„Ja sam svojoj deci niko i ništa“: realnost istopolnih zajednica u Srbiji

Sve strejt porodice liče jedna na drugu,
svaka kvir porodica diskriminisana je na svoj način.

Dostojevski, verovatno

„Ja sam svojoj deci niko i ništa“

Na ovaj način, kratko i slikovito, svoju porodičnu situaciju, gledanu očima zakona, opisuje Ivana, čija je partnerka Teodora, sa kojom godinama živi u vanbračnoj zajednici, rodila bliznakinje. Njihova zajednica vidljiva je okolini, ali ne i sistemu.

„Jasno je, posebno sada kada imamo bebice i živimo samo nas dve u stanu… ko hoće da sabere dva i dva – i nije toliko teško“, priča Ivana, koja je zbog dece odlučila da pravu prirodu svog odnosa sa Teodorom više ne krije: „više ne možeš da biraš u šta ćeš da se upuštaš, moraš da budeš jasno ono što jesi, da se deca kasnije ne bi zbunjivala“.

Iskustvo sa prvim komšilukom bilo je pozitivno, ali sa sistemom – i ne baš. Par je decu dobio u Srbiji, legalnim putem, ali je to podrazumevalo da jedna od njih dve bude potpuno nevidljiva.

„RFZO sad finansira da žene bez partnera mogu sa donorskim materijalom da dobiju decu i to je put kojim smo išle. Ceo proces prošle smo zajedno, izuzev, naravno, komisije”, priseća se Ivana iskustva koje pamti kao izuzetno lep i uzbudljiv period, ali sa nekoliko neprijatnosti. Kako bi se vantelesna oplodnja ostvarila na teret RFZO, njena partnerka je morala da kod notara overi izjavu da nema partnera – što i nije potpuno tačno. Njih dve su, zapravo, u braku sklopljenom u Sloveniji.

„Naš jezik je rodno-senzitivan, tako da ona nigde nije overila izjavu da nema partnerku“, priča kroz smeh Ivana, ali priznaje da im je ta „rupa u zakonu“ dugo predstavljala izvor stresa.

„Teodora je bila u strahu zato što je potpisala tu izjavu, ali sam joj uvek govorila – šta je najgore što može da se desi? Ako nam zabrane ovaj proces na osnovu toga što imaš partnerku, onda moraju da priznaju naš brak. To je win-win situacija, ili ćemo imati besplatnu vantelesnu oplodnju, ili će nam priznati brak“, objašnjava Ivana koja iskreno priznaje da bi radije platila proces vantelesne oplodnje, ako bi im brak bio priznat, jer su zakonske prepreke jednostavno prevelike.

„Mi ovde možemo da regulišemo koliko je moguće stvari, da mi Teodora da punomoćje da donosim sve odluke, da vodim decu u vrtić, van zemlje… i da to punomoćje uvek stoji kod mene, da regulišemo imovinu i napišemo testamente da ostavljamo sve jedna drugoj ili deci… ali to jednostavno ne pokriva sve moguće situacije koje nam se mogu u životu desiti”, samo je deo briga koje Ivana ima u pogledu budućnosti njihove porodice. Jedna od najvećih, ipak, jeste diskriminacija koju očekuje da će deca doživljavati u školi, od druge dece i roditelja. Upravo je to razlog zbog čega su odlučile da svoju porodicu presele u inostranstvo. Otići će čim deca porastu jer im je, ipak, dodatna podrška sada neophodna: „Jako je teško sa bliznakinjama, uvek je potrebna pomoć… Zato je sa nama jedne nedelje tu moja mama, a naredne Teodorina, i tako će morati da bude sve dok deca ne krenu u vrtić“.

…

„Ja sam im majka, ali ih nisam ja rodila“

Teodora i Ivana imaju sreću da su im porodice podržavajuće, što je najčešće jedini oslonac kada sistemska podrška izostane. Kao roditeljke dva mala deteta, u stalnom su kontaktu sa zdravstvenim sistemom. A tu sve zavisi od toga na koga naiđeš.

