fbpx

Vakcina na kraju tunela: proces imunizacije i narativi koji ga prate

Zamislite kako je bilo prvoj osobi koja je podigla rukav i primila prvu vakcinu u istoriji. Šta mislite, da li se plašila? Da li je rekla „ja bih da sačekam, da vidim kakve su posledice, nije to dovoljno ispitano“? Nije, već je hrabro napravila istorijski iskorak i omogućila čovečanstvu da se izbori sa epidemijama smrtonosnih virusa koje su se ciklično smenjivale i odnosile stotine hiljada života. Svako ima svoju istorijsku ulogu, naročito u krizi. Prva vakcinisana osoba je svoju ulogu shvatila vrlo ozbiljno.

Boc, boc iglicama

Od trenutka kada se rodimo do odraslog doba, dobijamo niz vakcina koje nas štite od zaraznih bolesti čije su posledice razarajuće, često i smrtonosne. Di – Te- Per vakcina štiti nas od smrtonosne trojke – difterije, tetanusa i velikog kašlja. BCG vakcina protiv tuberkuloze, a MMR vakcina koja se u kartonu obavezne imunizacije na ovim prostorima nalazi od sredine devedesetih godina 20. veka od malih boginja, zauški i rubeole. Sa ovim bolestima se, zahvaljujući kolektivnom imunitetu stečenom upornom i masovnom vakcinacijom, srećemo samo u romanima, istorijskim izvorima i pokojem filmskom ostvarenju. Svaka od ovih vakcina je savršeno bezbedna, ispitana i vremenom usavršavana kako bi se stanovništvo što efikasnije štitilo od bolesti koje se lako i nekontrolisano šire, i čije epidemije predstavljaju udar na javno zdravlje i zdravstveni sistem. Jedan od glavnih antivakserskih kvaziargumenata da decu vakcinišemo protiv „zastarelih bolesti“ koje više ne postoje, potpuno je neosnovan, jer virusi nisu modni trendovi, da izlaze i vraćaju se u modu, već su mikroorganizmi koji strpljivo čekaju idealnog domaćina da nastave svoj život, ušuškano i bezbedno. Oni žele da žive, ali želimo i mi, zato pokušavamo da budemo pametniji i prestignemo ih – vakcinom i kolektivnim imunitetom. Da ostanu tamo gde treba da ostanu – u romanima i udžbenicima mikrobiologije.

Svet na pauzi

Uprkos brojnim naučnim dostignućima i munjevitim civilizacijskim skokovima, iznenađenja su uvek moguća. Tako je novi korona virus iznenadio stručnu i laičku javnost, stavljajući svet na pauzu i dovodeći zdravstvene sisteme do tačke pucanja. Ljudi koji su uložili godine i godine istraživačkog rada našli su se pred novim izazovom i priznali da znaju jako malo, uz obećanje da će naučiti više. Iako to možda zvuči zastrašujuće, zahvaljujući dugo hranjenom narativu o svemoćnim bogovima u belim mantilima koji umeju da isprave sve ljudske greške (uz svako neodgovorno ponašanje pojedinaca i pojedinki ide jedno „medicina je napredovala“), naučno „znamo jako malo“ nije isto kao i naše „znamo jako malo“. Iako se situacija činila haotičnom, a poruke koje su slate dvosmislenim, imali smo prilike da svedočimo naučnom procesu i videli kako se, gotovo ni od čega, pravi „nešto“. To „nešto“ bila je vakcina, i to ne jedna, već njih nekoliko, napravljene različitim tehnologijama zahvaljujući iscrpnim istraživanjima i sekvenciranom virusu. Dakle, virus postoji, prvi su ga pod mikroskopom videli kineski naučnici i naučnice, zatim ga opisali za svoje zapadne kolege, a onda su, godinu dana nakon sekvenciranja, pronašli i rešenje. Nije „običan grip“ premda i grip odnosi živote, i ne, nije najsmešniji virus na svetu, jer se u Vuhanu, Italiji, Španiji i Indiji, niko nije smejao na odeljenjima intenzivne nege. Niko se nije smejao ni na kućnom lečenju, jer je za smejanje potrebno bar malo fizičke snage, koju ovaj virus velikodušno troši. Godinu dana slušali smo kašalj i loše vesti, umesto smeha, a onda su „beli mantili“ ispunili svoje obećanje i zaista – naučili više.

Na ramenima divova

Jedan od čestih argumentata protiv vakcinacije je da je vakcina stigla neobično brzo. Narativ „medicina je mnogo napredovala“ brzo je suspendovan baš u trenucima kada smo imali prilike da vidimo koliko je medicina napredovala i ustupio mestu narativu o nedovoljnoj ispitanosti vakcine. Tehnologije kojima su izrađene vakcine protiv korona virusa ispitivane su decenijama unazad, a akumulirano znanje primenjeno je relativno brzo zato što nauka funkcioniše, skuplja znanja, podatke, informacije i razvija tehnologije i van globalnih pandemija. Dakle, niko ne sedi i ne čeka epidemiju da „počne sa poslom“ već kontinuirano radi, konsultuje se i usavršava svakoga dana, svog celog života. Nauka je poziv, nije kontrola štete. Nije se išlo nikakvim prečicama, poštovani su svi protokoli, sva etička načela i svi ispitanici. Kada su se javljale teškoće i stanke u istraživanju, javnost je o tome bivala obaveštena, jasno i transparentno. Jedino što je ovoga puta bilo drugačije jeste ubrzavanje administrativnih procedura i ogromna finansijska sredstva uložena u rekordnom roku, kako bi se sprovela jasna agenda – što brža zaštita što većeg dela populacije. I ogromna pažnja odjednom usmerena ka razvoju vakcina. Dok su neki nestrpljivo čekali svoju vakcinu, drugi su plasirali različite narative, još štetnije od prethodnih. O mikročipovima, izmišljenim bolestima nakon vakcinacije, sterilitetu i šećernoj vodici. U međuvremenu, vakcina je radila svoj posao.

