Danas je otvorena ovogodišnja Nedelja Ponosa, a večeras u 19h u okviru nje biće otvorena izložba „Arkadija – gde smo bili“ koju organizuje Arkadija LGBTIQ arhiv. Ova izložba predstavlja prvu multimedijalnu kolekciju audio, video i foto materijala, dragocenih svedočanstava LGBTIQ+ zajednice. O važnosti pamćenja istorije i ključnim događajima koji su obeležili srpski LGBTIQ+ borbu razgovarao sam sa jednom od osnivačica arhiva Jelenom Vasiljević u podcastu „Osam boja“.
Kad zapravo počinje LGBT aktivizam u Srbiji?
Među prvim događajima je tribina u Domu omladine 1986. godine, na kojoj su pričale Lepa Mlađenović i Merlinka. Ono što ipak uzimamo kao početnu tačku pokreta je pismo koje je 1990. stiglo iz Ljubljane, na nekoliko adresa u Beogradu, što je rezultiralo prvim viđanjem svih aktivista i aktivistkinja. Tada kreće samoorganizovanje i formiranje inicijative „Arkadija“, koja je kasnije prerasla u organizaciju. To je inicijalna tačka pokreta, jer su prvi put formulisani neki politički zahtevi. Zato smo i uzeli za arhiv ime „Arkadija“, jer je to bila prva LGBTIQ organizacija na teritoriji Srbije.
Šta su bile aktivnosti „Arkadije“, i koji su bili prvi zahtevi sa kojima je pokret izašao?
Zahtevi su išli u nekoliko smerova. Prvi je bila dekriminalizacija, potom zalaganje za prava istopolno orijentisanih osoba. U to vreme zakonski okvir Jugoslavije nije prepoznavao ništa i nikoga, štaviše istopolni odnosi su bili kriminalizovani. Oni su počeli da raspetljavaju jednu po jednu stavku. Dekriminalizacija je došla 1994. godine. Tada su počele da se registruju i prve organizacije. Oni su tada menjali nešto iz korena, ali, s druge strane, ista prava su nam i dalje uskraćena. Na primer, od 2003. postoji inicijativa za prepoznavanje istopolnih porodica. Pokret stalno radi na jednakopravnosti, ali institucije ostaju gluve za naše zahteve.
Često se ističe kako je tadašnja Jugoslavija dosta rano dekriminalizovala istopolne veze, u odnosu na neke druge zemlje koje se smatraju progresivnijim. Kako je došlo do toga? Sad kažu da ne možemo da se bavimo pravima LGBT ljudi zbog situacije na Kosovu, a zapravo je ta dekriminalizacija došla u vreme kada su najviše bujali ratovi.
To je bio splet srećnih okolnosti. Krivični zakonik se tada menjao, i ta izmena je unesena na pritisak aktivista i aktivistkinja. Isti su procesi kao i danas. Neki amandmani se ispod žita provuku i usvoje. Postojale su i kampanje ali su bile slabo vidljive jer su to bile u štampanim medijima, na flajerima. Zagovarački procesi nisu bili kakvi su danas, kada imamo javne kampanje, video materijale, prostor na društvenim mrežama. Postojali su radijski džinglovi, mi to sada više nemamo na taj način, sad imamo podkaste. Drugačije je sve, ali ljudi su se i tad dovijali, i pokušavali na različite načine da promene zakonodavni okvir. I uspevali.
Pomenula si Lepu Mlađenović i Merlinku, koji su u to vreme javno istupali ispred zajednice. Od drugih aktivista iz tog vremena, često se pominje i Dejan Nebrigić. Ko su još ljudi koji su bili pioniri LGBT promena?
Iz „Arkadije“ proizilaze dve organizacije, koje su osnovane 1995. i rade do danas. To su Labris – Organizacija za lezbejska ljudska prava, i Geten, tadašnji Gayten-LGBT. Kroz Geten, Milan Agata Đurić postaje prepoznatljivo lice borbe za LGBTIQ prava.