„Ja sam studirala molekulurnu biologiju i kad treba da se vode deca lekaru mnogo ima više smisla da to radim ja jer se mnogo više razumem. Jednom sam ih vodila bez Teodore u državni dom zdravlja, imala sam njenu ličnu kartu sa sobom i na pitanje da li sam im majka odgovorila sam – jesam im majka, ali ih nisam rodila”, priča Ivana i koja je, nakon početne zbunjenosti osoblja, ipak ostvarila pravo na zdravstveni pregled dece. Njihova iskustva su mahom pozitivna, te je čak i kada se Teodora porodila mogla da bude sa njom: „Uistinu, jesmo imale neku nategnutu vezu u porodilištu, ništa specijalno, ali su me pustili da uđem čim se ona porodila, da uzmem bebe i da ih držim, što otprilike ne dozvoljavaju ni najbližima”.

Međutim, ovde se radi o manje ozbiljnim zdravstvenim situacijama, koje su u medicinskoj praksi svakodnevne. Šta se dešava kada se istopolni parovi nađu u kompleksnijim situacijama, poput operacija ili tuđe nege i pomoći, kada po pravilu samo primarna porodica može donositi odluke?

Bojana i Jana se nalaze upravo u ovakvoj situaciji zato što Jana boluje od retke autoimune bolesti.

„Kada je zdravstvena kriza, ona često ne može da hoda, ili joj povremeno otkažu mišići jednjaka, zaduženi za gutanje, a nekad i govor“, priseća se Bojana situacija kada je njena pomoć bila neophodna: „Letos se desilo da bukvalno nije mogla da priča. Ja sam išla sa njom i govorila u njeno ime, oni me slušaju, ali i gledaju zbunjeno i pitaju – a šta ste vi njoj? Moj odgovor je uvek – starija sestra, obe smo crne, ja sam viša i od nje i uvek nam poveruju, a srećom niko ne proverava dokumentaciju“.

Ostvarivanje zdravstvene zaštite tako postaje pitanje sreće, praktično lutrija.

„Dešavalo se nekad i da ne uspemo… to je zaista mnogo individualno. Ako naletimo na mlade lekare, vrlo je verovatno da će pustiti i mene u ordinaciju, uključiti me u savetovanje i sve ostalo. Kada su stariji, može biti upitno“, objašnjava Bojana.

Ono što nije upitno – jeste diskriminacija sistema. Kao osobi sa invaliditetom, Jani su neophodne olakšice po pitanju parkiranja i prilagođavanja automobila. Međutim, Bojana nalepnicu ne može da dobije – zato što nije član porodice.

„Da bi se dobila nalepnica, automobil mora da bude u vlasništvu osobe koja ima invaliditet, ili nekoga iz porodice, roditelja koji brinu o njoj i slično. U očima zakona, ja sam joj samo cimerka i ne postoji način da moj auto dobije nalepnicu, što Jani znači zbog parkiranja, pristupa zgradama i ostalo. To je slepa ulica“, priča Bojana.

Zbog nevidljivosti njihovog porodičnog odnosa, Jana ne može da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje koje ima Bojana – ni državno, ni privatno. Sa druge strane, iako je to neophodno, Bojana ne može da ostane kod kuće kada njenoj, u očima poslodavca cimerki, pozli: „Kada je Jani loše, ja treba da objasnim zašto ostajem kod kuće jer je mojoj cimerki loše i ne može da hoda. I tako svaki put. Da sam udata žena kojoj se dete razbolelo, ili čiji muž ima invaliditet, to bi bilo mnogo lakše“.

Uprkos svim izazovima, ovaj mladi par ne planira da napusti Srbiju i želi da porodicu, u jednom trenutku, zasnuje u Nišu. Zbog Janinog zdravstvenog stanja, trudnoću bi morala da iznese Bojana jer usvajanje, koje bi najradije odabrale, nije opcija. Ali, par strahuje od onoga – šta posle? Od nepoznatog.

