„Ne postoji lep način da se o tome priča, ali i vi pederi ste, zaboga, preosetljivi“, rekao mi je Vlada, koga sam zvao i čika Vlada, koji je i sam bio gej, ali u braku sa ženom, pa sebe nije smatrao gej muškarcem. On je bio svaštojeb, kako je govorio, a drugi su bili pederi.
„Isto je to, samo malo vlažnije. Ubaciš ga, žmuriš, misliš na Sašu Kovačevića, svršiš i ako ti se posreći, jednim polivanjem spereš sve životne probleme u koje si upao samo zato što si, pogađaš, preosetljiv.“
„Ali život sa tom ženom, pa povremeni supružnički seks, pa život te dece u takvom braku… Zar ne misliš da nije pošteno? To je robija.“
„Ma, ti posle radiš šta hoćeš, možeš i da se razvedeš. Decu si obezbedio. Mada moj ti je savet da takve brakove ipak valja čuvati. Ponekad zadovoljiti i nju. Ubaciš ga, žmuriš…“
„Znam, znam“, prekinuo sam ga jer mi se želudac kovitlao.
„Eto. Povremeno nju, a ovako za svoj groš, kad muka potera. I, najbitnije, voditi računa da se kojekakve pederske boleštine ne donose u krevet.“
„I ti ne misliš da je to licemerno?“, sada sam smeo da mu se suprotstavljam.
Sada, kada sam od njegovog polugolog profila na Grajnderu dobio njegove gole slike i pitanje da li želim da mi konačno pocepa pičkicu.
Kada sam bio dete, i kada sam ga se plašio, bio je očev prijatelj, lovac, odgajivač italijanskih mastifa, preprodavac polovnih automobilskih delova i ratni veteran.
„Licemerno? Licemerno je to što ideš unaokolo i vičeš da si peder, a ovamo želiš decu. Pa ne može. Moraš da prihvatiš da ti ovako ili onako pičoka ne gine.“
Bili smo na Stražilovu kada me je Anđelija M. poljubila na silu i kada sam zaista shvatio da do završnice osmog razreda brojimo sitno, da se više nikada nećemo videti jer ću posle ovoga verovatno pobeći na Novi Zeland, na psihoterapiju. Pokušavao sam da joj se otmem iz sopstvenog zagrljaja, koji je na silu zavila oko sebe. Izgledalo je kao da držim ja nju, a zapravo je ona mene stezala kao kraljevska boa. Bezuspešno sam vadio njen jezik iz svojih usta i pomerao glavu u stranu.
„Ali stani. Čekaj. Polako, Anđelija. Vidi, spomenik Branku Radičeviću.“
„Jebô te Branko Radičević“, čuo sam njen potmuli glas negde dole u stomaku dok mi je jezikom nevešto palacala po nepcima i krajnicima i bubrezima.
„Stani, jebote.“ Pomerio sam je od sebe.
„Svi su se poljubili na ovoj ekskurziji, ostali smo samo nas dvoje.“
„Pa šta? Nije smak sveta.“
„Ti ne razumeš. Ne želim da se vratim sa ekskurzije a da me niko nije poljubio. Nikada posle neću naći dečka.“
„Ne može sa mnom. Ljubi se sa nekim drugim.“
„Slepče. A ja čak htela da ti dam da je pipneš ako budeš hteo.“
„Šta bre da pipnem? Fuj!“, zgrozio sam se. „Ti si luda. Ostavi me. Ići ću kod nastavnice.“
Povratak sa Fruške gore bio je pakao jer je ceo autobus uglas vikao: „Miloš je peder, Miloš je peder!“
Naša razredna nas je terala da se pomirimo iako sam tvrdio da se nismo ni svađali. Podsećala nas je da smo mi pre svega vaspitani ljudi i školski drugovi, te da nam ne priliči da na takav način govorimo o seksualnim odnosima. A pošto smo na kraju krajeva i deca, ne priliči nam da o seksu govorimo uopšte.
„Da li smo bili jasni?“, pitao me je duboki džep njenog plavog mantila dok je stajala iznad mog sedišta.
Nastavnica Ðurđa, koja je sedela sa našom razrednom, pozva me kod vozača, na raport. Anđelija M. (crkla dabogda) požalila joj se da sam rekao da je ono što imaju devojčice fuj. I to pred Brankom Radičevićem. Srpkinja Ðurđa me je pozvala da mi objasni da ženski polni organ ne može da bude fuj jer iz njega na svet dolaze deca i da je to što joj je Anđelija M. prenela (dabogda trudna došla na maturu) direktna uvreda moje majke.
