Nikolas Maduro, levičarski predsednik Venecuele, poslednjih dana je u žiži svetske javnosti nakon ponovne pobede na izborima u Venecueli. Ova pobeda Maduru je osigurala treći mandat, međutim pobedu prate veliki protesti opozicije koja smatra da su izbori pokradeni, kao i mešanje stranih vlada koji podržavaju opoziciju – i to godinama. Na čelu sa SAD, koja je Venecueli uvela sankcije.
Ovaj položaj Nikolasa Madura stvara polarizaciju koja je vrlo jasno podeljena između dvojakog i dijametralno suprotnog viđenja njegove ličnosti u svetskoj politici – od diktatora, do antikolonijalnog lidera.
Činjenično stanje jeste da se Maduro suprotstavlja SAD-u i njihovom pokušaju mešanja u politiku Venecuele, što Venecuelu stavlja u zanimljivu situaciju. Ovo je zemlja koja leži na najvećim svetskim zalihama nafte, zbog čega je interesna sfera političkih moćnika (pronađi paralelu sa litijumom), dok je sa druge strane u dubokoj krizi, koja se ogleda u nemaštini, praznim rafovima u prodavnicama i velikom stopom napuštanja zemlje. Ovo se tumači dvojako, ideološki obojeno – kapitalistički lideri smatraju to jasnim pokazateljem lošeg upravljanja zemljom, dok će antikapitalisti i levičari primetiti da je „propadanje“ socijalističkog upravljanja prouzrokovano stranim (čitaj: američkim) sankcijama koje ne teže uvođenju „demokratije“ u Venecuelu, već postavljanjem vlade koja će im dozvoliti da u kolonizuju ovu zemlju sličnom nekim drugim zemljama u svetu.
„Ovo je standardni manevar politike SAD na američkom kontinentu — slično se događalo ranije u Venecueli sa pokušajem instaliranja Huana Gvaida, u Boliviji sa rušenjem Moralesa, u Brazilu sa hapšenjem Lule pred izbore, na Kubi kroz 60-godišnje sankcije i blokadu, ubistvom Aliendea i Pinočeovom diktaturom u Čileu itd. Uostalom, dovoljno je videti koliko je u takve projekte investiran milijarder Ilon Mask da bi bilo jasno u čijem interesu je smena vlasti u Venecueli„, kaže za Zoomer Milena Repajić, predsednica Partije Radikalne levice.
Maduro, uistinu, jeste u sukobu sa Ilonom Maskom nakon izbora, a nedavno je potpisao rezolucijom kojom se građanima Venecuele na deset dana blokira pristup društvenoj mreži X. Ova odluka sa sobom nosi još jednu dimenziju – demonstracije protiv njegove pobede uglavnom su se promovisale i organizovale putem društvenih mreža.
A na ovim demonstracijama ubijeno je najmanje 25, povređeno gotovo 200, a uhapšeno 2000 ljudi. Za neke od njih porodice nemaju informacije. Glavni opozicioni pokret u Venezueli je saopštio i da je njihovo sedište u Karakasu uništeno preko noći nakon što je šestorica muškaraca sa kapuljačama savladala čuvare, ušla u kancelariju i uzela opremu.
Sam Maduro rekao je da je privedeno 2000 ljudi i napomenuo da za njih „neće biti oprosta“, te zapretio „maksimalnom kaznom“ i istakao da vlada renovira dva nova zatvora zbog očekivanog porasta broja pritvaranja.
Demonstracije su se razbuktale nakon što se na njima pojavila opoziciona liderka Marija Corina Machado, koja je prethodno napisala u autorskom tekstu za Wall Street Journal da se skriva i da strahuje za svoj život.
Na društvenim mrežama šerovani su snimci kako policija skida uniforme ne želeći da se „bori protiv naroda“, međutim realnost nije baš takva. Poluge moći su u Madurovim rukama, kako vojska, tako i policija. Iako su Gonzales i Machado pozvali vojku da stane „na stranu naroda“, venecuelanski ministar odbrane Vladimir Padrino potvrdio je „apsolutnu lojalnost” vojske Maduru, dok je državni tužilac Tarek Saab najavio krivičnu istragu protiv ovo dvoje opozicionih lidera zbog podsticanja pripadnika vojske i policije na kršenje zakona.
