Osmog februara javnost je iznenada obaveštena da se Muzej automobila prinudno iseljava iz Moderne garaže koja se nalazi u Majke Jevrosime. Neki su saznali preko novina, a neki tako što su videli kolonu old-tajmera koja im prolazi ispod prozora.
Muzej automobila postoji od 1994. godine, osnovan zajedničkim snagama Skupštine grada Beograda i Bratislava Petkovića, čija je lična kolekcija činila 60% muzeja. Iako je u osnivanju muzeja učestvovao grad, pri prinudnom zatvaranju Muzeja nije se oglasio sa adekvatnim rešenjem za skladištenje muzejske arhive, i bitnije, prostorom gde bi se muzej izmestio.
Neki od najznačajnijih eksponata koji su činili muzejsku arhivu jesu Titov blindirani mercedes i bagi sa Briona, farovi sa vozila u kom je ubijen kralj Aleksandar, kao i prvi u velikoj seriji ford model T iz 1925. godine i drugi legendarni modeli automobila.
Dakle, pored bivanja retkog muzeja svoje vrste na Balkanu, naš muzej se suočio i sa retkim problemom – ne znamo gde ćemo sa Titovim kolima. Budući da je, kao što je ranije pomenuto, Muzej iseljen prinudno, definisan i adekvatan prostor za eksponate muzeja nije bio predviđen. Kako je izjavio za Vreme predsednik Srpskog saveza za istorijska vozila Vladimir Atanacković: „…dočekali smo poslednji dan da se iseljavaju automobili i kompletna arhivska građa na neke privatne lokacije po Beogradu uz pomoć volontera i prijatelja muzeja.”
Pitali smo Minu Radovanović, master istoričarku umetnosti i članicu ICOM-a, za pozadinski kontekst ove situacije. „Objekat u kojoj je muzej bio smešten je restitucijom vraćen naslednicima prvobitnog vlasnika, navodno još pre nekoliko godina, međutim sve do sada nije bilo problema da a muzej bude tu gde jeste. Važno je pomenuti da je sama zgrada (Moderna garaža) pod zaštitom države kao spomenik kulture od 1994. godine, iste godine kada je muzej osnovan. Dakle, objekat nipošto ne bi smeo da se ruši, dograđuje ili menja. Ostaje da se vidi da li će to tako i ostati.
Što se tiče plana, deluje kao da se sve desilo izuzetno brzo i neplanirano: 9. februara je objavljeno obraćanje muzejskih radnika koje navodi da grad Beograd – osnivač ove ustanove – muzeju nije obezbedio apsolutno nikakav alternativni prostor za smeštaj muzejskih predmeta, ni privremen, ni stalan. Automobili su preneseni u 24 različite privatne garaže širom Beograda i okoline.“
U opasnosti nisu samo automobili, već i arhivska građa poput fotografija, biblioteke i drugih važnih dokumenata koje je Muzej automobila čuvao.
Što se tiče plana za izmeštanje, za sada nije poznat tačan tok događaja. Najavljeno je da će se postići „sporazum” između Ministarstva kulture, Muzeja automobila i Muzeja nauke i tehnike, i rečeno je da je trenutno u toku popis svih muzejskih predmeta i arhivske građe kako bi se našlo rešenje za novu lokaciju.
Činjenica je da je ovakvo prinudno i zbrzano izmeštanje čitavog jednog muzeja istinski loše realizovano, ali ostaje samo da budemo optimistični da će se naći prikladno rešenje ove situacije”, rekla je Mina. „Najviše me je pogodila otvorena pobuna i javno nezadovoljstvo ne samo javnosti, već i samih zaposlenih u muzeju. Zvanični nalozi Muzeja automobila na društvenim mrežama Instagram i Facebook su objavili mnoštvo fotografija automobila-muzejskih predmeta iz svoje zbirke, prikazanim u procesu izmeštanja. Objavljene su izjave direktora muzeja, Bogdana Petkovića, iz kojih je jasno da je muzej, bez prethodnih upozorenja, dobio obaveštenje da će za dva dana doći kamioni izvršitelja i muzejske eksponate premestiti na javni parking na Čukarici.”
