Njeno imenovanje za predsednicu Vlade bilo je istorijsko.
Postala je prva žena u istoriji Srbije koja vodi Vladu, kao i prva otvoreno gej osoba na toj poziciji. Druga žena, a peta ukupno osoba na čelu vlade neke države koja je otvoreno deo LGBT+ zajednice. Ipak, sve te ostale države su one od kojih nas to ne iznenađuje: Island, Belgija, Luksemburg i Republika Irska.
Kako se dogodilo da Srbija, konzervativna država na istoku Evrope bude među njima? I da li se Srbija promenila od tad?
Tog 29. juna 2017. godine, Ana Brnabić postala je predsednica Vlade Republike Srbije.
Tome je prethodilo dosta spekulacija, kritika, razmišljanja i pripreme. Spekulisalo se u medijima, neki su kritikovali tu mogućnost, Predsednik je razmišljao, a ona se pripremala. Čim je imenovana za tu poziciju, ljudi su počeli da ignorišu da imamo novog premijera, odnosno premijerku – postala je bitna njena seksualna orijentacija. Vlada u kojoj su mnogi ministri pro-ruski i konzervativno orijentisani, kao i stranka na vlasti, prihvatili su je, bez obzira na stvari koje im se možda ne sviđaju kod nje, najverovatnije zbog indirektnog pritiska Aleksandra Vučića. A baš pritisak je možda i bio glavni motiv njenog imenovanja – Srbija je država koja zvanično stremi ka Evropskoj uniji, a pošto mnoge uslove koje zapadni svet nameće ne možemo da ispunimo, pravi korak bila bi kozmetička promena izgleda Srbije i to tako što ćemo se prikazati kao liberalna, gej-frendli država.
Ipak, mi koji živimo ovde znamo kakva je zaista situacija.
Prava koja traži LGBT+ zajednica već duži niz godina ne uspeva da ostvari, a diskriminacija je konstantna na svim mestima. Policija i sudovi retko kad ozbiljno reaguju na prijave nasilja, a politički akteri vrlo često zaboravljaju postojanje zajednice. Kada je Ana Brnabić postavljena za premijerku, svi su pomislili da će doneti promene. Pripadnici LGBT+ zajednice su se ponadali ispunjenju svojih zahteva, a sa druge strane, homofobična populacija je dobila novi „argument” – „Šta će vam više prava kad ste premijerku dobili?”. Sve te nade uložene su iz prostog razloga što se u ovoj državi sve radi preko nekakve veze i svi su automatski pomislili da će Brnabić iskoristiti mogućnost da reši sve probleme svoje zajednice, a neki i da je samo zato postavljena. Danas, nakon skoro pet godina, vidimo rezultate.
Pozitivne promene za LGBT zajednicu
Iz organizacije Da se zna! kažu da se nekoliko pozitivnih stvari može navesti. Izrađen je konačni Nacrt zakon o istopolnim zajednicama, izmenjen je Pravilnik o uslovima, kriterijumima, načinu izbora, testiranju i procene davaoca reproduktivnih ćelija i embriona, čime je okončana neposredna dvogodišnja diskriminacija LGB osoba od strane Ministarstva zdravlja, takođe Zakon o zabrani diskriminacije je izmenjen i sada štiti i prava interpolnih osoba, a najskorije, RFZO je uvrstio lekove za podizanje nivoa estrogena u grupu lekova koji se izdaju na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja, čime je značajno olakšan pristup zdravstvenoj zaštiti trans ženama i transfeminin osobama.
A pored tih stvari, i toga što je LGBT+ zajednica zbog predsednice Vlade postala povezana sa Srpskom naprednom strankom, promene su i da je po prvi put, neki visoki funkcioner na Zapadnom Balkanu učestvovao na Prajdu. Kao što je pomenuto, u junu 2019. objavljeni su planovi za legalizaciju porodičnog partnerstva između istopolnih parova izmenama i dopunama Građanskog zakonika. Istopolni parovi bi mogli da uživaju nekoliko zakonskih prava, uključujući zajedničku imovinu i alimentaciju. Neće im biti dodeljena prava na nasleđe ili usvajanje, niti će biti podvrgnuti aranžmanima surogat majčinstva. Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić najavila je u novembru 2020. da će se Zakon o istopolnim partnerstvima naći u parlamentu u prvoj polovini 2021. Nacrt zakona je stavljen na javnu raspravu u februaru 2021. godine, a priča o njegovom izglasavanju je maltene završena izjavom predsednika države da on taj zakon ne bi potpisao, jer krši Ustav.