Kako će ona koja nije biološki roditelj ići po decu u vrtić? Kako će se porodični odnos odraziti na decu? Ovo su samo neka od pitanja koja muče istopolne parove.

„Ma koliko naše porodice bile pripremljene ili ne, znam da imaju neke skrivene predrasude, ali sa tim ćemo izaći na kraj. Zapravo strahujem od, čak ne toliko vršnjačkog nasilja, već od drugih roditelja. Ti stalno moraš da se autuješ u svakom okruženju u koje dolazi tvoje dete – od porođaja, jaslica, vrtića, grupe na sportiću… iznova i iznova moraš da prođeš kroz to. Ja ću proći, istrenirana sam nekako već za te stvari, ali mi je strah kako će se to odraziti na decu“, priča Bojana.

Drugi veliki strah, proizilazi iz Janinog kompleksnog zdravstvenog stanja. Kako će se rešiti porodični odnosi, ako se njoj bilo šta desi? U ovom trenutku, bez zakona, sve ostaje na dobroj volji primarne porodice.

„Janino zdravstveno stanje nam predstavlja ozbiljan podsetnik da nažalost moramo da razmišljamo u budućnosti i u tom pravcu – šta ako se njoj nešto desi. Ako oformimo porodicu, to je zaista ozbiljan faktor. Mi smo imali neformalne razgovore sa njenom porodicom, da bi to sve proteklo sasvim normalno i da bih bila uključena u sve, ali to je nešto što moramo rešiti pre nego što oformimo porodicu. Doživotno izdržavanje ili nešto slično“, priča Bojana.

…

Diskriminisani i u životu – i u smrti

U slučaju smrti partnera, druga osoba praktično nema nikakva prava nasleđivanja, niti starateljstva nad decom. Tako se može desiti dete i pored drugog živog roditelja završi u domu ili u hraniteljskoj porodici. I za to, trenutno, ne postoji rešenje.

„U Srbiji većinu stvari možeš da rešiš mimo Zakona o istopolnim zajednicama, mnogo je više papira i skupo je – ali možeš. Osim kada su u pitanju prava nad decom. Tu ne postoji rešenje. Mogu se rešiti neke stvari individualno – dovođenje i odvođenje iz vrtića, posete lekarima… ali dokle god je osoba koja je zavedena kao roditelj živa. Imali smo situaciju da je jedna partnerka preminula, a dete je pripalo njenoj primarnoj porodici. I njena partnerka nije mogla ništa da uradi po tom pitanju“, priča za ZOOMER Jelena Vasiljević, aktivistkinja udruženja Rainbow Ignite, koja je već 12 godina u zajednici sa svojom partnerkom. Njih dve su uspele da administrativno reše gotovo sve aspekte zajedničkog života, izuzev toga šta se dešava u slučaju smrti jedne od njih.

„To je jedino što još uvek nismo uspele da rešimo. Moja porodica jeste obaveštena kako ja hoću da se to završi, ali smo u procesu shvatile da sve što se tiče smrti i sahrane nije nikako regulisano. Čak ni za heteroseksualne parove u vanbračnoj zajednici. Zakon je tu ekstremno šupalj“, kaže Jelena.

To praktično znači da će odluku o sahranjivanju doneti primarna porodica, a da će istopolni parovi moći da budu sahranjeni u zajedničkoj grobnici samo ukoliko takva bude odluka porodice.

A posle smrti – sledi ostavinska rasprava.

S obzirom na to da istopolne porodice nisu prepoznate, na njih ne može biti primenjen zakon o nasleđivanju. To znači da, ukoliko nije regulisano drugim ugovorima, zajednički stečenu imovinu, u kojoj su proveli ceo život, neće naslediti partner – već bliža ili dalja rodbina koja ih se, u ne malom broju slučajeva, odrekla za života. Jedini način da se to trajno reši jeste ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je pravno gotovo pa neoboriv. Međutim, to takođe dolazi uz rizik po jednog od partnera i mnogo međusobnog poverenja.

