Nazvala sam taj osećaj srećom: ispovest Branke Lazić o borbi sa anoreksijom i bulimijom

Društvo vrši ogroman pritisak. Ono je to koje kontroliše mase i njihov trenutni način razmišljanja. Ono postavlja standarde i govori nam šta je prihvatljivo. Ukoliko se neko ne uklapa u društvene stereotipe, onda zaslužuje da bude odbačen. Svi smo svesni da se razlikujemo, ali ipak biramo da rastemo u kalupu koji nam je nametnut, samo kako bismo uništili razlike. Zašto je to tako?

Kao što postoje modni trendovi, tako postoje i trendovi u vezi sa izgledom. Fizička pojava u modernom svetu nosi mnoge benefite i samim tim je izuzetno značajna. Treba da budeš mršav, ali ne previše, jer ne želiš da ljudi pomisle da si bolestan. Treba da se hraniš zdravo i da propagiraš svakodnevno vežbanje. Ustajanje rano ujutru, trčanje i zatim jedna voćka za doručak, a možda ni toliko, jer ipak ne želimo da unesemo previše kalorija.

Svi želimo da ostavimo dobar utisak na druge i zato na razne načine pokušavamo da ostvarimo sve to o čemu influenseri pričaju. Mnogi od njih kreiraju svoj sadržaj nesvesni toga koji ih sve uzrasti prate. Najčešće su u pitanju mladi ljudi, koji se tek razvijaju fizički i psihički. Oni stiču pogrešnu sliku o sebi i svom telu. Žele da promene sve na sebi, a pogotovo da uklone ono za šta im je neko rekao da je višak. 

Ljudi prate te uticaje, ni ne proveravajući prethodno njihovu istinitost. Time stavljaju u rizik svoje telo i zdravlje, neshvatajući da nisu sva tela ista. Neće svaka dijeta i plan vežbanja imati isti uticaj na različito građene individue. Genetika takođe igra jako veliku ulogu u tome, nasleđujemo mešane fizičke karakteristike oba roditelja. Naravno, svako od nas ima opciju da utiče na sopstveni izgled, ali sa prethodnim istraživanjem šta to našem telu najbolje odgovara. O ovoj temi razgovarala sam sa divnom mladom devojkom, Brankom Lazić, studentkinjom Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Sa koliko godina si počela da osećaš potrebu za promenom svog izgleda i tela? Kako si počela sa smanjenjem ishrane?

Oduvek sam maštala o tome da budem manekenka i celo detinjstvo sam želela taj potpuno ravan stomak. Međutim, trenutak kada sam zaista osetila preku potrebu da menjam sebe i svoj fizički izgled bio je osmi razred osnovne škole. To je neki kasni deo puberteta već prelazak na adolescenciju, a u to vreme postale su baš aktuelne društvene mreže, to je bio neki početak cvetanja Instagrama kod nas. Ja sam tada imala 13 godina. To leto, 2014. godine, provela sam sa drugarima i kod bake i deke. Naravno, u društvu je sve slađe, a posebno kada baka spremi sve i svašta tako da sam tog leta nabacila neki kilogram. Meni to nikada nije smetalo, naprotiv, do te godine, kada sam u školi počela dobijati komentare na svoj izgled. Ni u jednom trenutku nisam bila gojazna, niti jedina koja je dobijala neumesne komentare, ali je to na mene delovalo tako da počnem da sumnjam u sebe u svakom smislu i da polako počinjem da mrzim sebe. Potom sam dobijala slične komentare iz porodice, od ljudi sa kojima provodim najviše vremena. Kako nisam više mogla da podnesem komentare sa strane, shvatila sam da je problem u meni i da neke stvari moraju odmah da se menjaju, te sam počela svoju „dijetu” i promenu iz korena. Za početak promenila sam izbor namirnica koje sam počela da koristim, pojačala fizičku aktivnost i kroz par meseci došla na „idealnu” telesnu masu koja bi po nekim merilima odgovarala mojoj visini, a da ujedno i moje zdravlje bude blistavo. To je za mene bio ogroman uspeh, ali i dalje samo deo puta do nekog većeg uspeha. Kako sam shvatila da mogu da gubim kilograme, počela sam da sebi zadajem brojku na vagi koju je trebalo dostići u određenom vremenu. Kako bi do te brojke što brže došla, naglo sam pojačavala fizičku aktivnost i smanjivala hranu dok nisam stigla do trenutka kada je moj dan činila jedna banana i par kašika pahuljica sa jogurtom. Međutim, meni je u tom trenutku bilo samo bitno da dostignem svoju zacrtanu brojku (sa 60 na 55, te na 50, i još dalje nizbrdo sve do 38 kilograma koja je bila moja najniža kilaža na 170cm visine) i bila sam srećna, barem sam ja taj osećaj nazivala srećom.

