Koga štiti obezbeđenje u gradskom prevozu?

Kontrolori gradskog prevoza u Beogradu dobijaju obezbeđenje. Kako piše N1, Kompanija „Kentkart Southest Europe“ DOO izdala je saopštenje u kome se navodi da počinje kontrolu karata u javnom gradskom prevozu, uz povećan broj kontrolora, u čijim timovima će biti i licencirano obezbeđenje, a u saradnji sa kompanijom registrovanom za fizičko-tehničko obezbeđenje „Profi Team Plus“. Na terenu će biti raspoređeno „do 30 licenciranih radnika obezbeđenja, zajedno sa kontrolorima kompanije Kentkart“, a njihov primarni zadatak će biti „preventivno delovanje u smislu izbegavanja sukoba u poslovima kontrole karata – voznih isprava, kao i zaštite poslovanja kako kompanije Kentkart, tako i poslovanja Grada Beograda“.

Što dalje tačno znači – šta? Ovo privatno obezbeđenje nema nikakva ovlašćenja, tako da suštinski ne mogu da vas legitimišu, niti da vas prinude da pokažete svoja dokumenta. Oni su tu da „zaštite“ kontrolore od nasilnih putnika koji neće da plate kartu, niti da napuste vozilo, ali koliko je efikasna ta „politika zastrašivanja“? Koliku će ona moć dati samim kontrolorima da prelaze granice svojih ovlašćenja, što se već u prošlosti dešavalo?

„Mislim da gradska vlast ide iz greške u grešku, prvo su dali privatnoj kompaniji skoro osam procenata od naplate karata, a sada dozvoljavaju toj istoj kompaniji da angažuje privatno obezbeđenje koje nema nikakva ovlašćenja – da zastrašuju putnike i legitimišu bez ikakvog prava putnike koji eventualno nemaju kartu, to moraju da rade službenici Sekreterijata za javni prevoz ili komunalni milicajci, a ovim se Beograd pretvara u Divlji zapad“, ocenjuje za N1 bivši odbornik gradske skupštine Nikola Jovanović.

I tu dolazimo do ključnog problema. Prevoz nije u rukama grada, samim tim došlo je do povećanja cene i on je, jednostavno, za građane Beograda preskup.

Zoran Bukvić iz Inicijative „Ne davimo Beograd“ smatra da to što privatno obezbeđenje mora da obezbeđuje kontrolore karata znači da nešto u samoj naplati javnog prevoza nije u redu i da su karte u javnom prevozu u Beogradu preskupe, piše N1, dok Ivan Banković iz Sinidikata „Centar GSP“ za isti medij kaže da je sistem za naplatu karata trebalo da ostane u rukama Grada Beograda, što bi omogućilo pristupačnije cene karata.

Ovakav sistem zastrašivanja, umesto rezultata doneće samo veći gnev građana, pre svega zato što usluga koja je i ovako preskupa – ne odgovara kvalitetu. U sred tropskih vrućina svako peto vozilo gradskog prevoza nema funkcionalan klima uređaj!

Kako piše N1, Sekretarijat za javni prevoz saopštio je da je obavljena kontrola rada prevoznika na 57 linija javnog linijskog prevoza u Beogradu, a da je pri kontroli 201 vozila, u 69 vozila ili 34 odsto utvrđeno je 73 nepravilnosti, od toga: 36 vozača bez uniforme, 16 vozila sa neispravnim klima uređajem (21 odsto), 10 vozila sa neispravnom displej tablom, 9 vozila sa oštećenim sedištima i 2 vozila koja nisu čista, navodi se u saopštenju Grada Beograda.

Ono što se ne može videti u izveštaju, a treba se postaviti kao pitanje – jeste nekontrolisanje putnika koji se voze bez maske, kao i nekorišćenje maski od strane samih vozača prevoza, o čemu svedočimo svakoga dana.

I umesto da se gradski prevoz učini cenovno prihvatljivijim, te da se poboljša sama usluga tako da građanima koji je koriste bude adekvatna – koristi se metod zastrašivanja kako bi se obezbedilo plaćanje nerazumno visoke cene za nerazumno loš kvalitet usluge, koja je pritom stvar nužde, a ne dobrovoljnosti, tj. veliki broj građana je prinuđen da tu uslugu koristi. Nedostupnost javnog gradskog prevoza predstavlja ograničenje kretanja građanima koji nisu u mogućnosti da koriste automobil, ili privatne taksi službe. Gradski prevoz je apsolutni imperativ u višemilionskom gradu u kome je neophodno svakodnevno ići sa jedne tačke na drugu i ne može biti prepušten divljem kapitalizmu. Dostupan i funkcionalan gradski prevoz je građansko pravo svake osobe koje živi i plaća porez u Beogradu.

I zato ne stoji argument „kada bi se plaćao bio bi bolji“ – da li kada idemo kod zubara platimo unapred da bi on nabavio opremu, ili ako je nema pređemo kod drugog koji će ponuditi dobru uslugu za pristojniju cenu? Gradski prevoz ima određenu vrstu monopola i veliki broj ljudi stavlja u situaciju „uđi ili idi peške“. Gradski prevoz je dužan da bude dostupan građanima i da pruži adekvatnu uslugu. Iako bi trebalo da bude besplatan, može se razumeti da trenutna situacija to ne omogućava i da se mora plaćati, ali u tom slučaju oni koji dobijaju novac da to sprovedu moraju da pruže elementarne uslove. Umesto toga, oni nude mehanizam zastrašivanja, kako bi građani bili primorani da uslugu koju moraju da koriste jer drugu opciju nemaju, plate po nerazumno visokoj ceni, a da pritom taj novac i ne odlazi u celosti u budžet i za unapređenje usluge, već odlazi privatnim kompanijama koje vrše prinudnu naplatu. Nešto tu ne štima, reklo bi se.

Tekst je deo serijala „Presek nedelje“

Cover photo: Đordje Nikolić, Pixabay

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još