„Igrali smo na kartu poverenja i to je rizik koji sam svesno odlučio da preuzmem“, priča David koji je nedavno u Novom Sadu kupio stan sa svojim partnerom Nikolom. David je platio učešće, dok je Nikola podigao kredit – međutim, stan je morao biti uknjižen na Nikolino ime.

„Banka nas je tako uslovila, pričao sam sa agentkinjom i rekoo da imam dečka i da kupujemo stan zajedno, ali mi je objasnila da sve mora biti na moje ime jer nam zajednica nije priznata“, dodaje Nikola. Iako je moguće da dve osobe podignu zajednički stambeni kredit, gde jedna potpisuje ugovor, a druga je solidarni dužnik – u ovom slučaju to nije bilo moguće jer David nije kreditno sposoban, dok je Nikoli jedina opcija bila hipoteka. Tako Davidov uloženi kapital ostaje nevidljiv.

„Raspitivao sam se među notarima kako mogu vlasništvo da podelim na dva dela. Kako su mi objasnili, pravno ne mogu nikako zbog hipoteke. Nije moguć ni ugovor o poklonu, jer taj stan nije još uvek moj, pod hipotekom je. Jedino bi bio moguć ugovor o doživotnom izdržavanju”, objašnjava Nikola i dodaje: „Po trenutnim zakonima, David nema  pravo da uzme iz tog stana ni čašice, a kamoli polovinu stana“.

Zato je njihov naredni korak venčanje. Iako su u Srbiji situirani i finansijski obezbeđeni, ne žele da drugu polovinu života provedu u nesigurnosti i strahu. Napustili su sve i otišli u Nemačku: „Otišli smo pre svega zbog slobode, i legalnosti. Znaš, većina ljudi koja sa Balkana dolazi ovde, dolazi zbog novca. Nama novac za ovih 7-8 godina nikada nije bio problem. Finansijski, sada živimo gore nego u Srbiji. Pored našeg stana, ušli smo u stan u kome imaš samo zidove – nemaš krevet, dušak, ništa. Mi smo jedini ljudi koji su dovlačili tehniku iz Srbije“.

Ipak, kažu, vredelo je.

„Znaš šta je možda najtužnija stvar bila, koju sam shvatio tek kad smo došli u Nemačku? Mi ne umemo da hodamo zajedno. Nemamo ritam hodanja zajedno. Mesecima nismo mogli da se uparimo lepo da hodamo držeći se za ruke”, priča Nikola, koji je u njihovoj vezi ona vidljivije emotivna strana: „Jedne večeri smo tako sedeli u kafiću kad sam mu rekao – jebote, jel ti kapiraš da je nama četvrti put da krećemo od nule? Bukvalno, od nule”.

Život u Srbiji su im obeležile selidbe, naporan rad, klijenti i firme. I tu su se, čak i kao preduzetnici, susreli sa sistemskom diskriminacijom.

„Mi smo živeli na istoj adresi, u kući njegovog oca. Ali na mene je sistem gledao kao na podstanara i kada je trebalo da otvorim firmu na toj adresi uslov je bio da mu plaćam stanarinu“, priča David, koji je na kraju morao da firmu registruje na adresi svog oca, a ne na adresi kuće u kojoj živi. „To je teška diskriminacija. Da smo mi bračni par, ja bih dao saglasnost i rekao – moj suprug otvara firmu na mojoj adresi i to je to. Ovako bi njegova firma morala da sklopi sa mnom, kao fizičkim licem, ugovor i da čak i ako bude to fiktivna cena – on meni uplati, ja podignem i vratim mu – plaćali bismo porez na to“, dodaje Nikola: „Uzimali bi nam porez samo zato što nije prepoznato da smo porodica“.

