U poslednja četiri dana aktivistkinje koje su u videu koji je objavljen na profilu Inicijative mladih za ljudska prava podržale Rezoluciju Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici dobijaju salve uvreda i pretnji. Razgovarali smo sa Milom Pajić i Dorotejom Antić, dve studentkinje koje su na meti zbog pomenutog videa.
Ovaj napad se desio zbog polemike o Rezoluciji Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici koja je predložena. Šta tačno predstavlja ta rezolucija i da li mislite da su je građani uopšte razumeli?
Doroteja: To je jedan simboličan dokument koji će da zaokruži priču o Srebrenici u nekom smislu, iako je srebrenički genocid već Međunarodnim krivičnim pravom proglašen genocidom, Ratko Mladić je osuđen kao i neka druga lica u Haškom tribunalu, Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Dokument stavlja tačku na celu situaciju. Kod nas nije dobro prihvaćen prvenstveno zbog propagande Aleksandra Vučića i Milorada Dodika koji smatraju da će to da naškodi celoj situaciji i da oslabi entitet Republike Srpske. Takođe, briga našeg predsednika je da će se rezolucijom Srbi proglasiti genocidnim narodom, što je naravno neistina. To što je zločin koji se desio 1995. godine proglašen genocidom ne znači da bi ceo narod u međunarodnoj zajednici bio proglašen kao genocidan. Tendenciozno je u našoj javnosti da se ne razume da ovaj dokument može da doprinese miru u regionu i koji konačno osuđuje veličanje ratnih zločina i zločinaca, što je direktna uvreda žrtvama genocida i njihovim porodicama.
Mila: Građani uopšte nisu razumeli suštinu, što je dovelo do ove salve uvreda i pretnji. Mi ovde ne pričamo o tome šta se desilo u Srebrenici, to je već ustanovljeno, i to ne juče, nego pre više od jedne decenije. Zločin je proglašen genocidom jer je pravna konstrukcija da se to naziva tim imenom. To što kod nas postoji spin i što zbog naših vlasti i njihovih narativa reč „genocid“ smeta i polarizuje društvo, to je druga stvar. Mi ovde pričamo o pravnom dokumentu koji bi nama pomogao da poštovanjem onoga što je propisano ustanovimo mnogo bolje odnose sa nama komšijskom zemljom, Bosnom i Hercegovinom. A s obzirom na to da je Srbija članica Ujedinjenih nacija, mi smo dužni da dokumente koje smo ratifikovali i poštujemo.
Ovo nije prvi put da je neko ovako linčuje nekoga ko se otvoreno buni protiv spinovanja pomoću nacionalistički orijentisanih mitova. Da li mislite da to više govori o mentalitetu građana ili o problemu u medijskoj situaciji u regionu?
Mila: U našim medijima postoje dva opšta mesta koja su pogodna za polarizaciju zato što se koriste kao propaganda godinama unazad kako bi se društvo podelilo. Ta dva mesta su pitanje Kosova i pitanje Srebrenice. Zločina je bilo još mnogo tokom 90-ih, ali nisu opšta mesta kao Srebrenica. Svakako je kultura sećanja i suočavanje sa prošlošću jedan od glavnih sredstava polarizacije društva. Najviše se koristi pred izbore ili kada im je potrebna podrška. Potrebno im je da podsete na teme koje polarizuju društvo i da preko jednog videa u kom devojke pričaju o dobrobiti zemlje Srbije iskoriste kako bi prikupili veći deo svog glasačkog tela koji im se trenutno rasipa. Ja ovde ne bih uopšte okrivila društvo, ono je u stanju medijskog mraka i indoktrinirano od strane jake mašinerije propagande koja dolazi od vlasti i to još od 90-ih. Time je napravljena dobra podloga za ovakve događaje, jer ne moraju da stvaraju nove polarizacije u društvu, nego samo podsećaju na stare. Mi na ovim prostorima ne učimo čak ni tri različite istorije, nego izmišljotinu. Ne učimo ništa o 90-im.
Vas dve ste u ovom talasu istaknuto napadnute. Da li mislite da je to povezano sa turbulentnim događajima koji uključuju Filozofski fakultet, na kom studirate, a takođe su orijentisani oko pitanja nacionalizma? Da li su to isti ljudi i isti motivi koji stoje iza ovih postupaka?
Mila: Sve je povezano. Povezano je i sa tim što je Slobodan Milošević 1989. godine otišao na Gazimestan i konačno priznao da je nacionalista, do toga da se i dan danas vlast koristi njegovim očigledno uspešnim metodama da bi podgrevala nacionalizam. Što se tiče Filozofskog fakulteta, povezano je jer oni u nama vide pretnju. Njihove salve uvreda i pretnji nikada neće biti jače od toga što oni nas doživljavaju kao pretnju za njihov režim. Mi smo mladi i progresivni ljudi koji imaju puno znanja koje dobijaju sa istog tog Filozofskog fakulteta, gde mas uče profesori koji im isto predstavljaju pretnju jer su ljudi od integriteta i nepotkupljivi, jer imaju nešto što im ne mogu oduzeti a to je znanje. Režim se boji našeg fakulteta jer je jedan od najautonomnijih među univerzitetima i često je bio začetnik revolucije, a njima revolucija trenutno ne treba.