„Ali kakve veze ima moja majka sa tim što je napaljena devojčica pokušala da me siluje? Ispred Branka Radičevića.“
„Da to više nisam čula! O vagini moraš da pričaš sa poštovanjem.“
Vozač me je gledao u ogledalu. Iako je nosio naočare za sunce, znao sam da mi se smeje. Znao sam i da mi se nastavnik fizičkog smeje. On ima petoro dece. Pička ga je pokorila kao što je Sauron pokorio Mordor. Nastavnik hemije se nije smejao, niti je imao dece, iako je bio oženjen, ali on je posle škole radio kao konobar u jednom beogradskom klubu. Mislim, on je u neku ruku svetski čovek.
U moje anksiozno detinjstvo upravo je ušetao još jedan strah da se pridruži veseloj družini: strah od pičke. Čestitamo. Neka mi je živ i zdrav.
Eurotofobija. U svesti gej dečaka sa eurotobijom pička je poput biljke mesožderke, koja lenjo preživa bube i leptire dok joj se njihovi sokovi cede niz čeljusti.
Bilo je potrebno mnogo čitanja i školovanja i rano napuštanje roditeljske kuće da bi se došlo do nesmetanog uticaja psihoterapeutkinje i njenih skupocenih latinskih izraza, koji čine da se osećam odraslo.
Zanimljiv naziv. Eurotofobija.
Pomislio sam čak i neobičan način da me podseti da spremim šezdeset evra za još jednu seansu koja je trebalo da učini da zaboravim Anđeliju M. i nastavnicu Ðurđu.
Da zaboravim da smo ceo život proveli verujući da tetka Jasmina ne može da ima decu. U selu moje prababe Vide verovalo se da je za odsustvo drugog stanja uvek kriva žena. Sve dok nismo otkrili da je tetka Jasmina obezbedila spiralu. Spirala je njoj obezbedila nekoliko odmora godišnje, cistu na jajniku, večere, obilna krvarenja, klubove, napetost u dojkama, ponekad moderan balet i jednu neželjenu vanmateričnu trudnoću.
Za šezdeset evra trebalo je da naučim da ne mislim o mojim holandskim komšijama, advokatu Bobu i prevoditeljki Imke, i njihovoj dvodecenijskoj muci da u porodičnu vilu u Sen Tropeu umesto posla konačno donesu bebu. Naposletku su počeli da obeležavaju godišnjice Prvog pokušaja da naprave dete.
„Ljubavi“, Bob podiže čašu šampanjca, „da smo na današnji dan ostali u drugom stanju, danas bi naše dete imalo dvadeset pet godina.“
Hej, to je dvadeset pet godina stara polisa životnog osiguranja!
Bilo mi je glupo da proverim, ali rekao bih da su Pokušaju čak kupovali i rođendanske poklone.
Za šezdeset evra trebalo je da prestanem da mislim i o našoj surogat majci, koja je u poslednjem trenutku raskinula dogovor. Za mene možda još ima nade, ali za njega ne. Već je proslavio pedeseti rođendan i našao duplo mlađeg. Čujem da je iz Kambodže i da ga zove daddy.
Kada bismo samo priznali da želimo decu jedino kako bismo bili bolji očevi, mi gejevi bismo stvarno bili najbezbrižniji ljudi na svetu.
Imao sam više od trideset godina kad sam je ugledao. Bila je mesnata, nežnoroze boje kao gljiva na panju.
Dakle, Amsterdam, festival Milkshake, koji nezvanično otvara Nedelju ponosa, i nudistička tehno žurka u okviru festivalske ponude. Ljudi igraju, a ja, seljak sa Kosmaja, gledam u holandsku mindžu kao tele u šarena vrata. Prvi put u životu vidim pičku. I to ne pičku pičkicu, usku cicamacu, nego onako… pičku kabadahiju. Bahatu, raspištoljenu, napamprčenu pizdu. Sela ti bre ona onako, znaš, pa raširila noge, pa otvorila flašu piva.
Gledam ja nju, gleda ona mene. Priviđa mi se pokojna prababa Vida kako je pita je li rodevala. Nadam se, prabako. Jer ako nije, sad može da rodi samo tetrapak tečnog ekstazija.
