fbpx

Pazi, snajper!

Ima li perspektive bez rata na Balkanu? Ili bolje reći, ima li ratne perspektive bez Balkana?
Pripucalo se na Cetinju, u Kabulu – a ponajviše u srpskim medijima.
Da živite pod kamenom poput dobroćudnog Pante Petrovića i da Vam je jedini izvor informacija neki od visokotiražnih (samim tim i sigurno visokokvalitetnih) novina poput lista „Informer“ pomislili biste da je „Strašni sud“ zakazan za prekosutra, odmah posle dnevnika u 20h.

Ono što je mene ovde zainteresovalo jeste zašto se toliko potencira oružana eskalacija tenzija? To je poprilično kontradiktorno u poređenju sa onim što bi trebalo da bude krilatica ove vlasti (miristabilnosturegionu). Možda zato što nekako treba opravdati preplaćen remont zarđalih MiG-ova koji odavno ne namiguju. Ako je sudeći po novinarskim naslovima posvećenim vojnim vežbama- mi smo vojna sila, čoveče!

Ne znam doduše kome možemo biti pretnja. Kaže naš predsednik – nek se Priština ne šali, pet puta smo jači od njih! Spomenuli bismo i Amerikance, ali toliko već nismo spremni da se šalimo.

Još jedna od meta snajpera jeste Hrvatska. Nekako smo uvek bili Naruto i Saske- neki čudni „bromance“ koji nikako da proradi. Ako ignorišemo sve ratne zločine i krv do kolena, tojest. Svakako, uvek volimo da topove na vojnim vežbama usmerimo ka Zapadu. Bosnu nećemo gađati, probali smo jednom, problem je tamo što ne znaš gde i koga ćeš pogoditi. Zato ćemo nišaniti na one sa kojima se ne može pogrešiti – Hrvatsku!

Zauvek ću pamtiti genijalni intervju predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, koji je dao za neku crnogorsku televiziju (slučajno sam na njega nabasao dok sam „šaltao“ po kanalima jednom). Parafraziraću, s oproštenjem. Crnogorska voditeljka je predsednika Hrvatske upitala da li ga brine to što se Srbija ubrzano naoružava. Gospodin Milanović je na to hladno odgovorio da ga to uopšte ne dotiče, jer su i Srbija i Hrvatska toliko male i nevažne u poređenju sa naoružanjem NATO alijanse, koje je Hrvatska u slobodno vreme inače deo.

Nema veze, nije strašan „burn“, svakako je Tesla Srbin.

Mi smo svakako poznati kao ratnička nacija. Imamo mi taj nesalomivi srpski duh, nećemo dopustiti da nas okupatori i zavojevači kinje. Doduše, svoje (preživele) ratnike ćemo nakon ratova tretirati kao ološ. Podsetimo se samo da se kralj Aleksandar, čuveni viteški kralj, Soluncima odužio time što im je dopustio da prose. A oni zločinački komunisti su se posle našli pametni, pa su tim Soluncima dali penzije.

Suma sumarum, nemamo vojsku, nemamo opremu. Ali, pucati se mora. Dva dinara premije po litri mleka poljoprivrednicima je mnogo, jedva će država uspeti to da skrpi. Ali zato uveliko ispitujemo područje za uvođenje obaveznog vojnog roka, iako nemamo ni gde tu vojsku da smestimo. Bivši ministar vojni svoju vojnu obavezu nije ni ispunio, žalio se na cilindre. Sadašnji ministar vojni se (od strane pro-režimskih listova) dovodi u vezu sa mafijom. Vesela je vojska o kojoj se staraju ovakvi ministri!

A što se morala naroda tiče – Merdare bi bile pojam! U slučaju eventualnog sukoba, zaista sam duboko ubeđen da bi ovako dobro opremljena vojska plačući probila rešetke na autobusima i poiskakala iz stroja već kod Bubanj Potoka.

Dogodine u Prizrenu? Možda turistički, ako vlasti takozvane države Kosovo reše da puste naše državljane. Eh tog suvereniteta, ne možeš ni po sopstvenoj državi da putuješ.

Za kraj, zamolio bih Vas da pročitate ovu pesmu. Ovaj put stihovi nisu moji, već jednog čoveka kome se jako divim i čiji je sin bio među div-junacima, 1300 kaplara. Poginuo je, usput dokazavši ove stihove istinitim.

POGREB DVA RABA

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba..
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.

I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.
Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.
Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.

Cover photo: cottonbro / Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Vlatko Sekulović: Kako sam postao producent Reflektor Teatra

O poverenju, empatiji i pozorištu kao sistemu smisla i vrednosti VLATKO SEKULOVIĆ, advokat, kolumnista i antifašista, učestvovao je...

Sećanje na lockdown

Sećate li se prošlogodišnjeg policijskog časa? Od 17. marta do 7. maja 2020. godine trajao je policijski čas u Srbiji, uveden kao...

Mina Milošević: Strah je najveći problem našeg društva

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Joxi Jankov: Volonterski rad nije „rad za džabe”

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još