fbpx

Joxi Jankov: Volonterski rad nije „rad za džabe”

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra u 20h u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, donosimo vam intervju sa jednom od ambasadorki ovog filma, aktivistkinjom Jovanom Joxi Jankov. Film oslikava aktivističke priče tri mlade aktivistkinje iz Hong Konga, Čilea i Ugande, a ovaj intervju priču jedne mlade aktivistkinje iz Srbije.

Kao dobitnica nagrade „Najvolonterka“ za 2016. godinu, pravi si primer mlade osobe koja je veoma aktivna i van svojih svakodnevnih obaveza. Šta te je dovelo do ove nagrade? Iz čega se sastoji tvoje volontersko iskustvo?

Počela sam da volontiram pre 10 godina. Počelo je od učlanjenja u astronomsko udruženje, zatim sam volontirala na akcijama EarthHour i obeležavanjima Dana planete Zemlje, festivalima nauke, filmskim festivalima, sajmovima obrazovanja, bazarima i drugim omladinskim i kulturnim projektima u Pančevu i Beogradu itd. Ali i na volonterskim radnim kampovima i omladinskim razmenama u inostranstvu. Zbog toga što sam bila veoma aktivna u svojoj lokalnoj zajednici, mislim da nije bilo događaja na kom nisam učestvovala, krajem 2016. Kancelarija za mlade grada Pančeva i Regionalni volonterski centar odlučuju da mi uruče nagradu. To priznanje mi je jedno od najdražih, jer je došlo od ljudi i organizacija koje jako cenim i za ono što volim da radim. Ne gledam na ovo kao priznanje meni lično, već volonterizmu kao takvom, i nadam se da smo uspeli još nekoga da motivišemo i budemo podsticaj drugim mladima.

Na koji način ti je volontiranje doprinelo?

Prijatelji, nova znanja i veštine. Reči koje verovatno mogu da opišu svako volontersko iskustvo. Otkrila sam šta je to u čemu uživam dok radim. Da želim da širim ideju volonterizma i podstičem druge da volontiraju. Kao i da postoji mnogo ljudi koji žele da menjaju ovaj svet na bolje, a ti ljudi su svuda oko nas, samo ih možda ne primetimo uvek.

Neformalno obrazovanje važno je podjednako kao i formalno. Ti si vršnjačka edukatorka Kreativnog omladinskog centra Pančeva za borbu protiv side. Kakvo je tvoje edukatorsko iskustvo?

Mislim da je članstvo u KOMPASu jedno od mojih najznačajnijih iskustava. Redovno sam držala predavanja svojim vršnjacima dok sam bila u srednjoj školi, sada zbog vremena to ne stižem; a i red je na mlađe da se oprobaju u ulozi vršnjačkih edukatora, jer je u tome poenta, da nove generacije prolaze kroz taj proces. Što se samog iskustva tiče, jako je ispunjujuće kada svoje znanje podeliš sa drugima, pokažeš im da je okej razgovarati o seksualnom i reproduktivnom zdravlju, na koji način se zaštititi od seksualno prenosivih bolesti i HIV-a, šta znači diskriminacija i slično. Činjenica je da ove teme nisu dovoljno obrađene u školskom programu, i da je najčešće mladima neprijatno da o tim stvarima razgovaraju sa starijima. Zato je koncept vršnjačke edukacije važan, stvara se poverenje, i tema se predstavlja na zanimljiviji, prijateljski način gde se svi podstiču da promišljaju i preispituju svoje stavove i odluke.

Bila si članica Upravnog odbora Unije srednjoškolaca Srbije i upoznata si sa problemima srednjoškolaca i problemima u školama. Koji su to problemi i kako ih rešiti?

Pošto dugo nisam srednjoškolka više, ne mogu da kažem koji su to problemi sada. Ono što je tada bio jedan od problema je nedovoljno učešće učenika u procesima donošenja odluka. To vidim i sada na fakultetu i univerzitetu, pošto sam deo Parlamenta. Nismo dovoljno upoznati sa pravima i obavezama tokom školovanja, nekad mislimo da ne možemo da menjamo stvari, procedure za promene su često komplikovane i dugotrajne. Neretko nam se ni ne daje prostor da kažemo šta mislimo. Takođe, često ne dobijamo potrebna znanja i veštine. Deluje da se nastavnici opiru promenama, pored toga što je njihova profesija u lošem položaju. Građansko obrazovanje i vaspitanje je samo jedan od veoma korisnih ali izbornih predmeta, koji se često ni ne odžavaju. Znam da postoje mnoge fantastične inicijative koje doprinose položaju učenika i učenica i obrazovanju generalno, kao i nastavnici i nastavnice koji se zaista trude da svoj posao rade i više i bolje nego što se to od njih traži, ali smatram da promena mora da bude sistemska i da ide sa svih nivoa.

Koliko su srednjoškolci zainteresovani za volonterizam i aktivizam? Zašto bi trebalo da budu društveno aktivni? Kako bi profesori mogli da ih podstaknu na to?