„Da li ti se dopada?“, pita me njena gazdarica i prestaje da igra. „Vidim da je posmatraš.“
Pička mi se nakezila, mafija mi tu. To nije pička, to je hajduk.
„Izvini, ali mislim da mi se ne dopada. Samo mi je fascinantna. Prvi put je vidim. Mislim, ne tvoju, nego uopšteno govoreći.“
Ona se nasmejala.
„Verujem da u ovoj skupini nisi jedini. Da li želiš da je pipneš? Hej, nemoj da ti bude problem, ja sam lezbejka.“
Želeo sam. A i nisam. Pa jesam. Pa nisam.
Plašio sam se.
Taman pođem prstom i onda počnem da skakućem ukrug, da mlatim rukama kao da sam se opekao i vičem: ne moguuuu, ne moguuuu!
Ali morao sam. Ovo je bila jedinstvena prilika. Okolnosti su bile miroljubive i sapfičke.
„Zove se Nigela“, predstavi mi je kako bi stvorila koliki-toliki osećaj bliskosti.
Nigela – kao cvet iz porodice mačjih brkova. Kako nežno ime za pičku koja izgleda kao Čučuk Stana.
Sad ili nikad.
Metnuo sam ga. Mislim na prst, naravno. I nisam umro, živ sam. Ali ne mogu da se setim celokupnog utiska. Bilo je kao… kao… imalo je nekakve slojeve, kao pupoljak. Razlistana kao žužu. Čokotić zelenog grožđa, kao bućurka vlašca moje prababe Vide. (Sad nešto razmišljam: možda je imala i kondilome. Kao da sam ja znao kako treba da bude dole. Nisam sigurno hvatao kosmajske čobanice za bućurke jer čobanica odavno nema.)
Jebala me bućurka i prababa Vida, šta mi je sa njom odjednom!
E, ali znam odakle to.
Vida je takođe imala nigelu. U bašti. Zvala ju je rutava mara. Danas je zovu samo crni kim ili čurekot. Uglavnom služi za biljno ulje, premda ja volim i njene crne semenke na pecivima.
Računao sam: trebalo mi je više od trideset godina da je pipnem, pa će mi onda trebati još trideset godina da mi se digne na nju. (Ali koliko će meni tada biti godina?) Ne, malo je to. Još pedeset godina da mi se digne na nju i možda ću napokon imati priliku da dobijem dete.
U starosti. Osim ako… ako bi mi dozvolili da kao gej samac usvojim, ili da dobijem dete uz pomoć surogat majke. Ali ne verujem, ne u mom veku. Verovatnije je da će mi se posle devedesetog rođendana konačno dići na rutavu maru.
U stvari, sećam se ja i Vidine rutave mare, kada se pred smrt jednom upišala u krevet, pa niko nije hteo da je presvuče i svi proklinjali dan kada su poklekli pred njenim vapajem da je ne šalju u dom za stara lica. I da je puste da umre među svojima.
Ali nije meni kriva rutava mara. Krive su mi kamene tablice zakona ovog omeđenog pašaluka, na koje ljudi upiru toljagama i viču da mi ovako ili onako pičoka ne gine.
Vida je bila strašna baba. Jedino je ona znala koliko je tanka linija između neoženjenog pedera i diskretnog domaćina. Odavno je ona govorila da je čika Vlada peder, još kad je sa mojim ocem pošao u vojsku. A on, iako naizgled grubijan, nikada nije smeo protiv nje.
Pričala je i o mužu nastavnice Ðurđe, kako se ne klistira. Čuje, kaže, kada ode na pijacu, narod priča, kako su mu muškarci iz guzice slučajno izvlačili grašak i purenjake, i to joj je neobično smešno, smeje se desnima jer zube nema.
„I to muško? E, kuku mene, kuku mene.“
„A ti što su mu nalazili povrće, oni jesu muško?“
„Pa nije on jebô nji’, nego oni njega.“
„Prabako, ali on ima ženu, zar ne? Nastavnicu Ðurđu. Oženjen čovek, domaćin. Imaju decu. Kao što i čika Vlada ima decu. Kao što i svi ti muškarci koji su bili sa mužem nastavnice Ðurđe imaju žene i decu.“
„Ja ništa i nisam rekla“, branila se prababa. „Njima svaka čas’, oni su porodični ljudi.“
„Čekaj, a šta sam onda ja?“
„Pa dok ne dovedeš snajku, bićeš samo peder. Ljubila te baba.“
