Nakon što je Nikolina Sinđelić izašla u javnost sa svedočenjem da je bila maltretirana i seksualno zlostavljana od strane komandanta JZO Marka Krička, na internetu je pokušana kampanja diskreditacije njenih navoda objavljivanjem njenih intimnih fotografija bez njenog pristanka. Samo par dana ranije, ministar pravde Nenad Vujić najavio je da će u Krivični zakonik ući krivično delo koje je kolokvijalno poznato kao „osvetnička pornografija“.
Zaista, u novom nacrtu Krivičnog zakonika našlo se novo krivično delo nazvano Zloupotreba snimka, fotografije, portreta, audio zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem. Međutim, otvara se pitanje koliko je taj zakon u skladu sa stvarnom potrebom prakse.
Ana Zdravković iz feminističke organizacije Osnažene za ZOOMER navodi da je donekle zadovoljna ovim nacrtom zakona. „Pozitivno je što je zakon konačno jasno regulisao zloupotrebu intimnih sadržaja i predvideo zatvorske kazne za to delo, time pokazuju da se ovo delo više ne tretira kao prekršaj, nego kao ozbiljno krivično delo“ navodi Zdravković.
KAKO JE DO SADA ZAKONSKI REGULISANA „OSVETNIČKA PORNOGRAFIJA“?
Do sada, distribucija intimnog sadržaja bez dozvole oštećene osobe, spadala je implicitno pod krivično delo Neovlašćeno deljenje fotografija i snimaka. Kako za ZOOMER kaže Vanja Macanović pravnica i članica Autonomnog ženskog centra, osvetničku pornografiju „nismo do sada imali kao krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti“.
Delo Neovlašćeno deljenje fotografija i snimaka goni se po privatnoj krivičnoj tužbi, koju privatni krivični tužilac može da podnese u roku od tri meseca od momenta kada je saznao za krivično delo i osumnjičenog.
U ovakvoj regulativi, oštećeni koji ne znaju identitet osobe koja je distribuirala sadržaj, a što je najčešće bio slučaj u anonimnim Telegram grupama, nemaju mogućnosti da za ovo delo tuže NN lica.
Tako bi osoba koja je delila „osvetničku pornografiju” ostala nekažnjena.
PROPUSTI NOVOG ZAKONA
Uvođenjem zasebnog krivičnog dela mnogi dosadašnji problemi i nekažnjivost ovakvih dela bila bi pravno regulisana. Ipak, Ana Zdravković ističe da u samom zakonu postoje nedostaci.
Prvenstveno, Zdravković navodi da je problem nedostatak definicija: „Na primer, nije precizirano šta se tačno podrazumeva pod seksualno eksplicitnim sadržajem“. Dodaje da njihov nedostatak ostavlja prostor da sudovi različito tumače ovaj pojam i da te razlike najčešće onda štetno utiču na žrtvu.
„Recimo, da neko neovlašćeno objavi fotografiju devojke u kupaćem kostimu ili donjem vešu, može da se desi da sud kaže: ‘Pa ovo nije eksplicitno, to je samo obična fotografija’, iako je objava očigledno korišćena da se devojka ponizi.“
Zdravković navodi i da je problem to što „ne postoji obaveza da se sporni sadržaj ukloni sa interneta“, već se pored zatvorske kazne predviđa samo oduzimanje uređaja od počinioca. Ostaje problem neregulisanja obaveza platformi.
Vanja Macanović navodi da ipak to nije tako. Firme koje su u vlasništvu internet platformi i društvenih mreža, obavezane su zakonima u zemljama u kojima se nalaze. Evropska unija je uvela određenu vrstu regulacija sa kojim moraju da se usklade države članice, koja utiče na firme i platforme koje su u vlasništvu mreža na kojima se distribuira ovakav sadržaj.
Britanija je uvela „Online Safety Act“, a SAD su uvele „Take It Down Act“, kojima su kompanije obavezane da u zakonski određenom vremenskom roku od prijavljivanja sadržaja, taj isti skinu sa platforme. Macanović dodaje da su najveći problem zapravo firme koje se nalaze u Rusiji i Kini, gde ne postoje ovakve regulacije. Kao primer navela je Telegram, gde se i nalazio najveći broj grupa u kojima se delila „osvetnička pornografija“.
Ipak, iako postoje regulacije, Macanović navodi da su pronađeni načini da se zakoni zaobiđu. „Prosto, oni koji pišu te zakone, suštinski ne razumeju kako društvene mreže funkcionišu“ kaže Macanović. „Ne uključuju se oni koji razumeju mreže i oni koji su svaki dan u kontaktu sa žrtvama, nego piše opet neko ko zamišlja kako to izgleda, ali ne zna što može da se desi u praksi“.
U Srbiji u samu izradu zakona prema saznanjima naše dve sagovornice nisu bile uključene feminističke organizacije i kolektivi koji su se najviše bavili temom „osvetničke pornografije“ poslednjih godina. Macanović ističe da već godinama „Civilni sektor u Srbiji ne učestvuje u mnogim radnim grupama u izradi važnih zakona, pa tako ni u izradi Krivičnog zakonika“.
Ana Zdravković navodi da su se prema njenom uvidu osobe koje su zakon pisale u velikoj meri vodile predlozima koje je ranije izneo Autonomni ženski centar. Macanović kaže da su one predlog nacrta ovog zakona iznele Ministarstvu pravde odmah nakon što je Neovlašćeno deljenje intimnog sadržaja postalo krivično delo u Hrvatskoj 2022. godine.
