YANXovanje utorkom 04: SAMO GLEDAJ, CAKI

Šta vidite na ovoj slici? Kako ne vidite ništa? Aha, ne vidite sliku, pa tako ni ništa na njoj. A misao, glava, mašta? E pa da, bravo. Ili, ne? Čekaj.

Sprovela sam mikro istraživanje. Pokazivala sam određene fotke nekolicini ljudi i pitala ih šta vide. Bacila još koje pitanjce i sugestiju da im usmerim pažnju na određene detalje, a onda pustila da kažu svoje. Neki su se pogledi poklopili, ali suštinski, svako vidi ono što vidi iz sebe. Ti opisi, te pretpostavke, te priče koje slože, ta kreativa – sve se ipak razlikovalo.

Primera radi, imate ribu i frajera. Jedan do drugog su na fotki. Grupna slika, proslava, radovanje. Ona čuči, jedna ruka joj je na njegovoj nozi. On do nje, sedi naslonjen na nešto; u jednoj ruci pljuga, druga iza njenih leđa, ali nisu tik jedno uz drugo. Šta vi vidite na fotki? Tri, četiri, and go.

Drugari su, spontana fotka sa neke proslave, ne može da se kaže mnogo šta. Ma nije! Zajedno su garant, tako deluje, jer govor tela. Ma, neee… Spavaju zajedno ali kriju, to se jednostavno konta (iz čega pojma nemam, ali poštujem to kako nekome nešto deluje). I tako dalje, odnosno, i tako u krug. Jer koliko ljudi – toliko tumačenja, i kako rekoh, neka će se složiti, ali svako vuče na nešto svoje. A istina? Ne znam je ni ja. Nabasala sam na fotku i dala kao jedan od nekoliko primera koje sam poslala. Jedino da pitam te ljude sa fotke o čemu je reč. A ako i pitam, možda mi ni oni ne kažu šta je zaista, jer to samo oni znaju; ako uopšte umeju da definišu. Ako umeju, što bi bilo kome šta rekli. Plus, ko sam ja da pitam i zavlačim nos u njihova posla. Doduše, ’ajd. Sa ovim prizorom vrlo imam neke tamo veze, ali nećemo sad o tome. Neka ostane enigma. Ah… She laughs behind the scenes.

E preselite sada to na gledanje slika ili videa na raznim društvenim mrežama, u medijima ove i one vrste, tamo ’vamo. Koliko ima ili nema montaže, finog nivelisanja, filtera? Je li ono šta neko želi da vidimo, ili je real life fotka? Ako je iz realnog života, šta se u tim životima zaista događa i čija je kakva privatna situacija je sasvim druga stvar. A tek što ne treba nikoga da zanima i da zaviruje; a buljimo svi u sve, jer svima su nam skresali dioptriju, hteli – ne hteli. Ono što stoji kao činjenica je da na sve gledamo kroz svoje programe, ma šta bilo. To su sadržaji koje jedni drugima kreiramo.

A zamislite (ili ne morate jer postoje, doduše cenzurisani, dokumetarci na te teme) ko li je na vrhovima najvećih kompanija koje proizvode, kreiraju sadržaje za sve nas? Moguli i mreže, nužna kontrola, subliminalne poruke koje usvajamo i kroz crtane filmove od najranijeg doba, kroz okolinu, školu, društvo, hteli mi to ili ne. Nešto šta je neka tamo grupa „A“ ciljano sklopila i pušta u promet otkad je sveta i veka. Postoje razni skriveni motivi koje je nekolicina pohvatala od istih, pa posložila, izdvojila iz sive mase; počela da preispituje. Ali ne ona koja u svemu vidi teoriju zavere i sumnju, nego ona nekolicina pokrivena činjenicama. Postoje dokazi o mnogo čemu na te teme ko, kako, zašto, i šta plasira, i kome. Mada to „kome“ smo naravno mi; postoje razne različite grupe kojima se obraćaju. Kroz dreku ili šapat. Fakat, dopru. Opet; koliko do koga, čega…

Ovih dana sam pogledala nekoliko sjajnih, fact based, video zapisa na razne teme, jer volim da „pređem gradivo“ i znam o čemu pišem, koristila to ili ne. Neke sam stvari znala, neke pretpostavila, ali neke nisu do mene mogle da dođu jer nisam obraćala pažnju s obzirom na to da to nisu teme na koje bih pomislila. Moj um ne može da smesti određene loše stvari i do kojih (nemam pravu reč te ću reći) mrakovština ljudi mogu da idu. To nije ni dno, ni dno dna, ni bilo šta u mojoj upotrebi. Kroz dušu, mozak, srce. Još uvek pokušavam da nađem odgovarajući termin, ali je tamo negde iza kraja mraka, pa još ne znam koliko kilometara dalje i od tog mesta.