Doroteja: Možemo naslutiti i da je to doslovno povezano, jer isti ti ljudi koji su napadali profesora Dinka Gruhonjića sada napadaju nas. To se vidi i kroz to što se njegovo ime ponovo provlači, jer se mi etiketiramo kao „one studentkinje što su podržavale profesora Gruhonjića“ i „one koje studiraju na takvom fakultetu koji zadržava takve zaposlene“.
Isto tako, da li mislite da je intenzitet napada povezan sa tim što se vaša lica i imena povezuju i sa drugim aktivističkim aktivnostima, mahom u Stavu ali i generalno?
Doroteja: Ima i toga, ali u ovom konkretnom slučaju to nije presudno. Mi nismo jedine koje smo dobile pretnje, svi su ugroženi i konkretno mislim zato što je Inicijativa mladih za ljudska prava dugo na meti vlasti, jer su se uvek bavili onim što mi smatramo društveno važnim temama a vlast smatra tabuom.
Mila: Od 90-ih smo podeljeni, a njima ne treba ujedinjeni region i mladi ljudi koji razumeju da je mir bitniji od toga kako ćemo da klasifikujemo zločin koji se dogodio. Njima treba da se mi bavimo time kako da klasifikujemo zločin, a ne time da li imamo ili nemamo za hleb.
Sve pretnje koje ste dobile su javno objavljene, i nisu nimalo banalne, ali da li se desilo nešto više od toga? Da li vam je na još neki način ugrožena bezbednost?
Doroteja: Ne. Svaka pretnja i uvreda ima svoju težinu, ali za sada se ništa više nije desilo. To stvarno mislim da mogu da pripišem tome što većina tih ljudi to radi iz neke svoje lične ozlojeđenosti i da nikad ne bi sproveli svoje reči u delo. Takođe, iza nas je stao veliki broj inteligentnih i obrazovanih ljudi od integriteta koji su zaključili da ovakve stvari nisu u redu. Kad se u javnost plasira podrška, tad se shvata da nismo samo mi koje smo u videu, nego da je to zajednica od mnogo ljudi koja će stati na put ovome.
Inicijativa mladih za ljudska prava je rekla da su prijavili ove pretnje Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Koja je dalja procedura i kako je tužilaštvo reagovalo?
Mila: Tek je prijavljeno, tako da nije bilo dovoljno vremena za reakciju. Prijavljuje se Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal jer su u pitanju anonimne osobe koje oni moraju da identifikuju. Kada ih identifikuju moraju da zaključe šta je pretnja šta nije. Naš zakon to definiše da je pretnja samo ako je direktna i ako je u prvom licu, tako da „trebalo bi te silovati“ nije pretnja dokle god ne postane „doći ću i silovaću te“. Mi kažemo da je svaka pretnja pretnja, ali za zakon to očigledno nije tako. Mi se uzdamo u to da će institucije prepoznati ozbiljnost toga što se dešava u Novom Sadu novinarima, profesorima i Filozofskom fakultetu već mesecima. Iako se ništa do sada nije desilo, ne bih isključila mogućnost da se ovakve pretnje mogu desiti i na ulici, jer oni jedni druge podgrevaju. Njima ne odgovara da budemo ujedinjeni, ali makar ne treba da se osećamo nebezbedno.
Da li mislite da trenutnom mentalitetu koji je pod uticajem nasleđenog nacionalizma ima leka?
Mila: Prvi korak ka tome je 2. maj, odnosno zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija po pitanju pomenute rezolucije. Srbija je sigurno neće podržati, ali će se ona doneti i to je vrlo jasno. Mi ćemo zbog toga imati posledice u društvu, ali je donošenje rezolucije korak ka boljitku. Drugi korak su izbori.
Doroteja: Ja mislim da je Mila u pravu što se toga tiče, ali mislim da smo do te mere „zaglibili“ da bi se zaista prave promene desile. Rezolucija će simbolično zaokružiti neke stvari, ali nažalost neće promeniti mentalitet ljudi. To će biti problem koji će da traje godinama, ako ne i decenijama. Ja ne znam šta treba da se desi da bi se izvukao otrov koji trenutno vlada u društvu.
Mila: Ja se ne slažem, mislim da to što je podrška naših profesora i drugih ljudi veća od pretnji koje smo dobili govori o našoj zajednici i o tome da još uvek ima prostora za zdravu zajednicu. Tačno je da će trebati mnogo vremena, ali nismo „zaglibili“ toliko da ne možemo da se izvučemo. Plivamo i dalje. I isplivaćemo, samo treba da se postaramo da oni koji nas dave to prestanu da rade, a mislim da imamo snage za to.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Dalji razvoj civilnog dijaloga između Srbije i Kosova“, koji sprovode Centar za regionalizam i Humanitarno Dobrotvorno Udruženje Kosova „Majka Tereza“ uz podršku Evropske unije.
