Ne znam hoće li moje reči imati smisla. Verujem da se mnogi mogu pronaći u igri čekanja redova i prebacivanja iz sobe u sobu. Jedan pregled, drugi, pa treći.
Nažalost, uživo imadoh prilike da vidim noćnu smenu i dešavanja po hodinicima, po priči nekih starijih generacija, vrlo uređenog sistema medicinskih ustanova, a sada katastrofalno lošeg stanja.
Nesrećni slučaj.
Ne možeš kriviti doktora. Medicinsku sestru. Pacijenta.
Ne možeš kriviti nikoga za nervozu, jer je manjak osoblja. Kako manjak u zemlji koja iznudi klase medicinskih radnika?
A da, ne govorim ništa novo. Svako ko je dospeo u bilo kom momentu u noćnu ili dnevnu haotičnu smenu jedne državne institucije zvane bolnica, neće se čuditi ovome čemu se ja čudim.
Provodeći osmočasovno šetkanje po hodnicima, ne možete ne videti srž problema ovih institucija.
A sada je korona. Svi su prebačeni, silom prilika, na druge pozicije. Tako je već izvesno vreme.
Kolica sa pacijentima po hodnicima, poneka gruba reč radnika ili čavka lica koje obezbeđuje, nije ljudska. Ali, situacija je takva.
Neizbežno živimo kao narod sa živcima na ivici.
Ko je kriv za ta stanja?
Svako ima svoju stranu priče. Ali činjenice stoje.
Uvek nešto negde manjka.
Crpiš iz onoga što imaš.
Zato čekaj red. Čekaj da te prozovu. Jer nema više privilegovanih.
Profesionalnost u radu nije na sumnji. Moraš da uradiš ono što je dužnost koja te obavezala dana kada si odlučio da život posvetiš pomaganju drugima.
Napuštanjem hodnika, dok taksijem idem kući, osećam se loše. Loše zbog njih. I zbog sebe. Zbog onih koji trpe. Ali i dalje ne verujem…
