlju i da ubija. Njegova poruka bila je jasna: „Što se više trudite da ovo razumete, to ćete manje pušiti.“
Ni 100 koraka dalje, naišli smo na prvi spomenik posvećen žrtvama opsade Sarajeva između 1992 – 1995 godine. Ubedačili smo se za medalju. I tako svako malo. Meni bar lično nije mnogo pomagalo to što je vodič imao fenomenalan smisao za humor i što je iskoristio svaku priliku za šalu i za podizanje morala. Takođe se trudio da nam svima skrene pažnju više ka umetnosti i kulturi ovog grada. Ali koju god zgradu bi nam pokazao, meni se iznova i iznova vrtela jedna te ista misao: „Nisu morali podići spomenik žrtvama. Sarajevo je spomenik sam po sebi“.
Gotovo svaka zgrada u centru je izrešetana. Da li je država odlučila da ne renovira fasade zgrada kako bi zadržala bolni podsetnik na zločine, ili prosto nema novca za celokupnu obnovu grada, ne mogu Vam reći. Setio sam se odmah svog Beograda. Glupo je porediti zločine, ali sam razmišljao o svojim sugrađanima. Poput njih, i ja pamtim ime Milice Rakić koja je zajedno sa još 78-oro druge dece poginula u bombardovanju Beograda 1999.
U opsadi Sarajeva je poginulo oko 1600 dece.
Prešavši Miljacku Principovim mostom, pokušali smo da se oraspoložimo veselom pričom o kući Inata. Brzo smo i ogladneli, tako da smo požurili da završimo sa turom kako bismo mogli da se bacimo na ćevape. Međutim, da bismo došli do Baš-čaršije, ponovo smo morali da pređemo Miljacku i vratimo se svim ranjenim zgradama. Jeo sam tek kasnije, u hotelu. Sada je pola 1 ujutru, a ja i dalje razmišljam o svoj poginuloj deci ovog sveta i ljutim se na sebe. Ljutim se jer znam samo ime Milice Rakić. Nadam se da nikada više neću imati priliku da saznam neko novo ime. Dosta smo ginuli, vreme je da malo i živimo.
Nadam se da ćete moći da mi oprostite to što ne znam koji ću film pogledati sutra na Festivalu. Znam da Sarajevo hoće – Sarajevo je grad koji prašta.