Svako od nas ima neki okidač koji i najmanja reč može da pokrene. Šta misliš da je za tebe bio taj okidač? Koja odluka je bila presudna u tome da se ti nađeš u tom stanju?

Okidač za to što sam ušla u sav ovaj proces, bile su reči mame i bake: „Ostavi tu čokoladu, vidi koliko si debela, ugledaj se na sestru, vidi kako ona lepo izgleda”. Takođe, pored tih reči oduvek me je bolela nepažnja od strane oca i nejednakost koju je on pokazivao prema sestri i prema meni. Te je možda ovo, a to sam kasnije shvatila, bio jedan od načina da svom ocu privučem pažnju, da treba da misli na obe ćerke jednako. Naravno, kroz sav taj put pratilo me je dosta i ljudi, priča, dešavanja, videla sam mnogo toga što me je motivisalo da zamislim sebe i svoj idealni izgled. Kako je moje gubljenje kilograma krenulo „glatko” kao voda kada teče, osetila sam se kao da sam neki majstor u tom procesu, da to savršeno radim i želja da dođem do savršenog fizičkog izgleda dovela me je do toga da odlučim da jednostavno neću stati dok broj na vagi ne bude dovoljno mali. Tada nisam ni razmišljala koji je to broj i koliko može biti mali.

Kada si shvatila da imaš problem? Da li si sama došla do zaključka ili ti je u tome pomogla neka bliska osoba ili predstavnik/ca institucije? Ko je to bio?

Problem sam shvatila da imam nažalost jako kasno. Prepoznavala sam u određenih situacijama da se ponašam drugačije nego što bi se neko drugi ponašao u istim okolnostima, ali za mene je to bilo potpuno normalno. Trenutak kada sam zaista shvatila da je sve to zaista veliki problem jeste moja slabost pri hodanju (škola je od kuće udaljena 5 minuta sporog hoda, meni je trebalo više od 20), kao i nus pojave u mom telu, poput otežanog rada nekih organa (bubrega), gašenje normalnih procesa u ženskom telu i slabost refleksa, a pored toga i milioni opsesivnih misli i kompulsivnih radnji koje su izazivale ogroman stres.

Iako to tada nisam rekla, sada želim da se zahvalim mami koja je prva prepoznala da se sa mnom nešto dešava, čak i na vreme, samo sam ja to negirala. Odvela me je bez mog znanja kod lekara i u razgovoru sa psihijatrom bez mog prisustva molila za neku stručnu pomoć, pa makar ona zahtevala i odlazak u drugi grad ili čak drugu državu. Mama mi je pokazala da postoji problem, koji sam ja jako dugo negirala, govoreći da sam dobro i da je sa mnom sve u redu, da svi ljudi oko mene izmišljaju određene stvari, da su ljubomorni na mene i da mi ne žele dobro. Naravno, prava istina leži u suprotnosti. Mama je na kraju postala moja zvezda vodilja do ozdravljenja i hvala joj na tome.

Kako si se osećala tada?

