fbpx

Presek nedelje: ništa bez ulice

U moru medijskih informacija, prebukirani drugim obavezama, ne stižemo sve da ispratimo, pogledamo, pročitamo. Zato je tu PRESEK NEDELJE, da vam pruži pogled unazad i „sažvaće“ ono što je bitno. Nema na čemu.

Ovu nedelju obeležile su Olimpijske igre – i protesti. Protesti na ulicama zbog bahatih vozača i protesti protiv Rio Tinta (ponovo). Ova nedelje je i na primeru Geoksa ogolila kako izgleda neokolonijalizam, a na primeru povratnice iz Đakovice šta su politike pomirenja.

Photo by Maja Hitij/Getty Images

Veliki i malo manje veliki uspesi na Olimpijskim igrama

Veliki deo medijskog prostora prošle nedelje posvećen je Olimpijskim igrama, a pre svega izveštavanju o uspesima sportista i sportistkinja koji predstavljaju Srbiju. Najveći deo tog medijskog prostora, kao i uvek kad je u pitanju sport, odvojen je za Novaka Đokovića. Naime, Novak Đoković ostao je bez medalje nakon što je u polufinalu izgubio od Aleksandera Zvereva sa 1:6, 6:3, 6:1, a potom poražen u meču za treće mesto od Pabla Karenja Buste sa 6:4, 6:7 i 6:3. Nakon toga je i predao polufinalni meč u dublu koji je trebalo da igra sa Ninom Stojanović protiv para iz Australije Ešli Barti i Džon Pirs, kojima je otišla bronza bez borbe, a Srbija je ostala bez medalje. Onda su usledile analize i kvazi-analize, o tome koliko je bio nervozan, gde je sve leteo reket, da li je bio „megaloman“ ili „patriota“ zato što je igrao OI između dva turnira i tako u nedogled… Naravno, poslužio je Novak i za jeftine političke i populističke poene jer svako ko je ovih dana želeo da dobije brzi lajk, samo je trebalo da šeruje „Bravo, Nole, Srbendo! Srbija je uz tebe“ ili neku varijaciju na temu.

Ostatak medijskog prostora – tekvondo. Milica Mandić je ostvarila ogroman uspeh i osvojila zlatnu medalju, dok je osvajačica bronzane medalje Tijana Bogdanović. U gostovanju na N1, zajedno sa svojim trenerom Draganom Jovićem, naše odlikašice su izjavile da očekuju da ove OI budu najbolje po Srbiju po pitanju medalja. Međutim, sreća da se dođe do medalje nam nije nešto naklonjena, iako ređamo ogromne uspehe.

Andrea Arsović osvojila je osmo mesto u finalu gađanja malokalibarskom puškom disciplina trostav, veslači Martin Mačković i Miloš Vasić bili su peti u finalu, a bokserka Nina Radovanović nije uspela da se plasira u polufinale. Ali su zato basketaši uspeli da osvoje bronzu, a Ivana Španović se sjajnim skokom plasirala direktno u finale! Da li će osvojiti medalju, saznaćemo sledeće nedelje.

Podsećanja radi, Srbija u ovom trenutku na Olimpijskim igrama ima četiri medalje – prvu medalju je prošle nedelje osvojio Damir Mikec, koji se okitio srebrom u streljaštvu u disciplini vazdušni pištolj 10 metara.


Foto: meštani Gornjih Nedeljica / N1

Saga Rio Tinto

Kako piše N1, Skupština Loznice usvojila je prostorni plan kojim, prema oceni aktivista, projekat Jadar kompanije Rio Tinto postaje prvi put deo nekog zvaničnog dokumenta. Za prostorni plan glasao je 41 odbornik iz vladajuće koalicije SNS i SPS.

Aktivisti poručuju da je ovo ogroman korak ka ekološkoj katastrofi, a gotovo istovremeno pojavile su se i slike crvene boje jezera. Naime, prema pisanju N1, meštani Gornjih Nedeljica, mesta gde je u planu rudnik litijuma, pronašli su u jezeru koje se stvara od podzemnih voda prepoznatljivu crvenu boju koja se uvek pronalazi u blizini Rio Tinta. Meštani sumnjaju da su več počela iskopavanja, što Rio Tinto oštro demantuje i čak su prosledili fotografije koje pokazuju da nema crvene boje u jezeru.

Kompanija Rio Tinto saopštila je, prenosi N1, da je u periodu od 2007. do 2018, u radijusu od oko 200 metara, postojalo 15 istražnih bušotina od kojih nijedna nije bila hidrogeološka, te da je stoga apsolutno nemoguće da su bušotine uzrok nakupljanja vode, i njene obojenosti u crveno, kao i da se navedeno jezero nalazi na privatnoj parceli na kojoj kompanija ne vrši nikakva ispitivanja. Kako podvlači N1, kompanija podseća i da se projekat Jadar nalazi u fazi studije izvodljivosti, i da tek nakon ishodovanja svih dozvola može da se počne sa izgradnjom rudnika i svih pratećih kapaciteta, za šta će biti potrebno bar pet godina.