„Mi smo ponudili tu verziju, s tim što smo je kasnije malo unapredili, ali iz nepoznatih razloga u Ministarstvu pravde nisu hteli da prihvataju definiciju kakva je u Hrvatskoj“ navodi Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.
U isto vreme kada je predlog predat u Srbiji, predat je i u Crnoj gori. Tamo isto kao i u Srbiji nije prihvaćen nacrt zakona u Hrvatskoj, već je prema rečima Macanović napravljena nova verzija – identična onoj kakva je sada predložena u Srbiji.
Macanović navodi da je predsednik radne grupe za izradu zakona u Crnoj Gori isti čovek koji se nalazi na čelu radne grupe u Srbiji. U oktobru 2024. godine AŽC je Ministarstvu pravde ponudio dve varijante.
„Pravili smo u unapređene verzije i ovog kako je definisano u Hrvatskoj i unapređenu verziju kako je definisano u Crnoj Gori. Suštinski Ministarstvo pravde je ostalo na istoj definiciji kakva postoji u Crnoj Gori“ navodi Macanović.
Bez obzira na to, Macanović je isticala da je dobro da se krenulo od nečega, da za početak postoji krivično delo.
ODELJENJE ZA VISOKOTEHNOLOŠKI KRIMINAL
U samoj primeni zakona, najveći problem može praviti to što bi krivično delo Zloupotreba snimka, fotografije, portreta, audio zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem potpalo pod nadležnost Odeljenja za visokotehnološki kriminal.
„Odeljenje za visokotehnološki kriminal već godinama nema dovoljno ljudi ni resursa. Sad će ih zatrpati prijave, i šta onda?, navodi Ana Zdravković, članica Osnaženih. Slično, Macanović je navela „imamo ovo jedno Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal za celu Srbiju koje je definitivno sa porastom svih oblika, nasilja onlajn, korišćenjem IT tehnologije i svega ostalog, oni to ne mogu da postignu.“
Neminovno se postavlja pitanje, da li će i uvođenjem ovog zakona, sa svim njegovim manama, biti moguće sankcionisati sve slučajeve ukoliko uzmemo u obzir da će se njime baviti samo jedno odeljenje u Višem javnom tužilaštvu na nivou cele Srbije.
Macanović ocenjuje i da ne bi bilo loše da se u rešavanje ovih slučajeva uključe i osnovna tužilaštva: „Suštinski ovo što sada dobijamo kao delo u nekim drugim slučajevima to je išlo kroz neko krivično delo proganjanja ili ugrožavanja sigurnosti što su radila tužilaštva na osnovnom nivou.“
DA LI JE ZAKON ISTI ZA SVE?
Nikolinin slučaj, podseća na neophodne sistemske reforme i promenu svesti ljudi. Njen slučaj nije prvi gde je na društvenim mrežama, ali i u medijima pokušano sistemsko uništavanje nečije reputacije objavljivanjem intimnih fotografija.
Dijana Hrkalović, bivša sekretarka MUP-a, koja je početkom godine pravosnažno optužena za trgovinu uticajem, među prvima je na društvenim mrežama objavila Nikolinine intimne fotografije.
Ona je i sama bila žrtva objavljivanja intimnih fotografija bez njenog pristanka 2021. godine i to u tabloidima bliskim vlasti.
„Da li zaista verujemo da će policija zakucati na vrata ljudima iz vlasti ili onima kojima su njima bliski, nekom Vučićeviću ili Dijani Hrkalović, ako opet urade nešto grozno poput onoga što smo videli sa slučajem Nikoline Sinđelić?“, istakla je Ana Zdravković.
Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik Informera je u programu uživo, sa telefona prikazao Nikolinine intimne fotografije. Ona je protiv Vučićevića pokrenula 4 tužbe, kako navodi N1. Kako novi Zakon još uvek nije uveden, ovi procesi se vode po privatnim tužbama.
Ipak, Macanović navodi da je ono što je pozitivno jeste reakcija ljudi na Nikolinin slučaj. Prvenstveno navodi da je pozitivna reakcija i delanje građana i građanki koji su taj sadržaj promptno prijavljivali na društvenim mrežama.
„Druga stvar je bio narativ u javnosti koji je odmah osudio one koji su to činili, a ne, Nikolinu, čije su fotografije“, kaže Macanović.
„Više ne okrivljujemo žrtvu, okrivljujemo onog koji to radi. Nema ni jednog zakona koji to može da uradi i nekoga da spreči, osim da se svi okrenu protiv onih koji su zlostavljači i da im kažu – Sram vas bilo“.
Uvođenje zakona je kako naše sagovornice zaključuju, dobar korak. Međutim, to je samo prvi korak. On će, ukoliko bude uveden, verovatno morati da se unapređuje. Zdravković je mapirala „definicije, uklanjanje sadržaja sa platformi, raznovrsne klasifikacije, hitne mere i međunarodne aspekte“ kao neke od polja na kojima bi sam zakon mogao da se unapredi.
Čak iako ostane nepromenjen, u budućnosti ćemo videti koliko će on biti primenljiv, s obzirom na to koliko su mali kapaciteti tužilaštva koje će se baviti njime. Ono što nam često iskustvo pokazuje jeste da postojanje pravne regulative nije uvek presudno – neophodna je i volja.
Naslovna fotografija: Darko Gligorijević, Zoomer i Canva
Ovaj tekst proizveden je uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Njegov sadržaj nužno ne odražava stavove Evropske Unije.