Da sam u to vreme dobila ovo pitanje, sigurno bih rekla najsrećnija sam na svetu, mršava sam, možda najmršavija u gradu, ali moram još da smršam. Nosim najmanju veličinu odeće, koja mi je velika i to mi odgovara. Jedem malo i treniram puno, vide mi se pločice na stomaku i mogu da uhvatim zglob ruke jednom šakom, šta ti više za sreću treba?! Danas, kad malo bolje vratim film na tu situaciju, jedina istina je da sam bila izuzetno nesrećna i usamljena. Izgubila sam mnogo prijatelja, ishitreno sam komunicirala sa dragin ljudima, rasplakala sam celu porodicu, unela mnogo konflikta u nju i zabrinula veliki broj ljudi. Vreme sam provodila sama, misleći da mi niko ne želi dobro. Takođe, mnogo sam se plašila hrane i molila se nekom boljem vremenu gde me niko neće terati da jedem. U jednom trenutku sam pomislila da je možda i izgubiti život bolja opcija nego živeti u svetu u kom moraš da živiš od hrane.

Možeš li da nam objasniš na koji način su stručnjaci rekli o čemu se radi? Da li si dobila sve neophodne informacije od njih?

Iskoristiću priliku da kažem jedno OGROMNO HVALA svim lekarima koji su ispratili moj problem, a najviše hvala mom psihijatru dr Sanji Životić i KBC dr Dragiša Mišović. Problem mi je predočen u par navrata, dok doktorka nije našla pravi način da dopre do mene. Budući da sam dosta istraživala o samom problemu i ranije i čitala različite priče na tu temu, sve što je doktorka rekla bilo je potpuno razumljivo, međutim dugo, dugo vremena ja sam problem negirala i to na razne načine, od kojih neki nisu bili primereni, ali u svoju odbranu nisam bila svesna mnogo stvari koje sam izgovorila jer je moj mozak bio preokupiran rečenicama „ne smeš da jedeš i moraš da smršaš” ili „jedi, pa ćeš povratiti” što je bilo u nekom kasnijem periodu života u mojoj bulimičnoj fazi.

Što se tiče dobijenih informacija, sve su bile i više nego dovoljne. Zaista, da nije tako, ja se tim ljudima ne bih vraćala, naravno, sada preventivno, jer je mentalna higijena nešto najvažnije.

Interesantan je trenutak kada sam polako počela da dublje shvatam sve što su lekari pričali, tj. trenutak koji me je „ošamario” i dozvao, a to su bile mamine i dedine suze na umornim licima i njihova neiscrpna ljubav i iscrpljena tela dok su me sa stvarima u koferima doveli u bolnicu. Tada sam shvatila da ako ne zbog sebe, onda zbog njih želim da se borim, da im suze zamenim osmehom.

Ko ti je bio najveća podrška? 

Kao što možete videti, moja najveća podrška bila je moja mama, a na istoj liniji sa njom i njeni roditelji, baka i deka i moja sestra Minja. Kasnije, u toku osnovnih studija to je bila i ostala moja najbolja drugarica Teodora.

Da li si tokom procesa lečenja uspela da otkriješ šta je bio uzrok tvog poremećaja ishrane? Koliko su body image i nametnuti standardi lepote imali uticaja?Šta je bilo to što te je držalo i guralo da nastaviš dalje sa borbom?

Da, tokom procesa lečenja shvatila sam da su svi komentari iz okoline, iz kuće, ta nesposobnost sveta da razume neke stvari kao ja, tatin manjak pažnje prema meni bili glavni razlozi za sve ovo, da ne pominjem i iskrivljenu sliku o izgledu u današnje vreme. Gledala sam veliki broj fitness influenserki, stvarala pogrešne slike o svom telu, zadavala sebi ciljeve za savršen izgled, pokušavala da radim sve vrste vežbi sa interneta i još mnogo toga. Nismo svesni šta je tehnologija uradila današnjem čoveku, koliko god da smo otišli unapred, duplo smo se vratili unazad. Nije život instagram ponavljam sebi od tada pa i dalje. Treba živeti u trenutku, sa zdravljem na prvom mestu i pozitivnim mislima. Svi smo jedinstveni i ne treba se ni na jednom nivou porediti sa drugima. Ono što je na nekome lepo, na nekom drugom nije. Ipak je lepota ta koja dolazi iznutra i nju možemo negovati u svakom obliku našeg tela.

