Rođena je 26.02.1992. godine. Upisala je glumu na Akademiji umetnosti, Novi Sad 2012. godine. Igra u predstavi Reflektor teatra “EKSTREMIZAM: Kako ja ovo sinu da objasnim?”
1. Kada se desio tvoj prvi susret sa glumom?
Desio se u osnovnoj školi, kada sam krenula na glumačku sekciju u Dečjem kulturnom centru Beograd. Mislim da se tu ljubav prema glumačkoj igri i rodila.
2. Šta za tebe znači bavljenje glumom?
Za mene bavljenje ovim poslom znači imati stav i slobodu da iskažemo isti. Igru i lakoću.
3. Šta izdvajaš kao svoj najveći adut kao glumice?
To je dosta nezahvalno pitanje, a da se ne protumači kao hvalospev samoj sebi. Mislim da sam vredna, radna, disciplinovana i hipersenzibilna. Na filmu sam svedena rekla bih.
4. Rečenica iz neke predstave koja za tebe ima veliko značenje a podelila bi je sa nama?
”Ja postojim, sunce vidim, a ako sunce i ne vidim znam da ono postoji – to je već celi život.” Na akademiji smo radili Dostojevskog, taj zadatak je puno toga otkrio i zapitao u meni. A ova replika je nešto što mi se često zazvoni u glavi.
5. Postoji li neka uloga koju nikako ne bi prihvatila i zašto? I koju ulogu priželjkuješ?
Nikako ne bih prihvatila da se moj rad iskoristi u svrhu bilo kakve propagande čiji se stavovi kose sa mojim ličnim. Priželjkujem uloge koje me vade iz zone komfora jer to je šansa za napredovanje.
6. Koje je najapsurdnije sećanje koje si prizvala u sebi da bi proizvela neku emociju na sceni?
Kad smo upisali akademiju odmah smo morali da čitamo literaturu vezanu za glumački poziv, i već na startu se napravila distinkcija između amaterskog prizivanja sećanja koje se ne odnose na situaciju u kojoj smo i “sad i ovde” tako da nisam imala tih situacija, ili samo ih možda potisnula. 🙂 Ali sećam se da sam se na prvoj godini toliko u monologu udarala u noge da sam imala dve ozbiljne modrice na nogama koje sam iznova obnavljala.
7. Šta za tebe znači biti deo ekipe “Reflektor teatra” kao nezavisne scene?
Osećaj pripadanja, što je jako važno za mladog glumca ili glumicu koji je tek završio/la studije i tek zakoračio/la u pakao zatvorenih pozorišnih struktura kojima je gotovo nemoguće pristupiti.
8. Kako se kulturna scena, i ti kao deo nje, bori sa situacijom usled pandemije COVID-19?
Nisam neko ko voli da lamentira nad svojom sudbinom, ranije sam bila takva. Kako vreme prolazi brže se trgnem i počinjem sa snalaženjem. Ova situacija mi je potvrdila da pored glumačkog zanata moramo imati bekap opcije; srećom znam da šijem, šila sam za svoj “Ekri design” maltene više nego ikada tokom vanrednog stanja. Počela sam da se bavim i voditeljstvom, pa tako trenutno vodim i jutarnji program na Hit fm radiju. Imala sam i sreću da snimam svoj prvi veći televizijski projekat tokom pandemije, tako da sam bila jako ispunjena time u tom periodu. Ono što mi mnogo nedostaje jeste pozorište i novi projekti.
9. Šta sledeće možemo da očekujemo od tebe?
Volela bih i ja da znam. Ali sve je u ovo doba neizvesno. Očekujem premijeru serije “Neki bolji ljudi” u kojoj sam ostvarila veću ulogu na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.
10. I za kraj, naravno – omiljena predstava “Reflektor teatra”?
“Crvena- samoubistvo nacije”, gledala sam je na jednom festivalu na kom sam i sama bila učesnica sa drugom predstavom. Tad nisam ni znala da ću jednog dana biti deo ovog pozorišta, a sećam se da je ostavila jak utisak na mene.
Jelena je dobitinica nagrade za najbolju glumicu “Baš teatar” festivala 2019. godine u predstavi “Ovde je lepo – sečem drvo jedem pasulj”.