Građani i aktivisti protestovali su protiv odluke Skupštine Loznice, a gradonačelnik Loznice je pomenuo i mogućnost referenduma, za koji je rekao da predstavlja jedno od najvećih sredstava demokratije, piše N1. N1 podseća i na to da se i dalje ne zna da li će referendum obuhvatiti celu Srbiju, ili samo Loznicu ili mačvanski region. Aktivisti se protive referendumu.

„Vlast će po svom mehanizmu, kako dobija izbore, tako će i namestiti referendum. Oni se ne bi upustili u referendum da postoji ikakav rizik da ga izgube. Oni kada čuju cifru od 2,4 milijarde, njima se zenice šire. Njima je to najvažnije“, ocenio je za N1 Nebojša Petković, aktivista udruženja „Ne damo Jadar“. U emisiji na N1 Andrea Radonjić iz kompanije Rio Sava zamolila je još jednom za strpljenje kako bi kompanija sprovela sve studije koje su neophodne, a koje će biti date na javni uvid i podvukla da će kompanija, ukoliko studija pokaže nepovoljan uticaj na životnu sredinu, odustati od projekta. Petković je, međutim, primetio nelogičnost – zašto se onda već otkupljuju imanja i kuće od ljudi koji žive na tom potezu, ako postoji bilo kakva nedoumica o eventualnom prekidu projekta?

Sa druge strane, pitanje je koliko bi referendum išta promenio, čak i kada bi se obezbedili uslovi za njegovo održavanje. Kako kažu iz kompanije Rio Sava ne postoji pravni okvir po kojem dozvole u tom slučaju ne važe, te bi ukoliko bi ishod referenduma bio negativan, Rio Tinto morao da zauzme stav.

„Pravni okvir za to nije razjašnjen, ali naravno da ćemo se prilagoditi onome što u tom trenutku država bude postavila prema nama kao okvir“, izjavila je Vesna Prodanović, generalna direktorka Rio Sava Exploration, piše N1.


Foto: N1

Geoks ogolio kako funkcioniše neokolonijalizam

Ako hoćemo na jednom primeru da vidimo kako izgleda kapitalizam i neokolonijalizam, eksploatacija bez upotrebe puške – evo primera Geoksa. Naime, taj „gigant“ koji je trebao da obezbedi normalan život ljudima u Vranju i da mladi ne napuštaju to mesto i beže u Beograd – beži iz Vranja. Onog trenutka kad je istekla petogodišnja obaveza koju su imali zbog subvencija od strane države. Odlaze negde gde je cena radne snage još niža jer, sad smo ekonomski gigant? Šta će biti sa 1200 ljudi koji će preko noći ostati bez posla – ne zna se, ali ćemo u međuvremenu gledati rasprave oko toga ko je kriv što je Geoks uopšte došao u Vranje. Geoks je došao u vreme prethodne vlasti, pompezno je fabriku otvorila ova vlast – i svi su se kitili tim perjem, a sada – ne valja?

„Što te 2016. godine, kada je onako gromoglasno otvarao fabriku (Aleksandar Vučić) nije rekao da je to investicija koju smo mi doveli, nego to govori sada kada Geoks odlazi? A sada kada su laži ogoljene kaže – to je Tadić doveo i neću da ga napadam jer bih isto uradio“, rekao je Tadić, prenosi N1.

Objašnjenje ima i premijerka – tada smo bili jeftina radna snaga. A danas, nismo?

„Geoks je dovođen tada, pregovarano je još 2011, 2012. godine i realno su došli u Srbiju zato što smo mi tada bili destinacija koja se promovisala po jeftinoj radnoj snazi“, rekla je premijerka Ana Brnabić u Vranju i dodala da je sada snaga veća, a plate više, pa oni odlaze tamo gde su plate niže, piše N1. Premijerka je obećala i nove insvestitore, tako da će „svi ljudi koji su bili zaposleni nastaviti da rade“. „Možda u nekim drugim kompanijama, ali neće ostati bez posla“, izjavila je Brnabić, piše N1.

A u uključenju na TV Pink iz Skoplja, predsednik je izjavio da za odlazak Geoksa iz Vranja znaju već dva meseca i najavio da će to biti slučaj sa još nekim kompanijama. Predsednik je, prenosi N1, rekao i da će za 500 od 1.200 radnika ove fabrike naći ćemo rešenje odmah i da već razgovaraju sa turskim investitorom Teklasom iz Vladičinog Hana da u Vranju otvori svoje pogone, kao i sa Geoksom da ostave taj pogon da tu može da se zaposli 500 ljudi.