Moj najveći san od kada sam se rodila bio je da budem naučnica, prirodnjak, a kasnije od osnovne škole da budem profesorka neke biološke discipline na Biološkom fakultetu. Kako sam bila nekoliko puta u trenutku gde sam morala da biram život ili smrt, svaki put bih pomislila na svoj cilj i shvatila da on i smrt, a i moj problem, ne idu zajedno i odabrala sam život. Sada koračam poslednjim delovima tog puta ka cilju i nikada nisam bila srećnija i ponosnija na svoju odluku. Pored toga, ja sam svestrana osoba, umetnica, volim da putujem i vidim i upoznajem nove stvari i ljude, da provodim vreme u prirodu i usrećujem sve oko sebe, da pomažem ljudima i motivišem ih da budu bolji svakog dana. Volela bih jednom da obiđem ceo svet i da na tom putu ostavim neizbrisiv trag. Poremećaji u ishrani se definitivno ne uklapaju u ove ciljeve, eto još razloga za klik na život.

Kako su se društvo i tvoja okolina odnosili prema tebi i problemu sa kojim si se susrela? Koliko su društvene norme i stigmatizacija bilo kakvih poremećaja, pa i onih koji se odnose na ishranu, uticali na tebe?

Imala sam sreću da je glavni problem počeo u srednjoj školi, gde sam imala najbolje odeljenje na svetu! Svi smo se lepo slagali i družili, podržavali jedni druge, a u odeljenju je bila i moja najbolja drugarica. Svi su prihvatili Branku bez problema, ali i Branku sa problemom. U početku, plašili su se interakcije sa mnom, moja pojava im je bila strašna što ne čudi budući da sam svoj izgled mogla uporediti sa logorašima iz Aušvica. Uprkos svim poteškoćama, uz moju predivnu razrednu koja im je objasnila o čemu se radi, našli su mnogo razumevanja za mene, na čemu sam im i dan danas mnogo zahvalna i njima i razrednoj, ali takođe i psihologu iz škole, koja je bila i ostala moj savetnik i prijatelj, da ne bih klonula.

Ja sam iz malog mesta, u kom ljudi žive skladno budući da većina prihvata tu neku prosečnost i sve što se nađe da štrči nailazi na određenu stigmatizaciju. Od malena sam znala da nisam prosečna i uvek sam osećala slobodu da se iskažem na sve načine na koje sam želela i nikada nisam osećala pritisak mase zbog toga. Postavljam se tako da je moj život moja stvar i ako mi je lepo neću to menjati zbog uklapanja u većinu. S tim u vezi, mogu reći da društvene norme i stigmatizacije u ovom slučaju nisu značajno uticale na mene. Na sreću, od svog problema stvorila sam priču i neki vid kampanje ka proširenju svesti o ovim problemima i zašto je važno boriti se protiv njih. Ljudi su to rado prihvatili, što je najznačajnije bilo za one na koje norme utiču jako. Od mog ozdravljenja prošlo je dosta godina kroz koje sam se vraćala u problem, pa ponovo izvlačila iz istog. Sve to je meni pomoglo da dosta rano sazrim i počnem da se upuštam u nešto što se zove pravi život. Naučila sam mnogo toga, izvukla sam mnogo lekcija, ali ne samo za sebe. Do danas upoznala sam veliki broj ljudi koji su se borili sa problemima ishrane, sa mnogima sam postala prijatelj, a mnogima i pomogla, a za mene je osmeh ljudi neprikosnoven izvor sreće i pečat pobede dobre stvari. Sve u svemu, bilo je teško, ali mogu da kažem da se sve dešava sa razlogom, pa tako i sve ovo, što me je dovelo na ovo mesto gde se danas nalazim. Nadam se da će se svest o problemima ishrane jos više podići, i da će ljudi početi da traže lepe stvari u onome što je prirodno i vredno. Kao biolog bih dodala savet: Za dobar život i zadovoljnu sliku o sebi možemo zahvaliti samo vremenu u prirodi, zato izađite u prirodu i pronađite sebe i svoj mir.


Autorka: Teodora Vasković
Foto: Publikacija „Slika o telu i njeni neprijatelji“ / privatna arhiva

Tekst je objavljen u publikaciji „Slika o telu i njeni neprijatelji“ koja je deo kampanje koja je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još