LEKSIKON s3:e14 / Stefan Peruničić

„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta bi ljudi mogli reći, a da ostavi jak utisak? Kažu da su oni najraniji događaji najupečatljiviji. Veliki broj nas će reći da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju iz mase, da živimo obične živote. Međutim, leksikon i jeste za vas „obične i normalne“. Generacijama bliskoj mojoj je ova sveščica podsetnik na školske dane, a Zumerov leksikon je i za vas koji nemate sećanja na deljenje slatkih tajni sa društvom iz klupe. Barem ne u toj formi“, govorim sebi.

Iako svako dobe ima neke svoje (ne)čarobne, ponekada poželimo da detinjstvo ne staje onda kada odrastemo, kada prerastemo onaj metar na štoku vrata, kada godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke, a broj svećica na rođendanskoj torti raste. 

Ona srećna detinja iskustva, nisu svojstvena svakome od nas. Neki su prerano odrasli ili nisu imali potpunu podršku okoline u tom procesu. Nije sve šareno. Život te nekada postavi u situacije u kojima shvataš da moraš sam/a da se boriš za ružičast život, onaj iz snova. 

Pitaj me šta god želiš, na sve ću odgovoriti„, uverava me Stefan na samom početku, a mene zanima, koliko je njegovo detinjstvo bilo čarobno. Otkrio mi je zašto je manjak podrške za jurenjem snova bio prisutan kod njega, ali i koliko je zadovoljstvo ličnim uspehom sada vidljivo.

Počeću priču govoreći iz ovog ugla gledanja. Trenutno zadovoljsvo ne može biti veće, jer mi se čini da konačno moji snovi mogu trudom biti ispunjeni. Pobegao sam iz klasičnog sistema rada. Pružio sebi priliku da putujem, napredujem u velikom timu, a istovremeno radim ono što mi pričinjava možda i najveće zadovoljstvo, a to je pomaganje ljudima, da se finansijski uzdignu, ali i poprave svoje fizičko zdravlje. Rekli smo da ovo neće biti promocija Herbalife-a. Neću previše govoriti o tome, ali ne mogu da izostavim, a da ne pomenem da mi ovaj posao može ipak ostvariti želju iz detinjstva, život u velikoj Americi“, započinje priču uz uzimanje kašike savršenog plazma šejka.

Otkud san o Americi? Da se vratimo malo na početak.

Stefan je rođen u Ivanjici. Završio je školu za kulinarstvo, nakon koje je prelaskom u Beograd upisao i fakultet. Tek je na početku, pauzirao je, ali namerava da uzme tu diplomu. Sećanja na detinjstvo za njega nisu tako bajkovita.

Rođen sam u manjem mestu. Školovanje mi ne budi baš lepe emocije, jer sam vrlo često bio omalovažavan zbog finansijskog statusa. Sve ideje koje sam imao ranom detinjstvu na prvi pomen nailazile su na zid. Podrška nije dolazila ni od roditelja, a kamoli od okoline. Činilo se da je sve što sam zamišljao da u datom trenutku trebam da uradim, svima bilo pusto sanjarenje. Dolazilo je do toga da sam ništavan, da ja ne mogu ništa od toga i nisam sposoban. Da uzaludno grabim nešto što mi nije namenjeno„, objašnjava.

Čak ni prelazak u Beograd za druge nije bila dobra ideja, ali – naspram mene sedi neko ko ne vidi prepreke. Opisuje sebe pomalo kao pomalo arogantnog, drskog i osvetoljubivog. Dodaje pritom i vrline poput druželjubivosti, momenat humanosti i vernosti. Osvetoljubivost bi opsisao kao: „Ne daš mi, ne dam ti, daš mi dam duplo“.

Vrednosti porodice koje želi da pruži svojoj budućoj, nije osetio od svoje. Nakon smrti roditelja, povezanost sa sestrom je manja, jer se ona nakon ulaska u brak okrenula toj brizi. 

Ali nedostižna Amerika, ne deluje sada tako daleko.

