fbpx

Dexi Stošić: Samo buđenje Srbiju spasava!

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra u 20h u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, donosimo vam intervju sa jednom od ambasadorki ovog filma, aktivistkinjom Dejanom Dexi Stošić. Film oslikava aktivističke priče tri mlade aktivistkinje iz Hong Konga, Čilea i Ugande, a ovaj intervju priču jedne mlade aktivistkinje iz Srbije.

Jedna si od 11 ambasadorki mladih WAVE mreže u Evropi, izabrana 2018. godine u konkurenciji preko 200 kandidatkinja. Šta misliš, šta je iz tvoje biografije najviše doprinelo tome?

Cela ta selekcija je podrazumevala više krugova, odgovoranja na pitanja, razgovor o Istanbulskoj konvenciji i na kraju preporuke od ljudi koje smo naveli da su sarađivali sa nama. Mogu samo da nagađam šta je prevagnulo pa sam ja izabrana da budem ambasadorka i mislim da je jedan od razloga svakako taj što nemam problema da kažem onima iznad mene da se ne slažem sa njima, da argumentujem to ali i da ne prestanem da se borim za sve devojke i žene. Mislim da su prepoznali moju istinsku veru i želju da menjam ovaj sistem koji na devojke gleda kao na potrošnu robu, inkubatore i dežurne krivce za sve što se ne sviđa njima ali svakako i želja za učenjem i to što nemam problema da budem glasna. Naposletku verujem da je na proces selekcije uticalo i to što živim i radim u Srbiji.

U nedavnom intervjuu za naš portal si već govorila o nagradi za najinspirativniju edukatorku za ljudska prava. Na osnovu svog osmogodišnjeg edukatorskog iskustva, nagrađenog od stane UN High Commision for Human Rights,  Amnesty International i Sokko Gakkai International, reci mi šta čini dobrog edukatora?

Mislim da jedna od karakteristika dobrog edukatora jeste svest da ljudi, mladi sa kojima radi nisu ništa gori od njega. Pogotovo kada se radi o vršnjačkoj edukaciji, važno je znati saslušati i prihvatiti nečiji stav, ne nametati svoj i znati komunicirati. Isto tako ono što nedostaje mladima u Srbiji jeste podrška od onih ljudi koji su na višim pozicijama od njih, da im ti ljudi kažu da su oni vredni, da imaju dobre ideje i da podrže te ideje. Da ih puste da pogreše ako je potrebno i da budu tu da ih uhvate ako padnu. Reći da su greške sastavni deo života i rada i stvoriti sigurnu sredinu upravo za njih. Reći i priznati kada mi kao edukatori pogrešimo i potpuno biti okej sa tim da mi nešto ne znamo. Takođe pokazati da mi živimo ono čemu ih učimo. Ako pričam da je neophodno da se čuje glas mladih onda ja prva neću da ćutim, ako kažem da devojke pre svega treba da podržavaju jedna drugu onda neću o nekoj devojci pričati loše. Neću za neku reći da je kurva, jer zaista mislim da kurve ne postoje. Ako kažem da je okej ne biti okej onda ću to reći i kada se ja ne osećam okej i potražiću pomoć. Ono bez čega mislim da neko i ne treba da bude edukator jeste osećaj sigurnosti. Na radionicama ili treninzima ljudi se jednostavno otvore, posle toga vam priđu da pričaju nasamo. Biti tu za njih je, po meni, primarni zadatak našeg poziva. Da kada nam se neko poveri, priča o porodičnoj situaciji, autovanju, nasilju, silovanju ili bilo čemu drugom, zaista to ostane među nama ukoliko osoba tako želi. Ne treba izdati to poverenje. Takođe, treba da volimo to što radimo. Biti edukator je povlastica, imamo mogućnost da utičemo na nečije živote, da menjamo stavove, da menjamo društvo i zato se time bavite isključivo ako verujete u ljude, verujete u svoj posao i volite ga.

Inspirisala si mnoge polaznice svojih radionica da se bore za svoja prava. Šta se sve izrodilo iz tvojih radionica? Kakve akcije su pokrenule tvoje polaznice?

Ovo je teško pitanje, nažalost retko se dešava da možemo da ispratimo dalji put svih ljudi sa kojima radimo, ali ono na šta sam ja ponosna jeste što je više od 40 ljudi nakon treninga ili radionica počelo da drži svoje radionice, što su i sami postali edukatori. Više njih je nastavilo da dolazi i da ide na neke druge radionice i da se zanima za društvene teme. Za neke znam da ih je inspirisala moja priča kako sam ja upisala fakultet pa su se i one odvažile na sličan korak. Neke od devojaka sa kojima sam radila su pokrenule svoju organizaciju. Jedna od stvari na koje sam najponosnija jeste što smo sa SOS Kutkom za devojke osvojile nagradu za najbolji program za devojke na svetu. Neke su raskinule nasilne veze i ono što mi pomaže da nastavim da se bavim ovim jeste što znam devojke koje su prijavile porodično nasilje i sada mi javljaju da žive slobodno. Znati da sam pomogla bar jednoj osobi u situaciji nasilja ili još gore silovanja meni je dovoljna promena.

Bila si organizatorka protesta 1 od 5 miliona u Beogradu. S obzirom na to da se za mnoge promene borimo na ulici, možeš li nam reći kako se organizuje ovakav događaj?

