Početkom ove godine, Netflix je predstavio kratku seriju „Baby Reindeer“, koja obrađuje temu o kojoj se skoro pa i ne govori – muškarac koji se suočava sa uhođenjem i seksualnim nasiljem. Serija nam pruža dubok uvid u reakcije glavnog lika i uticaj ovako traumatičnog događaja na njegovo razmišljanje, ponašanje i preispitivanje vlastite seksualnosti.
Realnost je da institucije često ne shvataju ozbiljno muškarce koji su prebrodili seksualno nasilje. Zbog patrijahalnih obrazaca ponašanja i vaspitanja, koji su prisutni u skoro svakom društvu, muškarci su obeshrabreni da prijave bilo koji oblik nasilja, naročito seksualno nasilje. O ovoj temi razgovarali smo sa Ivanom Volf, koordinatorkom savetovališta za LGBT+ osobe i njihove porodice u Grupi „IZAĐI“. Iako postoje podaci koje govore da je i u MSM zajednici ovaj vid nasilja prisutan, čak ni Volf u svom iskustvu nije imala slučajeve ovog tipa, ali je sa nama podelila teorijske uvide na osnovu svoje stručne ekspertize.
„Posledice seksualnog nasilja kod muškaraca su slične posledicama drugih traumatskih iskustava. Budući da muškarci daleko ređe prijavljuju seksualno nasilje, kao i da postoji uverenje da se ono ređe događa nego seksualno nasilje prema ženama, stručna literatura i istraživanja na ovu temu su ređa, naročito na našim prostorima.“, pojašnjava Volf.
Volf nam objašnjava da reakcije se mogu razlikovati kod muškaraca i žena na seksualno nasilje zbog različitih očekivanja i percepcija o tome kako dolazi do nasilja i kako bi prebroditelj_ka treba da reaguje. U oba slučaja postoji visok rizik od osude društva, što često dovodi do internalizovanog osećanja krivice i stida. Muškarci mogu osećati pritisak zbog toga što se nisu branili, preispitajući se da li ga to čini slabim ili da li su zapravo želeli takav odnos.
„Nekim muškarcima se može desiti erekcija ili ejakulacija tokom odnosa, kao automatski odgovor tela. Ovakvo iskustvo dodatno zbunjuje i izaziva osećaj krivice kod prebrodioca koji se pita da li to znači da je zapravo uživao, želeo ili dao pristanak.“, napominje Volf i dodaje, „Počinilac-teljka takođe može koristiti ovu fiziološku reakciju kao opravdanje za svoj postupak, izazivanje osećaja krivice kod prebroditelja, navođenje na tajnovitost i potencijalno nastavak nasilnog odnosa.“
U seriji „Baby Reindeer“ prikazano nam je da Donny počeo da preispituje svoju seksualnost nakon što je prebrodio seksualno nasilje. Upušta se u rizično seksualno ponašanje, seksualne odnose bez zaštite, odnose pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, odnose sa nepoznatim osobama i u potencijalno opasnim situacijama. Iako je ova serija biografska, postavlja se pitanje da li heteronormativnost društva doprinosi tome da muškarci koji prebrode seksualno nasilje počnu da sumnjaju u svoju seksualnost. Volf nam objašnjava da ovakva reakcija na seksualnu traumu česta. Najveći problem su ustaljene predrasude o muškosti i rodnim ulogama jer utiču na osećanja i ponašanja muškaraca nakon seksualnog nasilja.
„U društvu vlada štetno uverenje da su gej muškarci najčešći počinioci seksualnog nasilja prema drugim muškarcima. Istina je da ne postoje pravila kada je u pitanju seksualna orijentacija i rod počinioca_teljke.“, ističe Volf i dodaje, „Predrasuda je da je seksualno nasilje prema bilo kome izraz prejake seksualne želje. U osnovi seksualnog nasilja je želja za kontrolom i potčinjavanjem, koju počinioci_teljke zadovoljavaju kroz fizičku silu ili putem psiholoških taktika prinude.”
Iz razloga to što nema dovoljno istraživanja na ovu temu, Ivana Volf ističe da se ne može sa sigurnošću pričati o dugoročnim posledicama seksualnog nasilja. Prebrodioci seksualnog nasilja često doživaljavaju depresiju, anksioznost, suicidalne misli, samopovređivanje, poremećaje spavanja, osećaj stida i somatske probleme. Kao i žene, muškarci mogu imati poteškoće u seksualnom i socijalnom funkcionisanju zbog stigme i sniženog samopouzdanja. Takođe, mogu posegnuti za psihoaktivnim supstancama i razviti rizična ponašanja.
„Sigurno je da sve opisane kratkoročne posledice mogu biti produbljene i zakomplikovane ako se ne potraži i ne dobije odgovarajuća pomoć i podrška.“, objašnjava nam Volf i naglašava, „Post-traumatski stresni poremećaj (PTSP) se može javiti i kao rezultat ove vrste traume, pored produžene depresivne epizode, anksioznih poremećaja i sl.“
S obzirom na to da teme seksualnosti nisu uobičajeni deo redovne edukacije psihoterapeuta i savetnika u kombinaciji sa nedostatkom literature na celokupnu temu, jako je teško govoriti o efikasnosti različitih pristupa. „Ono što je u startu važno jeste da sam terapeut/kinja osvesti svoje predrasude i stereotipe o seksualnom nasilju, kako bi mogao/la da bude dovoljno otvoren/a da čuje, razume i prihvati iskustvo koje klijent iznosi.“, objašnjava Volf i napominje da je potrebno da se stvori bezbedno okruženje i osećaj sigurnosti kako bi se on otvorio i progovorio o svom iskustvu. Zbog negativnih osećanja uperenih prema samom sebi i mogućeg negiranja sopstvenog iskustva, prebrodiocu je otežano da se otvori o svom iskustvu seksualnog nasilja čak i u terapijskom okruženju. Zato je neophodno da terapeut pristupi sa istinskim interesovanjem i empatijom.
Kada je u pitanju serija, koja je pokrenula ovu temu, Volf smatra da ona prikazuje realno lično iskustvo. Bitno je da se ovakvim temama pritupa ozbiljno i sa empatijom u serijama i filmovima. Neke scene su vrlo potresne, izazivajući snažne emocije i podstiču da preispitamo svoja uverenja o seksualnom nasilju. Serija dobro osvetljava posledice seksualnog nasilja, posebno kada prebrodilac ne traži pomoć.
Kako mi možemo da pomognemo da prebroditelj prevaziđe stigmu, Volf veruje da je ključno da se razbiju predrasude i mitovi o seksualnom nasilju.
„Uverenja koja muškarci steknu o seksualnom nasilju generalno, a naročito o seksualnom nasilju prema muškarcima, značajno utiču na neprijavljivanje nasilja, kao i na psihološku reakciju prebroditelja na nasilje.“, objašnjava Volf i podvlači, „Zato je važno raditi na promeni ovih uverenja i podršci prebroditeljima.“