Kao što sam i rekao, san o Majamiju bila je, po svima, još jedna želja koju nisam mogao da ostvarim. Imenom se sećam svake osobe koja me je ponizila. Recimo sada mi na pamet pada sećanje na jedan rođendan. Izvini što prelazim ovako sa teme na temu. Sećam se kako je jednom drugu bio rođendan. Ne znam da li si ti to imala u školi, ali kod mene je bio običaj da se donesu bombone. Prilikom prilaska mojoj klupi, namerno je izmakao kesu da ne uzmem bombonu. Nakon toga je sa još njih dvoje krenuo da govori da sam samo hteo da uzmem još jednu jer nemam šta da jedem. Ova poniženja su se nastavila i kasnije, a prvi posao, koji je podrazumevala praksa, jednako je bio u stilu školskih dana. Kolegenica mi je govorila da ja nikada neću biti kuvar. Da neću izaći iz tog mesta. U svojoj dvadesetoj sam već bio šef kuhinje. Drago mi je što sam pre svega sebi dokazao da sam više od toga što oni mislili da sam. Fakultet sam upisao kako bih otišao u Ameriku„, priseća se.

Ova želja trebala je biti ostvarena pre oko dva meseca. Pakovao je kofere i bio spreman za polazak. Sa 50 evra u džepu, nenadano, pruža mu se prilika da se okuša u nečemu dugom. Poziv za promociju ga vodi u isti restoran gde je počeo sa kulinarskom karijerom. Klackanje između dve odluke je bilo teško. Prevagnula je ona ka drugačijem poslu, novom. 

Veruj da još uvek noću zaplačem, jer sam već mogao biti tamo. Ali mi se čini da je ovo jednako dobro. Kao sudbinski. Vraćanje na mesto koje nije bilo tako sjajno, u skroz novom svetlu, čudno prija. Sada se od mene traži pomoć. Mene koji nisam bio ni za šta od toga što sam nameravao”, zaključuje.

Plazma šejk je poručio pre mene, a pri susretu, činilo mu se da mu ga niko neće doneti, te ćemo morati da promenimo lokaciju. Nasmejala ga je moja šala, jer sam nakon dolaska, svoj dobila kroz par minuta. Šarmantno, pomišljam.

Dok slušam njegovu priču, u svest mi dolaze neke prethodne priče poput njegove, koje sam čula mnogo pre nego što sam ušla u ovu avanturu pisanja. Razumem njegovu želju da se vine u još veće visine. Potrebu za materijalnom sigurnošću i ostvarivanjem porodice gde god da ona bude, vidim kao odluku koja je normalna. Što bi rekli, all legit

Nasmejao me je pokušaj da se priključim poslu, jer lav u njemu prosto prirodno lovi plen. Izlazimo na kratko ispred lokala u kom sedimo da ispratimo finese ovog procesa intervjua. Zamoljava devojku na šanku da pričuva stvari na par minuta dok se ne vratimo unutra. Benfiti bivšeg kolege, to dozvoljavaju.

Čini se da je on tek zagrizao zalogaj koji namerava da proguta sa slašću, poput plazma šejka koji je iz njegove čaše nestao vrlo brzo. Aktivnost zahteva energiju. Moj plazma šejk je na pola, nekako se uvek u priči zaboravim, tako da će ostatak rado on uzeti, jer sam ja sita.

Priča deluje možda polovično, ali on je tek na početku, budući da je tek zagazio taj put ka uspešnoj tridesetoj.  

Iako nije sve u životu tako slatko, nadam se da je ovaj razgovor koji ponekada karakterišemo kao seansu, ipak bio sladak. Do sledeće nedelje, savetujemo da birate one koji će vaše potencijale podržati. Iskrene i empatične ljude, koje ćete čuvati u svom malom krugu.


Šta sledeće pijemo? Ili jedemo? Gde šetamo? 
Prepuštam to tebi, koji/a ćeš podeliti svoju priču.

snap snap

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

MEJN STEJDŽ S1:E3 / Cactus Fields

Dnevnik jedne filmofilke: 01/2024

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još