Ammar Mešić: Ponekad zna da zaboli kičma, ali to me podseti da je još imam

Ammar Mešić je poznati srpski glumac. Diplomirao је 2012. godine na fakultetu savremenih umetnosti u klasi profesora Irfana Mensura. Publika ga je zavolela kao Strahinju u „Igri sudbine“ tokom četiri godine emitovanja serije i čak 800 snimljenih epizoda. Iako je delovalo kao da je Ammarova karijera tek počela, nakon kritike vlasti Ammar od producenata serije dobija otkaz, a u mesecima koji su usledili ponude za posao izostaju. Javnost je uznemirila vest o otkazu koliko i ova da je danas, sa 32 godine popularan, mladi glumac napustio Srbiju kako bi se za svoju slobodu izborio na građevini u Austriji. Pitala sam ga kako gleda sada na period iza sebe, ali i na budućnost, kao i na situaciju u zemlji, a ostali odgovori se nalaze izmedju fotografija prošlosti i sadašnjosti, dok ga neka nova budućnost tek čeka.

Nakon tvojih izjava tokom protesta „Srbija protiv nasilja“ tvoj lik je završio karijeru u seriji. Kako se tvoj život odvijao od tada? Šta prolazi kroz glavu čoveka koji je upravo rizikovao čitavu svoju egzistenciju zarad ciljeva koji su možda nedostižni?

Borba za bolje i pravednije društvo, ono u Srbiji ili bilo gde drugde, nikako ne može da bude borba bez svrhe i cilja. Borba za ono u šta verujemo često je jedino što razlikuje ljude od ljudi bez kičme. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, ali nikada misao tome da bi trebalo da odustanem, da povijem glavu, podvijem rep i da ćutim na zlo i nepravdu. I ne mislim da sam zbog toga nekakav heroj, jer nije nikakav podvig biti normalan. Onaj ko to prihvati kao podvig, prihvatio je da živimo u društvu nenormalnog. Ja to ne mogu.

Danas se stiče utisak da protesti nisu promenili ništa, da li se kaješ što si dao svoj glas izgubljenom cilju? Da li misliš da ta bitka jeste izgubljena?

Kako to misliš izgubljenom cilju? Danas, kao i tada u maju ili junu cilj je isti – da promenimo sve što nas je dovelo do toga da se dogode 3. i 4. maj, ali i mnogi drugi dani. To ne može da bude izgubljeni cilj. Zar misliš da su one stotine hiljada ljudi koji su tada marširali ulicama Beograda promenili mišljenje? Da misle da je sada sve u redu ili da misle da ništa ne mogu da promene? Pa ne, sigurno ne. ALi znaš, zlo u kojem živimo u ovoj zemlji gradi se decenijama, ne može se za noć razgraditi. Uradili smo tada mnogo, svi zajedno. Neke bitke dobili, u nekima smo poraženi, možda ima i onih u kojima su nas izdali, ali rat za bolje društvo nije gotov, niti izgubljen.

Kako gledaš sada na sve što se dešava u Srbiji, iz Austrije u koju si otišao da bi radio nešto što nema veze sa tvojom profesijom? Da li je lakše kada se sve posmatra sa distance ili preovladava ljutnja zbog svega što te je oteralo?

Nema ljutnje. Na koga da se ljutim? Na one koji žive dobro zahvaljujući vezama sa vlašću u Srbiji i koji su spremni da po svaku cenu brane taj svoj život, svesni da u normalnim zemljama ne bi mogli tako i toliko da zarađuju. Da se ljutim što su uradili ono što od njih vlast traži – da zatru svaki glas protiv nje. Pa nije to za ljutnju, pre je za prezir i sažaljenje. A ko zasluži prezir, ne može da zasluži ljutnju, ljutiti se možeš na ljude, ne i na one koji to nisu.

Šta radiš tu?

Radim šta umem u svetu građevinarstva, a to je ništa. Nosim i odnosim, podižem i pridržavam, pomažem. Glumačkim rečnikom, ja sam u građevinarstvu statista koji na scenu unosi tacnu i odlazi bez reči. Ponekad zna da zaboli kičma, ali to me podseti da je još imam. I ne žalim se, kad ti u životu uzmu jedno od najvažnijih prava – pravo da dostojanstveno živiš od svog rada, onda neki novi život moraš valjda da počneš ispočetka. I da se nadaš i trudiš da se sa početka i dna što pre odmakneš.

Da li si očekivao veću podršku kolega?

Naišao sam na sjajne kolege koje su u ovu građevinsku pečalbu krenule mnogo pre mene i spremni su da mi pomognu da se bolje snađem. U svakom trenutku su tu da mi pomognu i da me nauče kako da stvari uradim dobro, ali i da sačuvam sebe od povreda. Često i zapevamo uz rad. Na te si kolege mislila, jel tako?

Iz tvojih poteza jasno je da se vodiš mišlju da je bolje živeti časno i teško, nego lagodno i bez kičme, ali koliko je teško biti pravedan u društvu sa tako malo pravde?

Lepo si to rekla, ali bih oprezno koristio te velike reči kao što su čast i pravda. Nisam ni želeo, ni planirao da ispadne ovako. Radio sam i govorio onako kako je to za mene jedino moguće, a po nečijim tuđim aršinima to je bila greška zbog koje me treba ostaviti bez bilo kakve šanse da radom nastavim da zarađujem za život. Da ponovim, nisam učinio nikakvo herojsko delo, samo sam se ponašao onako kako sam jedino mogao. Pa šta je bila alternativa, da u posrnulom društvu u kojem ni čast, ni pravda, ni život ne vrede ništa, ja vičem – Aco Srbine?! Pa ne, ja ne.

Misliš li da su političari ogledalo naroda?

Ozbiljna su ti ovo pitanja za jednog umornog bauštelca. Političari u Srbiji, posebno oni koji je trenutno vode, toliko su loši da bi i za Hune bila uvreda reći da su ovakvi političari njihov odraz u ogledalu. Nismo mi loš narod, loši narodi ne postoje. Postoje zavedeni, izmanipulisani, obespravljeni, prevareni, mržnjom i zlom zadojeni, pokradeni, poniženi. E mi smo sve to.

Šta misliš, kako smo došli do ovog stadijuma u kom smo kao društvo danas?

Tako što smo od kraja osamdesetih, možda i pre, na gotovo svakom skretanju pogrešno skrenuli. Posle svakog skretanja za put dalje birali smo vođu poput onog Domanovićevog. Doduše ne slepog, nego proračunatog koji je nas umeo da zaslepi. Jednom kad smo dobro izabrali, jednom kad smo uboli pravo skretanje, oni koji su želeli da nas vrate na put ka ambisu to su i uspeli. I sad moramo da plaćamo cenu svojih pogrešnih odluka, nema ko drugi nego mi.

Šta očekuješ od budućnosti?

Očekujem da budućnost prestane da nas vraća u prošlost. Sad smo stigli negde do Srednjeg veka, ne smemo da nastavimo unazad do kamenog doba. Očekujem da naučim da radim na gradilištu, da napredujem, da savladam neki zanat, da živim od svog rada. Ovde ili u Srbiji, kao bauštelac ili kao glumac, nastaviću da se borim za ono u šta verujem, najbolje što umem. Možda nikada neću biti dobar majstor na gradilištu, možda ni najbolji glumac, ali bih voleo da u ogledalu uvek vidim čoveka. S kičmom.

Razgovarala: Ana Mihajlovski
Foto: Privatna arhiva

Zoomer se zahvaljuje Ammaru i Ani na dozvoli da prenesu ovako važan razgovor.

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još