Šta su uzroci nasilja prema ženama, kako na to utiču odnosi moći, koliko se hijerarhija između muškaraca i žena nalazi u korelaciji sa drugim društvenim korelacijama i kako naša uverenja utiču na sve to – objašnjava u podcastu o rodno zasnovanom nasilju socijalna psihološkinja Ivana Jakšić.
Kada bismo sistemski zašli u problem nasilja nad ženama koje bismo sve uzroke našli?
Kada bismo sistemski zašli u taj problem, kako ste kazali, morali bismo da izvršimo jednu inspekciju šta se tu dešava u sistemu, da prosto vidimo da li u različitim delovima sistema ima nasilja i da analiziramo šta bi bili neki uzroci.
Ukoliko bismo se prošetali recimo do nekog najvišeg nivoa imali bismo razloga da se zabrinemo jer se čini da tema nasilja nad ženama i nije neka mnogo bitna tema u političkim agendama dominantnih političkih stranaka. U poslednjih nekoliko godina jedna politička opcija je čini mi se zagovarala, recimo, alimentacioni fond, koji je jako bitna mera u prevenciji rodno zasnovanog nasilja. Imamo ministarku pravde, koja ne razume fenomen femicida i to otvoreno izgovara. Dakle, na tom nivou političke volje vidimo jedno odsustvo ove teme.
Šta je sa drugim sistemima društva?
Recimo, kada bismo ušli u obrazovanje, videli smo ne tako davno da u sistem nisu uspela da uđu vrlo važna obrazovna pomagala koja bi bila podrška nastvanicima da se bore protiv rodno zasivanog nasilja. Ti obrazovni paketi su postojali, postojala je potreba roditelja i nastavnika da oni uđu u sistem i onda su zbog otpora javnosti prosto isključeni. Na nivou zdravstvene zaštite imate akušersko nasilje, na nivou rada sistema socijalne zaštite, koji je zapravo jedna zaštitna mreža, imamo velike probleme. Vidimo naravno da tu postoji trud, ali postoji hronični nedostatak resursa i vremena. I neke analize nam pokazuju to, dakle da bi tu mogla da se unapredi obuka, iako su budući socijalni radnici verovatno u retkoj privilegiji da imaju uopšte neke predmete koji se bave rodno zasnovanim nasiljem.
Šta je u korenu ovog problema?
Kao socijalna psihološkinja zagovaram tezu da je osnova nasilja nad ženama sistem uverenja. Jedan set naših različitih uverenja, stavova, stereotipa koji se uvezuje i dovodi do posledica. A šta je srž tog uverenja – to da je opravdano da u društvu postoji hijerarhija između muškaraca i žena i da je opravdano da muškarci budu više pozicionirani. I sad znam da čim ovo izgovorim javiće se sigurno puno otpora: „Pa čekaj, čekaj, nije to baš tako. Ja jako volim svoju mamu i sestru„. Ako govorimo o ovoj vrsti hijerarhije, pre će nam se javiti glasovi pripadnika mške grupe, zato što ovde direktno izgovaramo da su oni privilegovani. Ono što prvo moram da istaknem je da ova hijerarhija nije nešto što je specifično za muškarce i žene. Mi u celoj socijalnoj realnosti vidimo da su neke grupe pozicionirane više. I to prati taj set uverenja. Uverenja koja održavaju takve odnose između muškaraca i žena proizilaze iz takvog uređenja. Kada pogledamo neke ključne pokazatelje ko ima moć, ko ima status u društvu, vidimo da su to muškarci. Neke žene su se probile do nekih mesta koja su važna u društvu, ali vidimo da muškarci dominiraju. Vidimo da imaju veću akumulaciju bogatstva.
To je pitanje ideologije?
Ta patrijarhalna uverenja možemo opisati terminom rodne ideologije. One mogu biti ovakve i onakve, jedne su ove od kojih mi počinjemo i smatramo da su uzrok nasilja, to je ta ideologija da su muškarci superiorni i da zaslužuju da imaju više moći u društvu. Suprotna ideologija bi bila ideologija rodne ravnopravnosti koja zagovara da muškarci i žene moraju imati jednaku količinu moći u društvu. Pošlo se od ideje o seksizmu, da se žene smatraju kao nešto inferiorno, ali brzo smo shvatili da to ne odgovara našem iskustvu. Šta je zapravo taj neki interfejs uverenja, koji može da uključi sve ove odnose? To su uverenja koja nazivamo ambivalentni seksizam. S jedne strane, imamo to uverenje da su žene manje inteligentne, manje kompetentne, to je odraz odnosa moći koji imamo. Ali s druge strane, u ovom kompleksu uverenja žene posmatramo kao nešto uzvišeno, čestito, nešto nežno i nešto što se mora štititi. U odnosima parijarhata žene su submisivne i one su vlasništvo, objekat. Žene su strašno izložene toj seksualnoj objektifikaciji. Naša tela su neki objekti i to je deo kompleksa patrijarhalnih uverenja. Da je žena neko vlasništvo kojim se raspolaže. Šta je problematično s time da budem zaštićena, voljena? Radi se o tome da u patrijarhalnom sistemu su oni koji dominiraju i štite one žene koja se uklapaju u ta očekivanja. One koje su čedne, koje su submisivne, saradljive. Čim žena malo iskoči iz tog sistema, krene da ulazi u tu mušku sferu, recimo žene koje zauzimaju tradicionalno muške pozicije, dolazi do otpora. I one se više ne uklapaju u tu sliku žene kakve patrijarhat i seksizam žele da imaju. I onda se stvar prostor za diskriminaciju i nasilje.
