Današnji razgovor 16 dana aktivizma posvetili smo Andrijani Vešović (@zombijana), ilustratorki koja se kroz svoj rad, između ostalog, bori za jednaka prava, razbijanje stereotipa „muških” i „ženskih” poslova, ali i manje javno prepoznate probleme poput nejednake podele nasleđa između polova i podizanje svesti o posledicama bacanja petardi. Ove godine održala je samostalnu izložbu pod sloganom „Hoću revoluciju, dok mirišem baš lijepo”. Pričali smo sa Andrijanom o istoriji njenog aktivizma i o prihvatanju sopstvenih grešaka tokom odrastanja, jer ih svako od nas neminovno pravi, ali nismo nužno svesni da nas one ne označavaju večno i da prostor za promenu uvek postoji.
Da li si sebe smatrala aktivistkinjom i u tinejdžerskoj Tviter eri? Šta možeš da poručiš tinejdžerima koji smatraju da su takvi nazivi krindž, ili ih je „blam” da priznaju vrednosti za koje se zalažu zbog vršnjaka?
Iskreno da kažem, ponekad preispitujem svoj aktivizam i dan danas, a ne tada. Moj aktivizam je pasivna forma, gde ja prvo menjam sebe i svoje okruženje i to iskustvo delim. Da li će ono nekog inspirisati da uradi isto je van moje kontrole, a i složićemo se da je ponekad raditi na sebi dugotrajan proces pun grešaka. Zato ja ne bih od tinejdžera očekivala nemoguće, a to je da odrastu pre vremena. Treba ih informisati, ali isto tako pustiti da porastu i osveste se pod svojim uslovima. Ne smatram produktivnim nikakav napad, a naročito ne „današnji mladi” osude. Bili smo i mi mladi i glupi.
Kako si Tviter doživljavala ranije, a kako sada po pitanju toga da li je (bio) prostor slobode ili toksičnosti?
Tviter je uvek bio toksičan, ali iskreno i internet, samo sam ja pratila jako malo ljudi sa naših prostora pre 12-13 godina i nekako smo se lako povezivali. Čak smo se i družili offline.
Danas je tviter potpuno drugo mesto i mislim da je to tako postalo pre svega dolaskom političara. Većina moje zajednice više nije na tviteru i mislim da se taj moj osjećaj nepovezivanja sa tviter ekipom stvorio prvenstveno zbog toga, a onda i zbog toga što ne postoji tema oko koje ne može da izbije svađa i ‘razapinjanje’. Toga sam se baš umorila i ne koristim tviter već 3 godine.
Ko su ličnosti koje su te inspirisale u sferi aktivizma, ako možeš da navedeš nekoga iz sveta muzike, filma, književnosti, vizuelnih umetnosti, ali i direktnih aktivističkih pokreta?
Iskreno, nije me niko konkretno inspirisao. Objasnila sam u prvom pitanju kako izgleda moj aktivizam. Pošto skoro pa sve radim po osećaju, isto je i za aktivizam i upuštanje u te teme. Svaki aktivizam počinje kada osetiš nepravdu i vidiš da se ne dešava samo tebi.
Koliko misliš da je bitno ispoljavati aktivizam kroz umetnost? Da li misliš da umetnost može, ili sme biti apolitična?
Smatram da svako treba da radi kako misli i osjeća. Živimo u veku u kom smo svi svesni važnosti mentalnog zdravlja, ali isto tako brzi na okidaču osude, jer se neko ne ponaša kako mi želimo. Ja sebe za 15-20 godina vidim kako crtam samo sveće i pečurke i stvarno me neće interesovati da li to smem ili ne smem.
Šta je nešto što si okačila na platforme, a da je izazvalo neočekivanu količinu pažnje i pokrenulo ljude na akciju?
Svake godine kačim poster protiv petardi. Prošle godine mi se dešavalo da sam taj poster videla na svakom koraku, a nisam ga printala i zalepila ja.
U Tampon zoni si otvoreno pričala o tome da se više ne slažeš sa nekim stvarima i stavovima koje si crtala kao mlađa. Reci mi još nešto o tom procesu odrastanja i prihvatanja toga da je u redu da promeniš mišljenje, naučiš i priznaš da si pogrešio.
Pa kao što sam rekla u nekom od odgovora na početku – svi smo bili mladi i glupi. Proces odrastanja je proces razumevanja svog okruženja. A svaki proces nosi dobre i loše odluke, razmišljanja, ponašanja…ali je u pitanju proces, nešto što traje. Ima baš dosta stvari koje bih voljela da sam radila/crtala drugačije, ali da jesam, ne bih bila ovde gde jesam danas.
Da li ti u CV-u stoji da si izgovorila čuveno „Good evening, Europe!”? (smeh) Kakav je osećaj gledati nazad na ceo Evrovizija momenat?
Ne stoji. 😀 Mislim da sam uradila mnogo važnije stvari od čitanja glasova, evo na primer – sredila sam kancelariju juče. 😀
Stvarno je bila dobra fora i čak mi je malo i nerelano da se posle 10 godina mog ‘kukumakanja’ da čitam glasove to i ostvarilo. Baš super stvar, ali na Evroviziju mislim samo kad je Evrovizija. 😀
Za kraj, pošto je u toku kampanja 16 dana aktivizma, nominuj troje ljudi za koje smatraš da su u 2023. godini ostvarili poseban značaj u aktivizmu ili u svojim javnim istupima, u promociji vrednosti u koje veruješ.
Iva Parađanin, Lana Bastašić i Vuk Vujisić.