…

„Ja sam ubeđen da ću umreti, a da nikad neću imati svoj krov nad glavom“

„… I to je užasno. To je zaista užasno“, govori Bojan, koji sa svojim partnerom Milanom živi već 14 godina.

Zajednički život, na početku veze, obeležile su frustracije: „Kada sam se doselio u Beograd počeli smo da živimo zajedno u kući njegovog dede, doduše tajno, jer njegovi roditelji nisu znali, pa sam morao da se skrivam svaki put kada bi dolazili. Kasnije, kada im je rekao, nisu to dobro prihvatili, ali pošto je postavio ultimatum – ili tako, ili ću otići da živim s njim negde drugde, pomirili su se sa tim. Ali i dalje nisu želeli da vide bio koji trag mene kada dođu. Zamisli da sve svoje stvari moraš da sakrivaš pod krevet, da se nedelju dana kriješ kod druga sa svim svojim stvarima…. mene je to jako frustriralo”, priseća se Bojan.

U početku, živeli su samo od njegove plate: „Ja sam tada radio za nekih 22.000-23.000 što je i za to vreme bilo malo. On je imao karticu za menzu, a meni je njegova drugarica dala njenu karticu, tako da sam se na taj način hranio. To nam je dosta novca uštedelo i omogućilo da preživimo, kao i popusti upola cene u pekari posle 21h”, dodaje Bojan.

Kasnije su obojica dobili bolje poslove, pristojno zarađivali, te se odselili i živeli sa cimerima, a taj period pamte kao najlepši jer su bili u „kvir komuni“, okruženi ljudima sličnim sebi: „To je bio period finansijske sigurnosti, period u kome su se izazovi lako rešavali.”

Tada su čak i počeli da štede za stambeni kredit, a kada se situacija u porodici smirila i kada su roditelji shvatili da Bojan nije „strašilo koje hoće da uništi njihovo dete“, vratili su se u kuću koja je pripadala Milanovom dedi. Ipak, želja za sopstvenim stanom ih nije napustila.

„Moja najveća želja je da imam svoj krov nad glavom. Ako se Milanu nešto desi, ja nemam garanciju da mogu da budem ovde, ponovo postajem podstanar, mogu ostati bez posla, para, doma. Mene ta situacija užasno plaši“, iskren je Bojan, koji sav novac štedi kako bi skupio za učešće za kredit. Ali taj dan mu deluje sve dalji i dalji: „Hteli smo da kupimo stan još pre nego što je krenula ludnica sa cenama zbog rata u Ukrajini. 150.000 evra je bio stan koji smo tada merkali i 30.000 evra je bilo potrebno za učešće, iznos koji u datom trenutku nismo imali. A onda se desio rat i sada, kako cene neprestano rastu, naša ušteđevina se u suštini smanjuje. Iako i ona raste, cene rastu mnogo brže, inflacija ti pojede ušteđevinu i stalno si u nekoj trci u kojoj ne možeš da dođeš do cilja.“

Sada, nakon promene posla, više nisu ni kreditno sposobni, a nasledstvo nije opcija.

„Ja ne dolazim iz bogate porodice, totalno radnička klasa, moj otac ima tri rođene sestre, moja majka ima dve rođene sestre, ja imam dva rođena brata… Čak i kad bi došlo to neko nasledstvo meni ništa ne bi ostalo. A i to je nešto što me jako nervira – mnogo ljudi je u fazonu „pa dobro, kad ti baba i deda umru, pa ti ostave neko nasledstvo”… Šta, ja treba da čekam da moji voljeni umru, pa da se obradujem jer, eto, sad ću makar da imam mogućnost da imam za učešće za kredit?”, revoltirano priča Bojan: „Da li treba bratu da kažem – ajde brate, ti sad izađi iz stana da ja mogu da ga prodam?“

Uprkos svemu tome, napuštanje zemlje im nije u planu. Žele da ostanu ovde i pokušaju da promene stvari, koliko je moguće, iako se time svesno odriču mnogih stvari. Pored toga što se plaši da li će ikada imati svoj stan, Bojan je već svestan toga da verovatno neće imati decu. Za gej muškarce u Srbiji jedina je opcija usvajanje, a ta opcija nije ni na vidiku.