Zanimljivo je da se osvrnemo i na magazin „Dečko“, koji je izlazio pre dvadesetak godina. Kako on izgleda kada ga uporedimo, na primer, sa današnjim „Optimistom“?
Mi smo imali kroz istoriju pokreta više pokušaja osnivanja različitih magazina. „Dečko“ je među prvim magazinima, i postojao je duži niz godina. U odnosu na „Optimist“, koji je sada najozbiljniji LGBTIQ magazin kod nas, bio je dosta drugačiji. Preuzimali su sadržaj iz stranih medija, kao neka vrsta gej „Storija“ iz devedesetih.
Kako je izgledalo izveštavanje u to vreme, koje su teme bile aktuelne?
Iste su teme devedesetih, dvehiljaditih i danas, samo je jezik medija malo drugačiji. Danas je malo manje diskriminatoran, ali sadržaj je uglavnom isti. Uvek se senzacionalistički izveštavalo o LGBTIQ temama, ponekad nešto od aktivnosti uspe da se probije, ponekad neka kampanja, ali format se uglavnom ne menja.
Tokom vremena se menjala i terminologija. Na primer, zašto reč „kvir“ nije zaživela kod nas?
To najviše zavisi od same LGBTIQ zajednice, i šta ona koristi. Dvehiljaditih je bilo dosta osoba koje su se identifikovale kao „kvir“, što je išlo iz kvir teorije, nije značilo isto što je značilo u svetu. Kod nas je terminologija i dalje uglavnom klasika: lezbejke, gej muškarci, biseksualne osobe… Sad imamo jezički izazov sa nebinarnim osobama, kako im se obraćati, zbog čega ljudi uglavnom izbegavaju da koriste rodne zamenice.
Koje bi ti ključne događaje izdvojila, vezano za kvir istoriju u Srbiji?
Osnivanje „Arkadije“ 1990. godine, osnivanje „Labrisa“ i „Gaytena“ 1995. godine, 2001. prvi „Prajd“, koji je nažalost izgledao kako je izgledao, 2005. osnivanje „Gej-strejt alijanse“ i „Novosadske lezbejske organizacije“, 2006. izmenjen upitnik za davanje krvi (od tad istopolno orijentisane osobe mogu da daju krv), 2008. homoseksualnost skinuta sa liste bolesti u Srbiji, 2009. pokrenut festival „Merlinka“. Godine 2010. su izrađena oba modela zakona, o registrovanim istopolnim zajednicama i rodnom identitetu, i od tada „Labris“ i „Geten“ rade na usvajanju novog zakonodavnog okvira.
Pomenimo i zapaženu izložbu fotografija „Naša četiri zida“, koja daje uvid u to kako funkcioniše život LGBT zajednica u Srbiji – koje nisu prepoznate, ali postoje.
Minja Pavlović je prva započela rad na izložbi, a prvi serijal fotografija je iz 2017-2018. godine. Cilj izložbe je da se prikaže svakodnevnica istopolnih parova u Srbiji. U medijima uvek bukne tema gej braka, uvek je to prikazano kao nekakva Sodoma i Gomora, i isključivo se svi naši životi svode na seks. Mi živimo kao i svi ostali ljudi, ali to se nigde ne prikaže. Posle prvog serijala smo rešili da otvorimo poziv, ali ljudi su bili vrlo stidljivi i nisu želeli da se fotografišu. Onda je prvi krug parova koji je pristao da se fotografiše krenuo da širi priču o tome kako su imali pozitivno iskustvo, i sada imamo osamnaest ili devetnaest parova na fotografijama, i još mnogo na čekanju. Osim u Beogradu, izložba je bila prikazana u Nišu i u Prištini. Ona stavlja fokus na ono što je nama najviše potrebno, a to je taj zakon koji bi regulisao istopolne zajednice.
Transkript koji objavljujemo sačinio je magazin Lice ulice za svoj najnoviji broj.
Foto: Privatna arhiva
CEO RAZGOVOR SLUŠAJTE NA ZOOMERU
