Nezavisni dramski umetnici i umetnice o tome šta rade sada kada ne rade

Kultura jednog naroda, kao suštinska karakteristika njegovog identiteta, u Srbiji je zapostavljena godinama unazad. To je vidljivo na svakom koraku i kao i većina drugih zanimanja u ovoj zemlji, prihodi jednog kulturnog radnika i radnice najčešće su dovoljni za puko preživljavanje. Kada je čitav svet zadesila pandemija korona virusa, kultura je bila među prvim potpuno ugašenim zanimanjima – pozorišta i bioskopi obustavili su svoj rad. Za sve to vreme, budžet za kulturu, kao odraz brige države prema kulturnim radnicima i radnicama kao građanima i građankama ove zemlje, iznosi manje od jednog procenta.

Sa druge strane, samostalni umetnici i umetnice nisu stalno zaposleni, te od prvog do prvog zarađuju isključivo svojim radom i u potpunosti zavise od tržišta. Njihova zarada bila je neizvesna i pre pandemije ali sada, kada nemaju mogućnosti da svoj posao rade i od njega zarađuju za hleb, potrebna im je pomoć kako bi preživeli. Država ih u početku nije prepoznala, sve dok nije podelila jednokratnu pomoć od 90.000 dinara za 3 meseca, kada je nakon pritiska javnosti i istupanja nekoliko hrabrih pojedinaca i pojedinki između ostalih, tu pomoć namenila i njima. Taj period je prošao, a oni idalje nemaju od čega da žive, jer mere prevencije u borbi protiv korona virusa onemogućavaju većinu njihovih radnih aktivnosti. Sa nezavisne kulturne scene upozoravaju da je neophodno sistemsko rešavanje problema, jer će u protivnom svaka sledeća kriza umetnike i umetnice dovesti do ruba egzistencije, gde se oni danas nalaze.

Kako se u svemu tome snalaze najranjive grupe mladih, nezavisnih umetnika i umetnica, pitali smo saradnike i saradnice Reflektor teatra, nezavisne omladinske pozorišne produkcije, koja u svom radu reflektuje društvo i bavi se njegovim mračnim stranama, sa ciljem da stvore odgovornu omladinsku scenu.

Glumica Maja Šuša ističe da kao i svi ljudi danas, ima trenutke nesigurnosti, neizdržljivosti i preispitivanja, ali da je neophodno što pre se vratiti zahvalnosti i pronaći volju i želju za radom i napredovanjem, ma u kom obliku to danas bilo moguće. Kaže da joj je važno da pronalazi obaveze uprkos situaciji u kojoj se danas nalazi kao nezavisna dramska umetnica, a koju opisuje na sledeći način: “Sinoć sam sanjala da igram predstavu, kao da je to nešto toliko daleko i nedostižno da spada u domen sna.”

Glumac Đorđe Živadinović Grgur na pitanje kako se oseća, odgovara: “Iskreno, ne znam kako se osećam, osim nekako uskraćeno.” Nedostaju mu prijatelji, pozorište, rad, ali i sloboda. “Nedostaje mi vreme kada se nismo toliko plašili nevidljivog neprijatelja, jer živimo u zemlji koja već dugo ima svog najvećeg, vrlo transparentnog.” Kao lekovito, inspirativno i spasavajuće ističe radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića, gde zajedno sa drugim mladim ljudima deli svoje sadržaje i diskutuje o njima. Đorđe, kao najvažniju stvar, označava činjenicu da je uspeo da pronađe način da mnoge aktivnosti nastavi, pored čitanja, gledanja, razmišljanja i planiranja, ističe pisanje, jer kako kaže, stiče utisak da će mu to nekada poslužiti kao veoma značajan dokument.

Glumica Jelena Rakočević kaže: “Osećam se kao da sam u nekoj video igrici čiji nivo ne umem da pređem, te se on ponavlja, a ja gubim snagu da pokušavam iznova. Postoje ipak i oni dobri dani. Tada obično imam posla, osećaj uzaludnosti nestaje a smenjuju ga nada, radost i entuzijazam. Neizvesnost je svakako bila deo života većine glumaca u Srbiji, sada je postala svakodnevnica.” Ističe da se trudi da svoje vreme ispuni aktivnostima u kojima uživa, kao što su šetnja sa psom, čitanje, gledanje filmova i serija. Kao aktivnost koju je otkrila u danima kada joj je virus oduzeo pozorište, kao mesto za rad i napredak, ističe digitalno dizajniranje i crtanje. Na kraju, iskreno za Zoomer, kaže: “Sve više razmišljam o tome da ću uskoro morati da počnem da se, osim glume, bavim i nekim drugim poslom kako bih zaradila novac koji mi je potreban za život.”

O kulturi je potrebno mnogo više govoriti nego što se to danas čini. Kada bismo o njoj govorili koliko govorimo o politici, ova zemlja bi izgledala potpuno drugačije, zasigurno bolje i lepše. Postoji mnogo talentovanih mladih umetnika i umetnica kojima je potreban podstrek da se bore i istraju na svom putu, ali kako to da učinimo kada je deo kulturnih radnika i radnica ove zemlje danas na rubu propasti?

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još