Sa ovakvim pristupom, očigledno ćemo imati posao na po pet godina, od investitora do investitora, dokle god su subvencije dovoljno velike da budemo jeftinija radna snaga od prvog komšije. A u međuvremenu će nas ubeđivati da je to zato što nam je mnogo dobro, i da je to normalno.

„Ti ljudi danas imaju značajno iskustvo i reference i oni neće ostati bez posla. Naći ćemo im bolja radna mesta i kad to završimo imaće veće plate, budžet Vranja će biti puniji. To je jedna normalna tranzicija“, rekla je premijerka u Skupštini Srbije gde kao i svakog poslednjeg četvrtka u mesecu, odgovara na pitanja poslanika i kazala da se Srbija „od 2016. godine“ pripremala za odlazak pojedinih investitora iz Srbije, piše N1.

„Znali smo da će sa padom stope nezaposlenosti krenuti problem sa radnom snagom pa će krenuti da rastu plate jer će se investitori boriti za radnu snagu. Imate investitore koji su po prirodi posla radno intenzivne investicije i koji idu tamo gde su najmanje plate. Umesto njih, dolaziće investitori koji će više plaćati naše radnike i to će se desiti u Vranju“, rekla je premijerka.

Optimistično. Ali ima logike da odu investitori koji plaćaju manje, a da će se stvoriti oni koji će se utrkivati da dođu baš u Srbiju i da plaćaju više. Jer je to logično ekonomsko ponašanje u kapitalizmu i pre svega – jer smo ekonomski tigar.


Foto: N1

Kako izgledaju „politike pomirenja“

I dok stalno slušamo o politikama pomirenja i prevladavanju prošlosti – Đakovica je primer kako to funkcioniše u praksi. Jednoj ženi nije dozvoljeno da živi u svom gradu, u svom stanu samo zato što je – Srpkinja.

„Nije dobro za nju da bude ovde, Srbi su počinili mnogo zločina, naročito u ovom gradu“, rekao je jedan od stanovnika Đakovice za N1.

Iako govorimo o tome kako treba raditi na pomirenju, očigledno jedna žena koja, bar koliko je poznato, nikome ništa nažao nije učinila, ne može da živi u nekom gradu jer su se u njemu desili zločini. Kako piše N1, u opštini Đakovica i okolnim selima u poslednjem ratu je nastradalo oko 1.500 Albanaca, među kojima je i Albion, sin Nusrete Kumnove, kao i njen zet koji se i dalje vode kao nestali. Kumnova vodi nelvadinu organizaciju „Poziv Majki“ i snažno se protivi povratku Dragice Gašić u Đakovicu. Za nju, postojanje srpskinje u Đakovici je „provokacija“.

„Počela je nova provokacija, doveli su ovu ženu, da vide da li ćemo mi građani Đakovice dozvoliti njen povratak. U ovom oštećenom gradu gde su počinjena toliko ubistava, toliko nestalih, oni ne zaslužuju ni da govore o ovom gradu, a kamoli da se vrate. Iz sobe mog nestalog sina, pozivam predsednika opštine da što pre skloni nju odavde, pre nego što se dogodi najgore”, poručuje Kumnova. I u ovoj poruci postoji nešto što upućuje na to da je sprkinji u Đakovici ugrožen život.

Jel su to ta prava i slobode? Slobodan život i kretanje, mir u regionu? Gde su ta ljudska prava i međunarodne konvencije kada se jednoj ženi zabranjuje da kupuje u marketu? Samo na osnovu nacionalne pripadnosti. Kada joj upadaju u stan i pljačkaju je, kada joj iznesu sve, uključujući i lekove? Kada je potrebno da ima konstantno obezbeđenje, samo zato što želi da normalno živi u gradu koji smatra svojim i u nekretnini koja joj pripada? Kada je normalno da joj se poruči da iz svog grada ode negde, jer će se desiti najgore?

Dakle, očigledno je jedina mirna Đakovica etnički čista Đakovica. A kako se to tačno zove? „Mir i stabilnost“ sigurno ne.


Foto: N1

Pravda za žrtve saobraćajnih nezgoda traži se na ulici

Mnogo „krupnih“ slučajeva prošlo je sa slabim ili nikakvim kaznama, a tada se sve svodilo na revolt na društvenim mrežama. Sada, izgleda, je tome došao kraj. Beograd i Novi Sad pokazuju kako je neophodno pravdu tražiti na ulici, blokadom saobraćaja i čitavih krajeva grada. I za sada daje rezultate. Da li upravo zato što nisu u pitanju „krupni“ slučajevi, ili zbog nečeg drugog, ali građani Karaburme uspeli su da dobiju odgovor na svoje zahteve. Karaburma je, doduše, još uvek blokirana – odnosno saobraćaj se ne odvija i blokiran je kontejnerima, a do kada će to trajati i imaju li svrhu protesti koji traju u nedogled na isti način i bez ikakvih drugih vidova pritiska na nadležne – diskutabilno je. No svakako, prvobitni cilj, da se bahati vozač koji je usmrtio dete nađe u pritvoru – postignut je.

