Izvan svlačionice: Izolacija usled korona virusa kao šansa da učimo dečake o toksičnom maskulinitetu

“Dečaci će uvek biti dečaci” je već izlizan narativ koji prati odrastanje mladića, ali je još uvek u značajnoj meri prisutan unutar kulture sporta.

Najsvežiji primer je raskidanje ugovora Vašington Kapitalsa Brendanu Lejpsiku nakon što je otkriveno da je imao mizogine komentare u privatnom čet forumu u kome se nalaze i drugi hokej igrači, njegove kolege i saigrači.

I ne radi se samo o profesionalnim sportistima. Kanadski omladinski hokejaški tim je nedavno bio suspendovan zbog kruženja “intimnih fotografija”. Neposredno pre toga, u fudbalskom timu jedne škole u Torontu isplivao je na površinu “skandal” o seksualnom napastovanju koji je skrenuo pažnju na sistemsko (vršnjačko) nasilje, buliing i kulturu toksičnog maskuliniteta. Mladići u srednjim školama se redovno suočavaju sa fizičkim i verbalnim napadima koji oslikavaju kulturu maskuliniteta potkrepljenu stereotipima da dečaci jednostavno treba da – očvrsnu. Pritisak da se seksualna moć, zajedno sa nadmoći nad drugim muškarcima dokazuje ne prestaje onda kada se završi srednja škola. Kao što većina muškaraca zna, ta potreba za dokazivanjem postaje stalni saputnik dugo nakon što počnu da se smatraju odraslima.

Kao ekspert za maskulinitet i otac sina i ćerke, verujem da dugotrajna društvena izolacija nastala usled pandemije korona virusa predstavlja priliku da roditelji nastoje da prevaziđu svaki znak i simptom toksičnog maskuliniteta.

U muškoj svlačionici

Nekoliko stvari je drugačije kada su dečaci kod kuće. Kako škole ne rade punim kapacitetima usled pandemije, dečaci trenutno ne moraju da se suočavaju sa strahom od svakodnevnih “priča iz muške svlačionice”.

Ovo je značajno za one koji se tiho bore pokušavajući da se kreću kroz maskulinizirane prostore poput časova fizičkog i muških svlačionica, kao i za one koji trpe nasilje. Svakodnevna unutrašnja takmičenja, prilagođavanje kako bi se uklopili i strah od bivanja percipiranim kao nedovoljnim muškarcem, jer recimo vole da čitaju, izrazito teško padaju mnogim momcima u školi.

Većina dečaka više nije uronjena u školsku tinejdž kulturu, gde “biti jedan od momaka” zahteva održavanje i perpetuiranje kodeksa maskuliniteta, koji podrazumeva čvrstinu, grubost, ćutanje i, po svaku cenu, heteroseksualnost.

Distanciranje usled opasnosti od korona virusa je u nekoj meri uklonilo taj strah tako što je gotovo ukinulo fizički kontekst. Roditelji imaju šansu da podrže dečake i momke koji su “drugačiji”, odnosno koji se ponašaju drugačije u odnosu na ustaljeni model. Kod kuće ne bi trebalo da moraju da se dokazuju kao “pravi muškarci” da bi bili voljeni, prihvaćeni i da bi se jednostavno uklopili.

Podržavajući roditelji bi trebalo da dozvole dečacima da iskoriste priliku i istraže niz interesovanja, ali i čitav spektar emocija koji je često potisnut, dobro čuvan i potpuno zatvoren zbog društvenih pritisaka koji dolaze spolja i brige da li će biti prihvaćeni u vršnjačkoj grupi drugih dečaka ili momaka, ili u sportskim timovima.

Istovremeno, mnogi rodno neodređeni mladi ljudi su suočeni sa intenzivnim pritiskom da ispune roditeljska očekivanja. Nastava na daljinu može da bude vreme preispitivanja načina na koji se deci nameću rigidna i obavezujuća rodna pravila.

Nova uloga očeva

Roditelji, a naročito očevi, imaju šansu da podrže dečake koji čeznu za muško – muškim prijateljstvima. Izolovani iz dečačkih vršnjačkih grupa, dečaci su u prilici da se kreću različitim putevima i istražuju različite opcije bez konstantnog traženja odobrenja od ostalih dečaka, koji se često ponašaju poput čopora sa jasnom hijerarhijom. 

Dok se neki dečaci bore sa manjkom prijatelja sa kojima mogu da mere i porede sopstveni maskulinitet – sopstvenu grubost i snagu, roditelji mogu da potvrde i afirmišu alternativne verzije maskuliniteta. Dečaci mogu da traže utehu i ohrabrenje za trenutna dešavanja, ali i za načine na koje izražavaju svoju ličnost, svoja osećanja i svoje ranjivosti.

Kako će im se suditi jesu li pravi muškarci? Mogu li momci da nauče drugačije lekcije o maskulinitetu dok većinu svog vremena provode kod kuće? I konačno, da li bi trebalo da ih pustimo momke da rade ono što momci inače i rade?

Možemo da prihvatimo promenljiv maskulinitet za koje su karakteristične nesigurnost i ranjivost, a možemo da umesto toga zagovaramo veću empatiju i saosećajnost. Mnogi dečaci nemaju prilike da ovo iskuse u školi, dok se grčevito bore ili da prođu neopaženo ili da jednostavno budu prihvaćeni kao deo čopora, kao “jedan od momaka”. Sada je vreme da pažljivije gledamo i slušamo šta dečaci imaju da nam kažu – kako i gde traže validaciju svoje muškosti.

Dečaci nisu “samo dečaci”

Ortačka kultura i kodeksi koje je potrebno poštovati kako bi bio prihvaćen u izuzetno zatvorenu i maskulinu zajednicu deo su normalizacije štetnog, oštećujućeg i restriktivnog maskuliniteta koje se škole trude da razgrade ili isključe. Testosteron i hormoni postaju opravdanje za mizoginiju, nasilje, transfobiju i homofobiju.

Dečaci znaju pravila, a znanju ih i njihovi očevi. Mogu li roditelji zaista da promene pravila umesto da rade na projektu novog maskuliniteta nastalog tokom i nakon pandemije?

Dok istorijski i većinski žene obavljaju večinu poslova nege, naročito ukoliko se radi o kućnim poslovima i brizi o deci, postoje neki dokazi da se poslednjih godina muškarci sve više uključuju u neplaćene poslove nege, koje tradicionalno obavljaju žene.

Promenljivi odnosi i ekonomski uslovi su ubrzali transformaciju i shvatanje rodnih aranžmana u kome “brižni maskulinitet” nije pretnja onom normativnom, već posledica pregovora o tome šta znači biti muškarac koji brine za druge i podržava napore ka rodnoj jednakosti.

Možemo da podržavamo dečake da budu drugačiji – da se drugačije ponašaju i private izmenjenu muškost. Pred roditelje su stavljeni izbori o lekcijama koje njihovi sinovi uče kod kuće. Nema potrebe za održavanjem pravila i kodeksa maskuliniteta koje momci rutinski usvajaju u školskom okruženju.

Usamljenost i izolovanost koje sa sobom nosi pandemija mogu postati mogućnost i prostor za sinove sa drugačijom perspektivom, za dečake koji postaju kompleksne, raznolike ličnosti radije nego što teže da postanu jednostavno još jedan od dečaka u čoporu.

Autor: Michael Kehler

Prevod: Jana Šarić

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još