Ne volim da govorim da mladi nisu zainteresovani, samo mislim da prave informacije ne stižu do njih, da im nedostaje podsticaja i podrške ali i kako često navode “slobodnog vremena”. Samo 28% posto mladih volontira ili je deo neke organizacije (po Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u RS, 2020, KOMS). Neretko su mladi ismevani jer se bave volontiranjem. Nastavnici i školski sistem ih ne posdtiču i ne daju prostora za vannastavne aktivnosti. U medijima se o volonterima priča tek kada su krizne situacije u pitanju gde se najbolje vidi koliko je volonterska podrška značajna. Moramo da pazimo da se volonteri ne iskorišćavaju, da imamo jasne zakonske okvire, te da radimo na tome da se u javnosti volonterski rad prepoznaje kao nešto značajno za celu zajednicu u kojoj deluju. Da više ne slušamo kako je volontiranje rad “za džabe”. Volontiranje jeste rad bez novčane nadoknade, ali nikako za džabe, vredi mnogo.

Iz ugla studentkinje Fakulteta dramskih umetnosti, šta misliš, kako umetnost može da doprinese pozitivnim društvenim promenama? Koliko je važno da umetnost bude angažovana?

Po mom mišljenju, umetnost i svako umetničko delo je je angažovano na neki način. Ne možemo ga tako lako odvojiti od društva, jer je i sam umetnik osoba koja deluje u tom društvu, pa i publika koja će to delo posle posmatrati i tumačiti iz svoje perspektive. Dakle u nekom odnosu je sa okruženjem, deo je kulture i često odražava njeno stanje. Umetnička dela na koja najviše obraćam pažnju jesu upravo ona koja su angažovana, a aktivističke akcije one koje su umetničke i kreativne. Dela i radovi koji su participativni. Koji izlaze iz okvira institucija. Koji ne čekaju da publika dođe njima, već idu publici. Koji su na ulici, u svakodnevnom životu, svih građana a ne samo elite. Ona dela koja eksperimentišu i promišljaju. I ne odvajaju nauku, društvo, nove tehnologije od umetnosti, već čine fuziju svih oblasti. Takva dela pružaju nove perspektive, nova gledišta u vezi sa nekim ozbiljnim temama, društvenim, političkim, ekološkim, podstiču nas da eksperimentišemo, promišljamo i budemo aktivni, a ne samo pasivni posmatrači. Verovatno je naivno misliti da umetnost može rešiti probleme u društvu, ali sigurno može barem bit početna tačka za akciju.

U novembru pošle godine si sa svojom drugaricom Marijom Todorović pokrenula podkast „PančeVox“. Kako se rodila ideja za podkast i sa kojim ciljem ste ga pokrenule?

Jako volim da delim sa drugima stvari koje su mi zanimljive i informacije o događajima koje vredi posetiti. Oduvek to radim na svojim profilima na društvenim mrežama, možda zato što sam deo organizacije tih događaja često i bila pa mi je bilo važno da neko vidi produkte našeg rada. Jedna drugarica je čak jednom prilikom rekla da sam info pult, i zaista se nekad tako osećam 😀 Takođe, u Pančevu postoji mnogo mladih, a i onih malo starijih, ljudi koji su fantastični i bave se zanimljivim stvarima, te mogu nekome biti uzori, podsticaj i inspiracija kao što su neki od njih i meni bili. Te mislim da ih vredi promovisati, dati im prostor da podele svoja razmišljanja, svoj životni put, projekte na kojima rade i slično. Imajući sve to u vidu, plus to što studiram Menadžment i produkciju, pozorišta, radija i kulture na FDU, a bavila sam se malo i novinarstvom – forma (audio) podkasta mi je postala jako zanimljiva i razmišljala sam o tome na koji način predstaviti događaje i ljude kroz takav medij. Presudni trenutak mi je bilo učešće na okupljanjima, radionicama i hackathonu namenjenom zajednici podkastera. Tu je prvi put, do tada samo nedefinisana ideja, postala plan. Koji smo moj drug, videograf Nikola Veljković i ja prvi put predstavili pred publikom. Saradnja sa Marijom je došla prirodno nakon toga, ona je apsolventkinja novinarstva na FPN i urednica Oblakoder magazina, ali smo i drugarice iz srednje škole. Ideja nam je podržana na ŠtaNamTeško programu za volonterske akcije, i uz veliku podršku prijatelja i saradnika iz Studija Korkodil objavili smo prvu epizodu podkasta o kulturi i aktivizmu u Pančevu – Pančevox u novembru 2020. Koncept je takav da jedna podkast emisija traje 20-30 minuta, dovoljno da poslušate na putu do posla, škole ili fakulteta. Za sada su to intervjui sa mladim sugrađanima/kama, a nadamo se da ćemo ga uskoro i nadograditi sa najavom događaja, razgovorima o drugim temama, muzičkim segmentima i slično. Jer je podkast odlična forma, koja se nalazi negde između novinarstva i umetnosti, pa bih volela da eksperimentišemo time. Pored svega, zaista želimo da kreiramo zajednicu i platformu na kojoj će mladi imati prostora u svakom smislu.

Naslovna fotografija: Aleksandra Poguberov

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Pazi, snajper!

Ima li perspektive bez rata na Balkanu? Ili bolje reći, ima li ratne perspektive bez Balkana?Pripucalo se na Cetinju, u Kabulu -...

Joxi Jankov: Volonterski rad nije „rad za džabe”

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Studija CDC: Više od 10 puta manja verovatnoća da će vakcinisane osobe biti hospitalizovane

Rezultati nove studije američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) pokazuju da vakcine protiv korona virusa značajno smanjuju verovatnoću za hospitalizaciju...

Šta se dešavalo na ekološkom ustanku i zašto nam je to važno?

U subotu 11. septembra u Beogradu održan je drugi po redu ekološki protest, kako su ga organizatori nazvali, „Ustanak za opstanak"....

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još