Sada to isto pokušava da postigne i Novi Sad. Identična priča – bahati vozač je na slobodi.

Kako piše N1, građani, porodica i prijatelji Nine Rađenović, 21-godišnje devojke koja je nastradala 6. juna nakon što je na nju naleteo automobil pri velikoj brzini, blokirali su Preradovićevu ulicu u Petrovaradinu i zahtevaju da vozač, koji je pušten da se brani sa slobode, bude u pritvoru. Porodica se žali i na spor istražni postupak i tvrdi da je prvo saslušanje mladića koji je bio za volanom, zakazano za 10. septembar.

„Uviđaj je rađen, a mi kao roditelji, koji živimo ovde na dva minuta, nismo pozvani na mesto tragedije. Gospodin sin je pozvao svog oca i dedu, i bio na mestu tragedije. Mi smo pozvani u 20 do 11h kad je sve bilo gotovo. Da li treba da pitam kako je rađen uviđaj, ako je njen stric ujutro našao njen telefon. Kako je rađen taj uviđaj? O čemu mi dalje da razgovaramo… Dete koje je imalo uredno dokumente vodilo se kao NN lice. O čemu mi dalje da pričamo? Tri ekipe policije su bile ovde, ko tu koga ovde više potkupljuje“, rekla je Ninina majka Zorica Rađenović, piše N1.

I dok je u Beogradu sve prošlo mirno i niko ne pravi problem kada je protest u pitanju, u Petrovaradinu ima incidenata. Kako prenosi 021.rs, građani koji su bili u blokadi u Preradovićevoj ulici primetili su automobil koji je stajao nekoliko desetina metara dalje i u kojem je, kako su rekli, „bila jedna zamenica novosadskog javnog tužioca“, prišli su i tada je, kako prenosi portal, ona upalila kola i udarila nekoliko građana koji su bili iza automobila – piše N1.

Kako N1 takođe prenosi, posle svega što se dešavalo, građani i porodica su odlučili da protest i blokadu za sada prekinu i da se drže prvobitnog dogovora da tužilaštva daju rok od sedam dana da reaguje i pritvori osumnjičenog, a u slučaju da ne bude reakcije, novi protest bude u petak 6. avgusta u 20 časova na istom mestu i da tada počnu sa dvadesečetvoročasovnim blokadama Preradovićeve ulice do ispunjenja zahteva, tako da je način protesta u Novom Sadu drugačiji.

Drugačija je i situacija. Dok je u Beogradu bio u pitanju pešački prelaz, potpuno jasno obeležen i u delu naselja u kome se nalaze škole, te je jasno signaliziran oprez i poštovanje ograničenja brzine, a na raskrsnici u neposrednoj blizini postoji i kamera – u Petrovaradinu nije taj slučaj. Kako piše N1, devojka je nastradala na mestu gde nije obeležan pešački prelaz, na kom svakodnevno ulicu prelazi na stotine ljudi. Na tom mestu bilo je više saobraćajnih nezgoda, a meštani Petrovaradina godinama su apelovali na nadležne da im obezbede nedostajuću saobraćajnu signalizaciju u prometnoj ulici koja funkcioniše i kao magistralni put ka Beogradu. Sa tim je započeto, tek nekoliko nekoliko nedelja nakon što je Nina izgubila život, a meštani Petrovaradina organizovali protest.

Izgleda ništa ne može da se uradi dok se ne izađe na ulice.

Cover photo: Maja Hitij/Getty Images

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Studija CDC: Više od 10 puta manja verovatnoća da će vakcinisane osobe biti hospitalizovane

Rezultati nove studije američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) pokazuju da vakcine protiv korona virusa značajno smanjuju verovatnoću za hospitalizaciju...

Pazi, snajper!

Ima li perspektive bez rata na Balkanu? Ili bolje reći, ima li ratne perspektive bez Balkana?Pripucalo se na Cetinju, u Kabulu -...

Dexi Stošić: Samo buđenje Srbiju spasava!

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Jelena Hrnjak: Okretanje glave će nam se obiti o istu

U desetoj epizodi podkasta Edit Jana Šarić je razgovarala sa Jelenom Hrnjak iz organizacije Atina o vezi siromaštva i trgovine ljudima. Ova...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još