„Do svoje tridesete godine imao sam donekle želju da budem roditelj, ali ne u smislu da to bude moje dete genetski, već da usvojim romsku devojčicu, zato što znam da njih u procesu usvajanja izbegavaju. Ali u Srbiji usvajanje je nemoguća misija i za hetero parove“, priča Bojan, koji nije optimističan po pitanju zakona koji bi to u Srbiji omogućio: „Sve više sam svestan da je to daleka, daleka budućnost i da se najverovatnije neće desiti za nas“.

Bojan i Milan procenjuju da trenutno nisu u stanju da finansijski iznesu usvajanje dece, te da će dok se zakon desi verovatno biti „previše matori“ da bi mogli da brinu o nekom, već bi bili detetu teret: „Meni je užasno kada ljudi kažu „pravi decu da bi imao ko da te gleda u starosti“. Deca ne treba da imaju taj teret na sebi“, zaključuje Bojan.

…

JEDNA REČ MENJA SVE

Istopolne zajednice u Srbiji postoje, nisu čak ni nevidljive, izuzev pred zakonom. A zakon je stopiran odlukom jednog čoveka koji je odlučio da ga „neće potpisati“. Ovaj zakon nije neustavan, niti podrazumeva bilo koja prava drugačija od onih koje hetero parovi već imaju. I na taj način je i definisan.

„Ovaj zakon je zapravo skup članova koji definišu određene situacije i upućuju na već postojeće zakone koji sada mogu da se implementiraju. Upravo je to ono što mi hoćemo. Da u ovom zakonu kažemo – tvoja i moja zajednica se tretira kao zajednica, pravno je prepoznata, i u situaciji nasleđivanja implementira se zakon o naslađivanju, koji tretira našu zajednicu kao što bi tretirao bilo koju drugu zajednicu. I to je to”, objašnjava za ZOOMER Goran Miletić, jedan od organizatora Belgrade Pride-a kome je usvajanje ovog zakona prvi zahtev već godinama.

Ovaj zakon, tvrdi Miletić, omogućava samo da se postojeći zakoni implementiraju odmah, bez previše izmena: „Važno je da se definiše kao „zajednica porodičnog života“, jer ako to nije – šta onda jeste? Domaćinstvo? Ova definicija omogućava direktnu primenu porodičnog zakona. Dakle, imovina koja se stiče u zajednici, nasleđivanje, prebivalište, posete u bolnicama, izdržavanje jednog partnera od strane drugog… ali i ako jedan partner premine, a ima dete, da je drugi partner u obavezi da izdržava to dete, kao i dete da se brine o oba roditelja u starosti“, ističe Miletić, i podvlači da zakon ne predviđa usvajanje dece, već uspostavlja bitan okvir koji porodice štiti i u slučaju smrti jednog od partnera.

Neusvajanje ovog zakona, za Miletića, vrhunski je paradoks: „Kvir osobe imaju punu pravnu zaštitu kao individue, ali se sve sapliće kada se radi o zajednicama. Na primer, zakon o radu nas štiti kao pojedince, ali recimo ako ja ostanem bez posla ne mogu da na osnovu zaposlenja svog partnera dobijem zdrastveno osiguranje, kao hetero parovi. Mnogi zakoni pominju seksualnu orijentaciju, ali za zajednicu ne možemo da iskoristimo ništa od toga“, podvlači Miletić.

Samo jedna reč, može promeniti sve. A ta reč je – jednakost. I to je ono što svi kvir parovi žele. Jedan zakon koji ni na koji način ne menja ničije živote – osim onih na koje se direktno odnosi.

---

U tekstu su korišćenja izmišljena imena, radi zaštite identiteta sagovornika i sagovornica. Prava imena intervjuisanih osoba poznata su autoru.