Planinu sam posetila poslednjeg dana marta, ali mislim da je sada idealan trenutak da svoje iskustvo podelim sa vama – jer sigurno razmišljate gde možete otići u prirodu za praznike. A nadam se da ćete imati i lepše vreme nego mi.
Elem, odlučili smo se za planinu Maljen, jer je u pitanju dosta nepoznat predeo, a glavni posetioci ove planine su upravo njeni meštani, Ipak, s vremena na vreme posete i neki zumeri željni avanture, baš kao što smo mi – „Ludoturaši“, kako volimo da zovemo našu ekipu.
Naravno, za ovu avanturu važno je da imaš dobru ekipu, a u našoj danima pre avanture u grupnom četu gde delimo sve potrebne informacije, uvek vlada euforija, a možda najlepši deo celog našeg sastava je činjenica da ne idu na svaku turu uvek isti ljudi – tako da nikad ne znaš kakva ekipa te čeka, koje priče ćeš čuti od ljudi, sa kakvim životnim pričama će se tvoja ukrstiti i kakve ćeš uspomene napraviti.
A pred polazak pravilo se zna – uzimaš ranac, oblačiš slojevitu odeću i cipele za planinarenje i bez doručka krećeš jer znaš da će tog dana put na zanimljivo mesto da te odvede. Ova tura imala je i dodatni zanimljiv faktor – jer je naš vodič Đolem na papirićima spremio za svakoga ili neku poruku ili zagonetku ili zadatak koji treba da ispuni tokom ture.
Vodopad Skakalo
Prvo što je čekalo na ovoj prolećnoj turi je bio jedan od najviših vodopada zapadne Srbije – vodopad Skakalo. Može da se kaže prvo pa muško, vatreno krštenje, ili iskoristite bilo koju drugu uzrečicu našeg naroda za opis ovog spusta i uspona – sve samo doprinosi činjenici da teren koji nas je čekao nije bio za neiskusne. Da bismo došli do vodopada, vozač minibusa nas je ostavio na sred puta jer to nije predeo gde bilo kojim vozilom može da se priđe. Prvo nas je čekao spust, iskusnim planinarima je možda i bio naivan ali je moje pronicljivo oko zapazilo i iskusne kako proklizavaju po mešavini šljunka i trave. Strm, utaban ali peskoviti put je učinio spust dosta težim (kao da sam nagib nije dovoljno otežavao posao). Držali smo se za stabla, korenje drveća smo koristili kao stepenice, a neki su koristili i štapove kako bi olakšali sebi spust do vodopada. Malo je reći da ja obožavam ovakav teren, jer sam odrasla uz Bear Gryllsa i „Ekstremno preživljavanje” i na neki način svaki put na turi živim te svoje dečije snove.
Kada smo stigli blizu podnožja vodopada čekala nas je još jedna prepreka: kako bismo mu u potpunosti prišli morali smo da se popnemo uz stenu i kamenje. Deo ekipe se bacio na posao i krenuo da penje tražeći najidealniji put i proveravajući gde je najbezbednije stati a da nam noga skroz ne prokliza ili upadne u vodu. Stene su skroz bile mokre od vodopada jer je njegov tok prolazio i ispod nas, tako da je šansi za pad bilo mnogo. Iz iskustva koje imam do sad na turama, nekako se ekipa koja je posla najviše zbliži i upozna kada su neki zahtevniji uslovi u pitanju – a to je slučaj bio i sa nama. Stigavši do vodopada imali smo šta da vidimo i on je definitivno opravdao naša očekivanja, ali ono što je mene mnogo više oduševilo je vegetacija oko samog vodopada i stene preko kojih on pada. Kada se Skakalo gleda izolovano reklo bi se da nije ništa specijalno – samo veliki slobodni pad vode, jer ono što ga zapravo čini prelepim je kada se posmatra kao celokupan ekosistem – sa svojim zemljišnim sastavom, florom i faunom.
Čika Mića i Ludoturaši
Naravno, tura ne bi bila Luda tura da se naš put zaustavio tu. Sledeće u dnevnom planu je bila planina Maljen, planina koja nosi toliko lepote u sebi da se na trenutak zapitam zašto nije popularnije mesto. Ali, iste sekunde kad mi ta misao dođe ona i ode, jer svi znamo šta nastane u Srbiji kada neka planina dobije ogromu popularnost. Kao i za svaki predeo u Srbiji, tužno je videti kako se neko prirodno blago pretvara u blok na Novom Beogradu.
Naš pohod planinom Maljen je krenuo putem reke Crne Kamenice: suprotno od njenog rečnog toka kako bismo stigli do samog vrha planine. Muzika za moje uši je kad čujem da je reka netaknuta i nezagađena, a dokaz tome je da voda može da se pije. Dok smo mi odmarali, meditirali, divili se reci i prirodi, prišao nam je čovek u svojim 70im godinama – Mića. S obzirom da je to bio vec sigurno peti ili šesti sat ture – mi smo se medjusobno dosta upoznali, i bilo nas je od sorte: profesionalni ronilac, pecaroš, ITjevci, sportisti, studenti. Ali ni jedna naša životna priča nije upečatljiva kao Mićina, koji je duplo stariji od najstarijeg člana koji je pošao sa nama.
