Kul devojka je alternativa tradicionalne patrijahalne žene, nova muška fantazija na prelomu između 20. i 21. veka, stvorena od strane filmske indutrije. Ona je sušta suprotnost savršene domaćice – ona je dovoljno muževna da ne ugrozi muževnost muškaraca, dok istovremeno privlači svojom lepotom, voli da gleda sport, interesuju je automobili i nikad ne traži pažnju.
Besmislenost arhetipa kul devojke najbolje ilustruje monolog Amy Dunne iz filma „Gone Girl“ (2014, David Fincher). Amy otkriva kako je iscrpljujuće ispunjavati tu mušku fantaziju – jesti sve ali nikad se ne ugojiti, nikada ne pričati o svojim problemima i uvek biti savršena za njega. Ovaj monolog razotkriva kako je ideja kul devojke zapravo maska koju žene nose da bi se uklopile u očekivanja društva koja su oblikovana patrijahatom.
U stvarnosti, ovakve kul devojke ne postoje. One su proizvod Holivuda, koji nameću nerealna očekivanja ženama i muškarcima. Ovaj arhetip svodi žene na lepe lutke za gledanje, bez pravih emocija i interesovanja. Iako je kul devojka predstavljena kao „ne kao svaka druga devojka“ jer voli „muške“ stvari, ona je u suštini jednako redukovana kao svaka druga ženska figura u patrijahalnoj mašti. Ironija je u tome što ove devojke u filmovima, iako prikazane kao jednostavne i nezahtevne, najčešće su manekenke ili najlepše žene Holivuda u datom periodu koje su izuzetno lepe, suprotno od onoga što pokušavaju da predstave.
Mikaela (Megan Fox) iz „Transfomers“ serijala i Robin iz „How I Met Your Mother“ serija su odlični primeri ove patrijahalne fantazije. One su nezamisivo lepe i zgodne, jedna obožava automobile i zna da ih popravlja dok druga voli da ide u lov, pije viski i puši tompuse. Napomenula bih ipak da za Robin dobijamo razvoj njene ličnosti, ona je žena koja se fokusira na svoju karijeru i ima visoke ambicije, njeni problemi su stvarni i Ted na kraju završi sa njom. Serija nam prikazuje da ona nije toliko savršena kao što je u Tedovoj glavi ona predstavljena, šta više prikazuje nam kako štetne te fantazije mogu da budu jer vrlo lako muškarac napušta vezu kada nije onako kako je on nju zamišljao.
Sa druge strane Mikaela će ostati zapamćena kao zgodna devojka koja voli kola, to je to, to je njen lik u filmu. Retko kada je kul devojka višedimenzionalan lik, svedena je na lepu ženu sa puno intersovanja koja se poklapaju sa protagonistom priče. Mi nju ne upoznajemo već dobijamo duplikat protagoniste u ženskoj formi. Izdvojila bih Mary iz filma „There’s Something About Mary“ (1998, Peter & Bobby Farrelly), veoma lepa, uspešna doktorka, voli da igra golf, jede hamburgere ali nikad se ne ugoji i jednostavna je, nije zahtevna. Scena u filmu gde sedi sa drugaricama i diskutuju o idealnim partnerima, prva stvar koja se primećuje da svi jedu salatu sem Mary, jer ona nije kao druge žene. Takođe ona želi muškarca koji pije pravo pivo, ima snage da igra sa njom golf i da odu posle toga da gledaju utakmicu, želi da može sa nekim da jede masnu hranu.
Svedočili smo brojnim glumicama koje su perpetuirale tu kul devojka personu, često i van filmskog platna, kreirajući imidž koji se podudara sa ovim arhetipom. Jedan od upadljivijih primera jeste Jennifer Lawrance, koja je tokom godina u intervjuima i javnim nastupima izgradila imidž „kul devojke“ iz stvarnog života. Uvek je predstavljena kao blesava i spontana, devojka koja obožava picu, koja nema problem da se malo blamira ali uvek ostaje opuštena i pristupačna.
Ova persona Jennifer Lawrance nije samo slučajnost, već deo pažljivo oblikovanog imidža koji odgovara Holivudskim standardima i očekivanjima. Njena opuštenost i nedostatak pretenzija služe kao kontrast tradicionalnom „diva“ imidžu mnogih drugih glumica, što je čini privlačnom širokoj publici. Međutim, ovo održavanje kul devojka arhetipa, čak i van konteksta filmskih uloga, nastavlja da podržava isti problematičan narativ – da je „prava“ žena ona koja se uklapa u muške fantazije, koja je zabavna, nepretenciozna i uvek spremna za šalu ali nikad previše ozbiljna ili zahtevna.
Film Gone Girl savršeno ilustruje kako veza sa kul devojkom izgleda u stvarnom životu. Veza između Amy (Rosamund Pika) i Nicholas (Ben Affleck) je lažna, odnos je zasnovan na površnim fantazijama. Nicholas, opijen idejom o kul devojci, nije ni pokušao da upozna Amy kao osobu. Scena u policijskoj stanici kada Nicholas prijavljuje nestanak svoje žene saznajemo da on ne zna ko su njeni prijatelji, kakva je njena dnevna rutina niti koja je njena krvna grupa. Njih dvoje nikad nisu stvorili pravu vezu, već površinsko poznavanje i ispunjavanje njegovih fantazija.
Problem nastaje kada se ovakva fantazija je opšte prisutna u mejnstrim medijima, mlade devojke su uče da potisnu sopstvenu ženstvenost kako bi se prilagodile tom „male gaze“. Odbijaju da nose roze boju jer se pripisuje da je to „boja za devojčice“, gledaju da se odvoje od onoga što jesu kako bi bile privlačne muškarcima i počinju da se ponašaju kao ti likovi u filmovima i serija koji na kraju dana nisu stvarne. Podjednako negativni uticaj ima i na muškarce jer oni dobijaju lažni prikaz o ženama, stvara se dihotomija zahtevne i jednostavne žene. Podsvesno im se utiskuje da nije potrebno da se posvećuje pažnja ženi, već da ona treba da njega animira svojom pojavom.
Kulminacija pojave kul devojke zapravo se manifestuje u njenoj metamorfozi u „pick me“. Od ’90-ih do nekih 2010-ih godina kul devojka je dominirala na srebrnom platnu ali zbog prezasićenja ove pojave koja se sa ekrana prebacila u stvaran život mnogi tinejdžeri su počeli da bojkotuju kul devojke nazivajući ih „pick me“, iliti „biraj mene“ devojku. Shvativši da presona kul devojke je tu kako bi ispunila mušku fantaziju, mnogi su počeli da javno proizvaju takvo ponašanje. Samim tim kul devojka prestaje da bude kul i menja svoju formu. Internalizovana mizoginija koja prati kul devojku stvara okruženje gde je žena ženi vuk. Dve zaraćene strane – ženstvena devojka naspram „pick me“ devojke koja pokušava da bude voljena u muškom društvu.
Dok se društvo menja i evoluira, ovaj fenomen pokazuje koliko su duboko ukrenjeni obrasci ponašanja koji od žena zahtevaju da se definišu u odnosu na muške potrebe i želje, umesto da budu autonomne individue sa sopstvenim identitetom i vrednostima.
