Kažu da je znatiželja može biti i dobra i loša. A obični ljudi, naizgled, mogu biti izvor inspiracije, ali i prelepih jednostavnih priča. Evo još jedne naizgled obične, emotivne i poprilično svesne osobe, koju upoznajemo sa Leksikonom.
Ovaj put, vrata Leksikonu je otvorila jedna mlada mama, vaspitačica i vlasnica dečijeg produženog boravka.
„Ponudila bih ti kafu. Ali nažalost nemamo trenutno. Nisam stigla da kupim.” – pomalo umornim glasom počinje.
Ne zameram, jer sam u prilici da pored Marije, budem u društvu jednog plavookog mališana -Marijinog sina Strahinje. Strahinja je rešio da pomalo ignoriše i mamu i mene, i nastavi da gleda crtać sa punom pažnjom.
Nastavljamo razgovor…
„Peđu sam upoznala na drugoj godini fakulteta. On je od početka bio moja podrška. Sve te zavrzlame prolazio je zajedno sa mnom. U četvrtoj godini smo napravili svadbu, a samo desetak dana pre same, saznala sam da sam u drugom stanju. Tako da je sam kraj fakulteta ovaj maleni gospodin prolazio uz mene (pogleda je uprt u Strahinju). Nakon završetka fakulteta upisala sam master, a master je bio deo koji sam prolazila sa drugim sinčićom Ognjenom, pored tate i Strahinje.” – objašnjava.
Sam osmeh na Marijinom licu pokazuje da je ovo ono što je čini srećnom, zadovoljnom, punom energije i na pravom mestu. Verujte, mogla sam to osetiti.
Dok razgovaramo, pomalo se okrećemo i zadirkivanju Strahinje, međutim on nas i ne primećuje.
„Najčešće sam radila kao zamena. Teško je naći stalan posao. Zamene sam radila u školama ali i boravcima. Uvek je bilo lepo i zanimljivo iskustvo, a ljudi u ovoj sferi su uvek puni podrške. Posebno mi je jedna starija kolegenica bila savetnik, kada sam rešila da se upustim u avanturu, otvarajući sopstveni boravak.”
U trenutku sam je prekinula: „Sa kim je teže? Sa roditeljima ili decom?”
„Znaš kako, to je individualno. Zavisi od osobe do osobe. Što se same dece tiče, najvažnije je razumeti ih. Postati im prijatelj i steći poverenje. Roditelji su različiti, ali oni ponekada imaju velika očekivanja, što je često opravdano. Oni ipak to plaćaju i očekuju da dobiju najbolje za svoje dete.”
Kaže da joj je pored muža, porodica uvek bila najveća podrška. Ideja o boravku se kuvala neko vreme u samoj njoj, te je nakon nekih godinu dana uzela prvi lokal, najpre na Voždovcu. Isprva nije išlo. Prosto nisu sve okolnosti išle na ruku. Nakon čega je „Plava zvezda” zasijala u Kaluđerici.
Ovde je malo drugačije, stvari i dalje teku sporo, ali kao što i sama kaže, svaki početak je težak. Raduje je svaki novi mali član ovog malenog boravka. Kaže da je to ono što na kraju svakog dana, daje nadu i dokaz je da se upornost isplati.
Otud dođe da je tvrdoglavost nekada i vrlina.
Marija u svom boravku pored učenja, omogućava deci i kreativno izražavanje, poput plesa i likovne radionice.
Sestre su deo samih radionica. Podrška i pomoć.
„Zašto Plava zvezda?” – pitam.
Beskrajna bajka joj je omiljena. A plava zvezda je nešto visoko, nedostižno. Ono što želite jednog dana da dohvatite.
„To je čežnja. Želja. Kao što i sama pesma kaže.”
Deca oduvek donesu osmeh na lice. Čak i kada je dan loš. Dok napuštam sam boravak, osećam se rasterećeno. Lepo. I ponovo punom energije.
Mariji, Peđi i Straletu zahvaljujem na prelepih sat vremena, a vama poručujem da držite zauvek barem delić onog dečijeg u sebi.
Znam da je unutra, da čuči u vama.