Rođen 1950. godine, Mića je obišao veliki deo planina Evrope, celu Srbiju i zna svaki njen kutak, čita portugalske pesnike i voli umetnost renesanse, Na vidikovcu nam je svima dao da probamo njegovu domacu šljivu i imali smo internu šalu da smo dalji rod zbog interesovanja koje delimo. Ono što je nas na toj planini najviše spojilo je upravo ljubav prema domaćoj šljivi prepečenici i prema delu Aleksandra Dime „Tri musketara”. Na našem usponu, meni je zbog duha i karaktera dao ulogu D’artanjana, on je zbog svoje mudrosti bio Atos i falili su nam samo još Portos i Aramis. Mića nam je i ispričao legende koje stoje iza naziva planine i reke a nakon toga nas je zamolio da se svi slikamo zajedno jer „njegova žena neće verovati na kakve je mlade ljude naišao”.
Crna Kamenica i tihovanje
Nas je čekao dobar uspon ali dokle smo mogli, išli smo uz Crnu Kamenicu. Koliko god je prelepo ići sa mladom ekipom koja se sprijateljila, jedina mana je što svi konstantno pričamo međusobno. U nekom trenutku uhvatiš sebe kako ne obraćaš pažnju na prirodu oko sebe već na ono što ti sagovornik priča, a sva lepota ti prolazi ispred nosa. Naš iskusni vodja Đole, znajući to, organizovao je tihovanje – stavio je vreme na 30 minuta i rekao nam da u tih pola sata bude potpuna tišina kako bi se samo priroda oko nas čula i kako bismo vise uživali u njoj. Dao nam je savet da dišemo na nos i mi, slušajući u potpunosti našeg vođu, krenuli smo u tišini ka prirodnom bazenu reke. Tihovanje je mozda i najlepših pola sata, zato što sve sto čujete jesu insekti, žubor vode, fokusiraš se isključivo na udah i izdah i u tih pola sata si na planini – nisi mislima u svojim ili pričama svog sagovornika.
Naše tihovanje se nastavilo i kada smo stigli do, kako to zovu lokalci, prirodnog bazena ove reke i svi smo se poređali i polegali na mesto gde je sunce prolazilo kroz krošnje. Kao najveći ljubitelj kupanja u ledenoj vodi, jedva sam čekala da Đole da zeleno svetlo da možemo da odemo negde da se presvučemo u kupaći i da uđemo u vodu. Nije nas bilo mnogo koji smo to učinili, svega troje od grupe koja broji nas dvadeset, ali u trenutku kada sam ušla u vodu imala sam osećaj da bi mi ostajanje u njoj bila najbolja odluka tog dana. Neopisiv je trenutak kada telo krene da ispušta ogromnu količinu toplote u tako hladnoj vodi, dok se u tebi odvija borba da li izleteti iz vode zbog šoka u kome se telo našlo ili nastaviti s dubokim disanjem i izdržati još koji minut. Moj drug s ture je napravio početničku grešku kada je ulazak u hladnu vodu u pitanju i skočio sa stene u nju, i naravno da mu je bio šok za organizam i naravno da je izleteo iz nje kao da je ušao u nešto vrelo. Vođa, koji je ušao sa nama, i ja smo ostali u proseku pet minuta – ono što je mene sprečilo da ostanem duže je bol od hladnoće koji mi se stvarao u prstima ruku i nogu. Taj aspekt kupanja u hladnoj vodi još nisam savladala, ali biće još zima i još reka i planina gde ću dobiti potrebnu praksu.
Još malo do vrha..
Nikada neću zaboraviti šta mi je prošlo kroz glavu kada nam je s jednog vidikovca, Đole pokazao na drugi na koji tek treba da popnemo. Okej, kada se kaže u nadmorskoj visini, ili kada se kaže „ima još sat ipo – dva do vrha” – uvek je prva reakcija da to nije toliko visoko. Nikada mi nije bilo jasno zašto ljudi imaju tendenciju da podcenjuju prirodu, mi smo na toj planini izgledali malo krupnije od mrava. Kada već hodaš satima, i kada ti se mlečna kiselina uveliko stvara u listovima i kada te skočni zglobovi bole, pola sata uspona deluje nemoguće. Odlučili smo da ne pravimo pauzu i da se samo uputimo ka vrhu, jer jednom kad sedneš i ohladiš se, duplo je teže krenuti pogotovo kada treba da se krene uzbrdo, po šljunkovitom terenu dok sve vreme vetar duva. Svako je uzeo i pojeo nešto slatko, neki smo malo popili i rakije i krenuli.
Do vrha smo uveliko jedni s drugima delili vodu, pravili usputne pauze od par minuta čisto da se grupišemo i nastavljali. Ovaj put je malo teži bio za međusobnu priču zbog vetra, koji je toliko duvao jako da jedva svoje misli čuješ. Ali ideš, penješ (jer svakako nazad ne mozeš) i uprkos umoru uzivaš u trenutku u kome si.
Dođeš do kraja i, iako si izmučen, jedan deo tebe želi još, a drugi deo tebe zna da može još da izgura. U tome je i cela čar: guraš sebe ali guraš i ljude oko sebe, nekad usporiš, nekad ubrzaš tempo ali ideš ka vrhu, malo kukaš i žališ se ali ni u jednom trenutku ne odustaneš.
Na kraju, možda ova tura malo zvuči ekstremno, ali mi smo je takvom napravili. Svakako Maljen preporučujemo i onima koji nisu takvi avanturisti, jer se u tim prirodnim lepotama može uživati na mnogo načina. Uostalom, vidite na slikama.