Kako smo došli u situaciju da muškarci budu u pozicijama moći?
Evolucija. Sećamo se priče o muškarcima lovcima i ženama sakupljačicama, kao da je tako nešto moralo biti. Antropološka istraživanja nam pokazuju da, ljudi dok se nisu stacionirali i počeli da se bave privredom, preživljavali su skupljajući i loveći, čini se da taj sistem nije mogao da opstane da žene nisu bile uključene. I ono što je neka antropološka teza danas jeste da sa pojavom poljoprivrede, kada je došlo do akumulacije bogatstava, kada su muškarci zaista imali tu višu snagu gornjeg tela da mogu da nose ralo i to što nisu morali da budu vezani trudnoćom, da im je to dalo prednost da sa pojavom poljoprivrede akumuliraju jedno veće bogatstvo. I to je bila podela uloga, prosto. Naša psihologija je fleksibilna, ona se prilagođava. Ukoliko su oni ti koji akumuliraju, raspolažu bogatstvima, a mi smo te koje brinemo o deci, onda se mi prilagođavamo psihološkim osobinama. Pa ćemo mi žene biti brižnije. Ali, recimo danas znamo kada se tate uključe u roditeljstvo, kada su više tu kada se rodi beba, njima pada nivo testosterona, a raste nivo hormona koji potpomažu brigu. Dakle naša biologija, i psihologija, koja takođe ima biološku osnovu, se prilagođavaju onim potrebama koje nama društvo daje.
Da li i kako utiče način vaspitanja muškaraca? Da li ima korelacija sa nasiljem nad ženama, kako su muškarci vaspitavani u „Balkanskom domaćinstvu?”
Jeste, to je delikatna tema. Te kulturološke razlike. Ali opet moram da kažem, ne postoji nijedno društvo gde je postignuta ta ravnopravnost. Imali smo pre neki dan štrajk na Islandu, zemlja koja ima jedan od najviših procenata ravnopravnosti. I tamo i dalje postoji razlika u platama. Kada govorimo o balkanskoj kulturi, gde je stvarno izraženo da je muškarac glava kuće, da je poželjnije dobiti muško dete i slično, ta uverenja u nama postoje, ali ona postoje širom sveta. Ja zaista ne volim taj narativ da se naše društvo nešto posebno smatra izuzetkom. Ima i tu neka psihološka logika u tome. To su društveni obrasci koji postoje svuda, kod nas su više izraženi u odnosu na neke druge kulture. Recimo, čini se da u kulturama u kojim nemamo jake institucije, gde je veća nesigurnost, čini se da su to kulture prijemčivije za ove hijerarhijske ideologije. To da verujemo da je opravdano da jedna grupa vlada nad drugom. Ima tu neke logike, kada je krizna situacija, mi moramo da se organizujemo u neku strukturu koja mora imati lidera, i one koje srađuju. U kulturama koje su bile stočarske, mnogo je izražena ta kulture časti. Zato što je to nesigurno, nema institucija, morate se osloniti na svoje kapacitete. I ako se ta kultura časti uveže sa tim da je žena vlasništvo, onda se to preliva i na odnos prema ženama, ja ću ti odrediti šta ćeš da radiš. Otac prema ćerci određuje za koga će se udati. Ako prevariš muža, bićeš ubijena. Ja sada namerno to banalizujem, ali to je logika koja stoji iza kulture časti. I to je zato što je ovaj prostor opterećen teškom prošlošću, siromaštvom, ekonomskom i društvenom nesigurnošću, institucije su nam vrlo fragilne i u padu čini mi se, onda je to plodno tlo. Ne postoji neki balkanski mentalitet, to su okolnosti koje nas dovode u takvu situaciju. Ako je već takva situacija, ako su ta uverenja raširena na način koji sam opisala, ako nemamo institucije i zakonodavstvo koje to podržava, šta se dešava, dolazi do reprodukovanja novih obrazaca.
Ako krenemo od sopstvenog nivoa, šta možemo da uradimo da krenemo od sebe?
Moramo prepoznati šta je moć pojedinca i šta su naši lični resursi. Dakle, i oni naravno variraju iz situacije do situacije. Ukoliko smo na mrežama mi možemo prijaviti komentar, ukoliko smo u situaciji prijateljskoj gde čujemo takve ideje, mi možemo da prozovemo takve ideje. Možemo da doniramo za ženske organizacije. Na nekom najvišem nivou, možemo da razmišljamo o tome kome dajemo svoj glas. Da li je rodna ravnopravnost ili nasilje tema političke stranke. Mislim da nam je lepeža mogućnosti zaista široka.
Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.