Muzejski predmeti, neki od njih stari preko 100 godina i koji zahtevaju specifične uslove čuvanja, umalo su ostavljeni na parkingu. Uz pomoć nekolicine organizacija poput Srpskog saveza za istorijska vozila, i dobrom voljom pojedinaca koji su ponudili prevoz i prostor pri iseljenju, muzejski predmeti, od samih automobila do druge muzejske i arhivske građe, privremeno su zbrinuti.
Ogorčenost najbolje izražava Petkovićeva izjava: „Bili smo Muzej automobila u Beogradu, sada smo Muzej automobila po Beogradu i okolini.”
Jednostavno, ovo je jako tužna situacija. Sigurna sam da je naredba za iseljenje morala da bude pročitana i potpisana veliki broj puta pre nego što je stupila na snagu – zaista ne mogu da verujem da niko nije zastao i pomislio: „Čekaj, ovo nije dobro. Ovo nema smisla.””
Muzej automobila je (bio) veoma dobar muzej na sjajnom mestu, smešten u prvoj namenski projektovanoj javnoj garaži u Beogradu 1929. godine. U svojoj kolekciji imao je okvirno pedeset izuzetnih oldtajmera, počevši od francuskog Marot-Gardon vozila sa drvenom karoserijom i tri točka s kraja 19. veka, pa do Titovih i Đinđićevih automobila. Ova vozila su svojevrsni dokumenti jugoslovenske i svetske istorije, ali se čini da se njihov značaj ne percipira ili minimizuje.
A kako se postaviti prema nadležnima čiji je posao bio da, ako ne spreči, onda barem olakša celu situaciju? „Svedoci smo da čak i kad se desi značajna javna pobuna i osuda postupaka nadležnih, rešenje koje će se eventualno ponuditi biće kompromis koji realistično malo toga menja. Rešenje je da se status quo potpuno promeni i da se prepozna istinski značaj ulaganja u kulturu – ali, čini se da je to fantazija koja je svakim danom sve dalje od ostvarenja.
Ipak, dobro je pričati o nepravdama, dobro je definisati ih, i dobro je održati ih prisutnim u svesti javnosti. Zaboraviti na problem ga sigurno neće rešiti, i drago mi je što se o ovome razgovara”, istakla je Mina Radovanović.
Nameće se pitanje – da li se ovako nešto već dešavalo srpskim muzejima, i ako ne, da li treba da budemo spremni da ovo postane trend u budućnosti?
Mina je povodom ovog pitanja rekla: „Muzejske ustanove su, i pored najbolje volje onih koji u njima rade, apsurdno malo finansijski podržane u odnosu na slične ustanove u inostranstvu. Čak i tada, akcenat je stavljen na nekolicinu centralnih pojedinačnih ustanova, dok su kulturne ustanove u manjim mestima prepuštene volji lokalne vlasti, a češće same sebi. Mnogo je primera dugog i neprimetnog odumiranja takvih muzejskih jedinica: slučaj Muzeja automobila je odjeknuo upravo zato što je u pitanju brz i nesmotren čin njegovog iseljenja, i to što se desio u Beogradu. Nije mi poznato da se nešto ovako naglo desilo ranije, ali to ne znači da je institucija muzeja svuda jednako stabilna i bezbedna.
Ustanove kulture širom zemlje opstaju samo zahvaljujući predanim ljudima koji u njima rade.
Muzejski radnici su izuzetno kreativni, uporni i tvrdoglavi pojedinci. Potrebna je izuzetna količina hrabrosti i optimizma za svesno i dobrovoljno upuštanje u rad u sferi koja je kod nas toliko potcenjena. Zbog toga zaista verujem da će muzeji opstati sve dok u njima postoje ljudi koji za njih žele da se bore.”