Organizuje se sa mnogo živaca, za mene lično sa previše kompromisa, sa lobiranjem na društvenim mrežama. Pa gledate kako vas ljudi gaze jer jedino na šta su navikli jeste „da komšiji crkne krava“ i to da neko nešto radi samo zbog sebe i potpuno im je nepojmljivo da neko nešto radi iz želje da pomogne svima. Ono što bih poručila ljudima koji žele da organizuju neke naredne proteste jeste: imajte kratke, jasne, opipljive zahteve, ne odustajte, ne pristajte na kompromise koji vam se ne sviđaju, okružite se ljudima kojima verujete i  naoružajte se strpljenjem i samopouzdanjem. I nikako, ali nikako nemojte čitati komentare dok ne naučite da filtrirate šta je dobronamerno a šta ne. Naravno, spremite se da vam crtaju mete, da vas nazivaju izdajnikom, plaćenikom i da ne možete svima da udovoljite. I na kraju, nekad kada se taj zahtev ne ostvari a to je najčešči slučaj, budite spremni da je samo putovanje nekad bitnije od cilja jer ćete ohrabriti neke ljude da izađu na ulicu, da dignu glas a neke ćete naterati da bar razmisle o toj temi i počnu da čitaju.

Takođe si, u oktobru 2019. godine, organizovala protest protiv projekta rekonstrukcije gradskog parka u Vranju jer je predviđao seču drveća. Kako su izgledali pregovori sa gradskim vlastima? Kakvi su rezultati ovog protesta?

Pregovora nije bilo, oni su dan posle protesta organizovali nešto što su nazvali prikazivanjem projekta. Na tom, nazovimo događaju, sami oni koji su vodili projekat i oni koji su se nešto kao pitali nisu davali iste odgovore. Jedni su pričali da ipak moraju drveća da se poseku dok su drugi govorili da nijedno stablo neće saseći. Da će se biste poznatih Vranjanaca i ljudi koji su zadužili Vranje vratiti iako nisu ucrtane u projektu, da će staza biti žute boje u etno motivu. Etno motiv koji su prikazali je bio etno motiv Pirota a ne Vranja, pa je očigledno da nisu konsultovali ni etnologa. Srušili su cvetnu baštu kako bi postavili fontanu sa golom statuom žene koja bi trebala da bude Sofka ili Koštana koja gleda prema Bori Stankoviću. Što se rezultata tiče ono oko čega smo se mi okupili – zaštita drveća – u tome smo uspeli. Sama (de)konstrukcija je trajala skoro dve godine duže nego što je planirano, koštala nas je boga oca tačnije najmanje 120 miliona za koje znamo. Neke stvari iz projekta koje su plaćene nisu ni odrađene. Projekat je realizovala kompanija za špediciju (!?) i još milion nepoznatih jednačina je ubačeno u mali, jedini park u Vranju i jedan od najstarijih u Srbiji. Sva sreća pa nam je park vraćen kakav-takav, preskup, sa prskalicama koje malo polivaju travnjak a malo više posetioce parka.

Potrebe mladih u Srbiji su zanemarene od strane države, a od starijih mladi dobijaju preporuke da odu iz zemlje. Kako da mladi skrenu pažnju na sebe?

Ne znam tajnu formulu ali bih volela da je saznam i da radim na njoj. Ako neko zna, evo tu sam. Pre svega je neophodno da se mladi probude pa tek onda sve ostalo. Čovek se u snu opusti, kada se probudite onda postajete svesni realnosti u kojoj živite i možete i da grebete i vičete i borite se za sve ono što je vaše i što utiče na vas i ljude oko vas. Dakle, samo buđenje Srbiju spasava!

Pobednica si nedavno završene prve sezone našeg serijala „Da sam ja gradonačelnica“, u kome si pokazala kako treba da izgleda lokalna politika,ali si rekla da ipak ne vidiš sebe u politici. Kakva je mogućnost nevladinog sektora, u kome si trenutno, da utiče na politiku u Srbiji?

Trenutno mislim da se mnogo više može uticati preko rada nevladinog sektora nego iz politike. Ne samo što opozicija ne postoji u parlamentu već i jer postoji samo u tragovima generalno. Volela bih da ljudi shvate da skoro sve dobre stvati koje su se desile su proistekle upravo iz NVO ili od aktivista. Zakon o švajcarcima – aktivisti; priča o podizanju minimalca – aktivisti; priča oko Rio Tinta i ekologije – aktivisti; Krušik – aktivisti; odbrana i pravna pomoć ljudima pretučeni na julskim protestima – aktivisti, tačnije Kuća ljudskih prava Beograd. Sada je najgore vreme za biti aktivista ali je zato i najbolje. Zbog našeg rada, zbog toga što ne ćutimo, što branimo ljude koji su protiv tiranije i nasilja ispaštamo i mi i naše porodice. Nama se svakodnevno crtaju mete, targetiraju nas i prolaze nekažnjeno, međutim, mi i dalje ostajemo ovde i borimo se jer se to radi kada se voli svoj narod i država.

Naslovna fotografija: The Tamara M.

Prethodni članakSećanje na lockdown
Sledeći članakPazi, snajper!

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Sećanje na lockdown

Sećate li se prošlogodišnjeg policijskog časa? Od 17. marta do 7. maja 2020. godine trajao je policijski čas u Srbiji, uveden kao...

US Open: Sve što se dogodi po prvi put je posebno

Finala US Opena ove godine mnogo su obećavala. Prvo, finale ženskog singla, bilo je istorijsko i pre rezultata: poslednji...

Jelena Hrnjak: Okretanje glave će nam se obiti o istu

U desetoj epizodi podkasta Edit Jana Šarić je razgovarala sa Jelenom Hrnjak iz organizacije Atina o vezi siromaštva i trgovine ljudima. Ova...

Vlatko Sekulović: Kako sam postao producent Reflektor Teatra

O poverenju, empatiji i pozorištu kao sistemu smisla i vrednosti VLATKO SEKULOVIĆ, advokat, kolumnista i antifašista, učestvovao je...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još