Početkom 2019. godine, Ministarstvo zdravlja Srbije zabranilo je osobama sa „istorijom homoseksualnih odnosa u poslednjih pet godina” da doniraju reproduktivne ćelije radi veštačke ili vantelesne oplodnje, no 23. aprila 2021. je izbrisalo tu odredbu. U februaru 2019. Milica Đurđić, partnerka Ane Brnabić, rodila je sina Igora. Ta vest odjeknula je domaćim i svetskim medijima, a izazvala je dosta gneva u Srbiji, što od homofobične populacije, što od LGBT+ zajednice koja je to videla kao posebnu povlasticu koju samo premijerka ima. Takođe, pre 2019. godine, transrodnim osobama u Srbiji je bilo dozvoljeno da promene zakonski pol tek nakon operacije promene pola. Od 2019. godine moguće je promeniti zakonski pol uz potvrdu psihijatra i endokrinologa posle godinu dana hormonske supstitucione terapije, bez hirurške intervencije. Zdravstveno osiguranje koje finansira država pokriva do 65% operacije, dok ostatak finansira pacijent. Prijavljenih 90% LGBT+ osoba u Srbiji tvrdi da zdravstvene ustanove ne odgovaraju na adekvatan način na njihove potrebe.
Šta ćemo sa tom „vidljivošću”?!
Prajdovi su nastavili da se održavaju. Svake godine, uz dosta policije i manje nasilja od 2014., održavali su se u glavnom gradu i svake godine je bilo sve više učesnika. 17. maja 2019. godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije, nekoliko stotina ljudi okupilo se u centru Novog Sada na, kako je rečeno, prvom Prajdu u Vojvodini. Zanimljiva vest je i da je 2019. mladom Irancu odobren azil u Srbiji na osnovu njegove seksualne orijentacije.
Na pitanje, kako je Ana Brnabić uticala na promenu situacije za LGBT+ zajednicu, iz Da se zna! odgovaraju: „Što se tiče nje kao autovane LGBT+ osobe, teško je reći da je išta uradila sem veće vidljivosti koju je dala zajednici, mada i ta vidljivost ne znači mnogo šta ako se iz nje ne izrodi nešto „opipljivo” – diskriminacija LGBT+ ljudi u Srbiji je i dalje velika, ključni zakoni su i dalje na čekanju, a i ovi usvojeni koji se tiču LGBT+ osoba se slabo ili nimalo ne primenjuju. Istraživanje Agencije za osnovna prava Evropske unije (FRA) iz 2020. godine, koje je obuhvatilo Srbiju i Severnu Makedoniju, ukazuje na jako mali broj kvir ljudi koji su otvoreno autovani pred svima. Onda se prosto postavlja pitanje – ako je donela vidljivost zajednici, koja jeste bitna, šta smo uradili sa tom vidljivošću?”.
Zato treba pogledati javno mnjenje.
Prema anketi iz 2017. koju je sprovela ILGA, 59 posto Srba se složilo da homoseksualci, lezbejke i biseksualci treba da uživaju ista prava kao i strejt ljudi, dok se 24 posto ne slaže. Što se tiče transrodnih osoba, 63% se složilo da treba da imaju ista prava, 65% veruje da treba da budu zaštićene od diskriminacije pri zapošljavanju, a 51% veruje da im treba dozvoliti da promene svoj zakonski pol. Prema podacima Civil Rights Defenders-a iz 2021. godine, dok je podrška istopolnim brakovima i dalje niska (26%), kada se razvrstaju na individualna prava za koja se predviđa da će biti regulisana Zakonom o istopolnoj zajednici, postoji široka podrška za svako od tih prava (59%-73%). Takođe, 80% građana smatra da bi LGBTI+ osobe trebalo da imaju bar neka prava koja su predviđena Zakonom o istopolnim zajednicama, a više od dve trećine ispitanika smatra da bi trebalo dozvoliti održavanje mirnih marševa ponosa u Beogradu.
Šta je još moglo biti urađeno?
Iz Da se zna! kažu da se očekivalo čvršće i odlučnije zauzimanje za LGBT+ ljude. Izdvajaju usvajanje Zakona o istopolnim partnerstvima koje se odužilo, kako kažu, zbog čisto političke računice. Navode i konačno usvajanje Zakona o rodnom identitetu, koji bi značio bolji položaj za najugroženije delove LGBT+ zajednice – trans ljude.
Ipak, nije da ništa nije urađeno. Zakoni se naziru, neki su izmenjeni, a i celokupan položaj zajednice je makar procentualno bolji.
Ali koliko toga se može pripisati lično premijerki?
Znamo da u ovoj državi sve može da se uradi ukoliko jedan čovek to javno poželi, a mi predsednicu Vlade nikada nismo čuli da se zalaže za neko od prava koja traži LGBT+ zajednica. Sve što smo od nje čuli je podrška Prajdu, a ni tamo nije više toliko dobrodošla, ako sudimo po transparentima i porukama jednog dela aktivista. Mnogi zakoni koji danas omogućavaju bolji život LGBT+ zajednici u odnosu na period od pre dvadesetak godina, doneseni su u vreme Demokratske stranke kao deo demokratskih promena nakon pada Slobodana Miloševića, a promene koje se danas događaju samo su nastavak tog talasa.
Da li se može reći da je Brnabić uradila pozitivne stvari za LGBT+ zajednicu? Verovatno.
Da li je uradila ono što se očekivalo? Nije.
Da li će imati još šansi? Videćemo nakon izbora.
Naslovna fotografija: Studio B, youtube printsrcreen