Treća faza straha

Štetni narativi koji prate vakcinaciju ne ugrožavaju samo fizičko, već i mentalno zdravlje i doprinose već napetoj atmosferi straha i neizvesnosti koja vlada od prvog trenutka epidemije. Dnevno smo zatrpavani različitim porukama, fotografijama i ispovestima koje su kreirane tako da pridobiju naše poverenje, uznemire nas i nateraju nas da preispitujemo svoje odluke. Zato je važno naoružati se informacijama i doći do verodostojnih izvora. To ne znači da je potrebno da svi postanemo doktori i stručnjaci, već da moramo da koristimo izvore informacija prilagođene nama, laicima, a koje su adaptirali stručnjaci i stručnjakinje. Ukoliko se uplašimo za svoje zdravlje i reakciju na vakcinu, pogledajmo koje su verovatnoće da se neka nus pojava dogodi nama. U nauci ne postoji 100% izvesna stvar –svaki simptom ima neku verovatnoću da se ispolji, svaki lek  nosi svoje rizike i svoje benefite. Sve dok benefiti premašuju rizike, nemamo čega da se plašimo. U ovom slučaju, benefiti vakcinacije su neuporedivo veći od rizika. Ako imate osećaj da ste jedan u milion, igrajte loto, ne odlažite vakcinaciju.

Ne znamo tačno kako izgleda proces razvijanja vakcine, ali je u svakom naučnom istraživanju sasvim je normalno da postoje pauze, problemi i sitne prepreke. To što nam naučnici saopštavaju svoje procese i istraživačke tokove ne treba da nas brine, već da nas uveri da znanju šta rade, da rade na rešenju problema ukoliko problem postoji, kao i da su spremni da se konsultuju sa svojim kolegama u tom procesu. Postoje tone medicinske dokumentacije iza svake vakcine, ali mi ne možemo da razumemo ono što u njoj piše, zato se oslanjamo na druge naučnike i naučnice koji znaju da tumače podatke i koji se nedvosmisleno slažu oko jedne stvari – vakcine su najbezbedniji i najefikasniji put do kolektivnog imuniteta.

Naučno istraživanje zahteva intenzivan monitoring i u trenutnom društveno istorijskom kontekstu gotovo da ne postoji šansa da postanete ispitanici bez informisanog pristanka. Ispitanici od kojih ne dobijamo nikakvu povratnu informaciju nisu korisni ni za jedno istraživanje, pa tako ni za ovo o vakcini. Dakle, da neko ispituje vakcinu na vama, bili biste toga svesni, zatrpani gomilom papirologije i pod budnim okom naučne institucije koja sprovodi istraživanje. Potpisivanje jednog papira sa opštim podacima nije saglasnost za učešće u istraživanju, već izjava da ste saglasni da primite vakcinu i da vam je niko ne daje protivu vaše volje. Na formularu se nalazi i vaš broj telefona i mejl adresa, kako biste bili blagovremeno obavešteni pred termin rezervisan za drugu dozu. Toliko je jednostavno.

Vakcine nisu čarobni štapić, a imunitet se ne razvija preko noći. Neophodno je da se i dalje čuvamo, nosimo maske, izbegavamo gužve i vodimo računa o higijeni. Odgovornost je i dalje imperativ, samo trenutno imamo više prostora za optimizam. Postoje ljudi koji ne smeju da prime vakcinu iz različitih razloga, čiji organizam nije dovoljno snažan i ne može da reaguje onako kako bi trebalo. Zato svojom vakcinom štitimo i njih, jer nikada nismo sami, naročito ne u epidemiji.

Konačno, u ovom trenutku, vakcinisan je zavidni procenat odraslog stanovništva. Neke od vakcina dobile su odobrenje da se koriste u trudnoći, izvesno je da će se uskoro vakcinisati i deca. Oko vas hodaju zdravi i zaštićeni ljudi, ništa im ne fali, nisu izgubili ništa, dobili su zaštitu, antitela i miran san. Ukoliko čekate posledice, to su sve sagledive i nesagledive posledice vakcinacije – živećete mnogo lakše, znajući da imate nekakvu zaštitu od smrtonosne bolesti koja i dalje nemilosrdno odnosi živote širom sveta.

Hajde da je nadmudrimo i pošaljemo u istoriju. Zavrni rukav, da vratimo život na velika vrata.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Slučaj Geoks pokazao kako funkcioniše neokolonijalizam

Ako hoćemo na jednom primeru da vidimo kako izgleda kapitalizam i neokolonijalizam, eksploatacija bez upotrebe puške – evo primera Geoksa. Naime, taj...

Anđelković: Privatizacija pravosuđa najveći problem

Gostujući u emisiji „Da sam ja gradonačelnica" na portalu Zoomer, aktivistkinja udruženja Krov nad glavom Ivana Anđelković izjavila je da će se...

Sanja Krsmanović Tasić: Dadu su zastrašivali, ali je verovala da istina mora da pobedi

Radislava Dada Vujasinović bila je novinarka lista „Duga”, izveštavala je sa ratišta na prostoru bivše Jugoslavije, istraživala je i pisala o kriminalu...

Presek nedelje: ništa bez ulice

U moru medijskih informacija, prebukirani drugim obavezama, ne stižemo sve da ispratimo, pogledamo, pročitamo. Zato je tu PRESEK NEDELJE, da vam pruži...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još