Za vlasti u Venecueli, radi se o pokušaju državnog udara, što je stav koji deli Milena Repajić.
„U Venecueli po ko zna koji put u poslednjih nekoliko decenija uživo gledamo pokušaj puča koji sprovodi desnica, a za račun SAD i uvek navodno u ime demokratije. Tvrdnje da su izbori pokradeni u zemlji koja ima biometrijsku verifikaciju birača, uz ignorisanje izveštaja niza i domaćih i stranih posmatrača, je u najmanju ruku besmisleno. Kada se govori o „prodemokratskim” demonstracijama na ulicama Venecuele, ignoriše se i proamerički i otvoreno rasistički karakter tih demonstracija, na kojima se ruše starosedelački spomenici. Osim toga, sve progresivne vlade Latinske Amerike negiraju kompromitovanost izbora u Venecueli„, tvrdi Repajić.
Međutim, pobedu opozicionog kandidata Gonzalesa, pored Amerike koja je najglasnija u mešanju u izborni proces Venecuele, priznale su i Argentina, Kostarika, Ekvador, Panama i Urugvaj. Reziltate izbora ne priznaje ni Evropska Unija, dok je Međunarodni krivični sud objavio da „aktivno prate“ dešavanja u Venecueli. Sa druge strane, čestitke Maduru uputili su zvaničnici Rusije, Kine i Kube, kao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Nakon što je prošlog četvrtka američki državni sekretar Entoni Blinken proglasio Gonzaleza pobednikom, pozivajući se na „neosporne dokaze”, ministar spoljnih poslova Yvan Gil rekao je da je američko priznanje opozicionog kandidata pokazalo da su oni „na čelu pokušaja državnog udara”.
Zvanično, organi u Venecueli su proglasili Madura pobednikom i naveli da je osvojio nešto manje od 52% glasova. Međutim, izborno veće nije pružilo detaljne rezultate glasanja niti objavilo sadržaj glasačkih kutija što je bio glavni zahtev vlada širom sveta kako bi podržale rezultate izbora. Trenutno Maduro čeka potvrdu Vrhovnog suda, koja sigurno neće izostati jer je i Vrhovni sud lojalan Maduru.
SAD, sa druge strane, ne odustaje od teze o pobedi Gonzalesa, a Maduru „garantuje amnestiju ako se okane ideje da ostane na vlasti“.
SPECIFIČNOSTI VENECUELANSKOG SOCIJALIZMA
Nikolas Maduro je naslednik svog mentora, prethodnog predsednika Venecuele Huga Čaveza. Ako bi neko prvi put čuo za Venecuelu danas, scene rušenja Čavezovih spomenika mogle bi mu ostaviti utisak da je u pitanju najomraženija osoba u Venecueli – međutim za života je Čavez bio slavljeni lider, i rado viđen gost i među zemljama koje danas ruše Madura. Čavez je bio rodonačelnik ideje bolivarskog socijalizma i nazivan „večnim komandantom“.
Čavez je popularnost održavao naftom. Poznate su scene kada prilikom posete Americi siromašnima deli naftu u Bronksu. Čavez je lider pobuđenika protiv korumpiranih struktura i zavisnosti od nafte, protivnik imperijalizma i njegov socijalizam bazirao se na učenjima Karla Marksa, Simona Bolivara koji se borio protiv španske kolonijalne vladavine i Isusa Hrista.
Međutim, sve se brzo pokrenulo ka autokratiji.
Venecuela je ušla u period „velikog vođe“ koji se za sve pitao. Formirane su i određene kancelarije koje bi pružale usluge siromasima van institucionalnih pravila, a vrlo često je to radio sam putem pisama („papelitos“) koja su mu slali građani (zvuči kao „3000 za gospođu“?), a nekad i u uživo televizijskom programu „Alo presidente“. Smatrao je da ima viziju koja će Venecuelu pretvoriti u „obećanu zemlju“, a sve što mu stoji na putu (često sloboda medija i mišljenja) smatrao je preprekama koje treba ukloniti.
U kom smeru se sve kretalo može se videti i u odnosu Čaveza sa Naumom Čomskim. Čomski je svojevremeno hvalio socijalističku revoluciju u Venecueli i borbu protiv kolonijalizma, a Čavez je njegove knjige preporučio sa govornice Ujedinjenih nacija. Međutim, pred kraj Čavezovog života Čomski je postao oštri kritičar i tvrdio je da je Čavez ukinuo institucije i prigrabio svu vlast za sebe.
SINDROM AUTORITARNOG LIDERA
Ako vam je dosta napisanog zazvučalo poznato – to je zato što i jeste. Predsednik Srbije jeste čestitao Maduru i zahvalio se što nisu priznali Kosovo, što je deo njegove politike „sedenja na dve stolice“, smatra politički analitičar Tobi Vogel iz Saveta za politiku demokratizacije sa sedištem u Briselu.
„Ne radi se o Venecueli kao takvoj, već o tome da se Vučić pozicionira na strani onih koji se opiru zapadnim „imperijalistima“ i „dubokoj državi“ u SAD koja navodno podržava „obojene revolucije“ u inostranstvu„, kaže Vogel za Radio Slobodna Evropa i dodaje da je to smišlena politika kojom se obraća Vašingtonu i Briselu.
„Nikoga nije briga šta Vučić ima da kaže o Venecueli, ali je Vašingtonu i Briselu stalo da ga „zadrže“ u svom taboru„, objasnio je Vogel koji smatra da Vučić razume da će svaki put kada se pozicionira mimo Zapada na međunarodnom planu, „zapadni lideri i diplomate dotrčati da mu pruže još veću podršku“ u pokušaju da ga zadrže u svom taboru, te da će tu igru igrati dokle god su SAD i EU spremni na to.
Kao što se može zaključiti, nije samo Kosovo razlog ljubavi između Vučića i Madura. Ono što je takođe slično, jesu određeni mehanizmi vladavine koji se mogu prepoznati u „čavizmu“. Aleksandar Vučić često svoje političke protivnike naziva „stranim plaćenicima“, te često govori o „stranim službama“ koje su tu da podrivaju interese Srbije. Kritika vlasti potpuno je skrajnuta sa svih mejnstrim medija, a protivnici vlasti demonizovani. Građanski aktivizam i protesti, poput onih protiv litijuma, prikazuju se kao pokušaj državnog udara i „preuzimanje vlasti“. Prati ih represija prema liderima protesta, pretnje, zastrašivanja i hapšenja. Predsednik Srbije donosi mišljenja i odluke koje nisu u njegovom domenu i time opstruira rad vlade (setimo se Zakona o istopolnim zajednicama koji je nestao u fioci nakon što je predsednik rekao da će „odbiti da ga potpiše“, iako zakone donosi Skupština i on jedino može da ih vrati na ponovno usvajanje, a ukoliko se usvoje opet – to je finalno i reč predsednika nema nikakvu više težinu). Nemamo baš „Alo Presidente“, ali imamo situacije da predsednik odlučuje samoinicijativno o preraspodeli određenih budžetskih sredstava, a nije ni jedini – ponovo, setimo se Palme i „tri hiljade za gospođu“.
Mnogi kritičari režima će jasno reći da je u pitanju autoritarna vlast, a često i upotrebiti reč „diktatura“ – baš kao i za Čaveza i Madura.
Ono što je ključna razlika je što se Venecuela bori PROTIV imperijalizma i protiv toga da drugi eksploatišu prirodna dobra njihove zemlje. Zbog toga su strane sile protiv režima u Venecueli. Međutim, kada je Srbija u pitanju, na primerima „stranih investicija“, Beograda na vodi, kineskih firmi i Rio Tinta vidimo da Vučić u tome ne vidi problem.
Naslovna fotografija: Musk vs Maduro: Elon Musk Dares Venezuela President Nicolas Maduro | WION Original, Youtube printscreen