Koliko smo se svi puta zaleteli u zaključke na osnovu onoga šta, kao, vidimo? Osudili nekog ili nešto, komentarisali, raspravljali sa prijateljima i familijom, šerovali dalje iako je možda neprovereno niti znamo šta zaista stoji iza neke priče. Je l’ se zaustavite, ili delite „na keca“ ili ste od onih koje ništa ne interesuje? Ili pak onih što „ništa ne znam, ništa ne komentarišem“ a znaju sve i na sve bi dali komentar ali ćute iz ko zna kojih razloga? Sve to dođe kao neki spin; evo i pisanje na tu temu. Uh. U šta se uvalih. Kreneš od biljčice koja viri, ispod zemlje šargarepa, a ispod šargarepe… Who the fuck knows. Ok, nekada je samo šargarepica u ruci, i ništa više ni manje od toga. Ali kad krene od kokoške biće jedno jaje, pa dva, pa pet, i kroz kokošinjac od kokoške vo. Kao što rekoh, spinić majnd fakić.

Jedna od prvih lekcija mog tate koju pamtim na temu televizije, uopšte na temu šta mi vidimo a kako zapravo jeste, i najefikasnija da brzo skontam kako stvari funkcionišu, se desila na samoj televiziji kada sam imala 10 godina. Čekali smo da gostujem u jutarnjem programu RTS1, i pre mog prvog (zvanično solo) gostovanja na toj televiziji, išao je „Dnevnik“. Jedan (tada za mene) čika sedi za pultom i čita vesti. Sako, košulja, kravata, frizura, ten. Iz moje pozicije vidim samo gornju polovinu jer sedi za tim stolom pa mu se noge ne vide. Pogledam u ekran; tako isto ga beleži i kamera i gledaju svi gledaoci.

Pita mene moj tata „Šta vidiš Caki?“ Ponovim da vidim čiku koji vodi vesti, izgleda tako i tako, s tim što kažem da sedi u odelu. K’o velim, nebitna stvar, šta me i pita, daj samo da prođu te (tada nama deci) dosadne vesti i da ne cupkam više čekajući svoje gostovanje. Ali… Reče onda tata „Samo gledaj, Caki.“ Ok. Hajde. Poslušam ga. Piljim ja u tog čoveka dok on iščitava svoje. Završava, odjavljuje, čeka nekoliko sekundi da ne bude više uživo u programu i ustaje.

ŠTA?!

Čovek nosi šorc sa palmicama, flamingosima, ili svakako letnjim (ne sećam se precizno kojim sve) motivima. Nosi japanke.

„Ma dobro tata, gde su mu pantalone, cipele, i zašto je pobogu u papučama?! Vodi „Dnevnik“!“

Na šta moj tata odgovara:

„Pa? Da li ti vidiš bilo šta ispod stola?“

„Ne.“

„Zašto bi onda nosio ono šta pretpostavljaš da treba da nosi? Vide li to gledaoci? Ne. Samo ono šta im se prikaže, i u to veruju. Jer im je logično da je u odelu. Samo što ne znaju šta je sve iza kamere.“
Sledilo je moje gostovanje, ali sam bila potpuno zbunjena. Malo srećna što sam naučila kako neke stvari mogu da funkcionišu van onoga kako sam mislila, a malo mi se srušio sneško. Ako čika može da, dok sasvim profesionalno obavlja svoj posao, nosi šorc i japanke, šta je sve to na svetu gde ja šorc i japanke ni ne pretpostavljam? Da se razumemo, najčešće su ljudi koji rade to u celom autfitu za taj posao, ali može i ovako. Desi se, dešava se. I opet, što da ne, ne vidi se.

Šta sad svi mi da pretpostavimo za ono u šta gledamo? Kada počnemo da se zabavljamo sa nekim, vidimo li samo ono šta želimo da vidimo, ono šta nam se prikazuje ili realnu, dublju sliku? Mada šta je uopšte realna slika? Kada se ljudi zaljube, bajo moj. Koja mu to dođe dioptrija? Evo, priznajem. Posle malo više od pola godine, kapiram da je trebalo u jednoj situaciji da verujem svom psu koji retko na koju osobu laje. Na tu je lajao. Misleh, iz drugih razloga, ali izvini Luniška, izgleda da lociraš bulšit, ipak. Dala ja ljudski kredit, međutim; trebalo bi da verujem prvom kontroloru. Verovatno vreme pokaže ko je u pravu; videćemo. Šta ’š. Hm. Možda da prepustimo psima da nam kažu ko to tamo laje. I sliku, i video, i osobu, i sve da pokažemo prvo psima, pa ako „pije vodu“, ok. Eh kada bi moglo. A šta mi u ovom svetu svega; njima prvima podvaljujemo kosku. Ali, ne lezi vraže, razdvoje oni dobro od zlog.

Žgebelinci. Na sve teme, da se potrudimo da vidimo širu sliku. Da se ne zalećemo na prvu loptu. Da razumemo i oprostimo, sve i da nam psi reaguju drugačije. Jer ko će ga znati šta je kome u glavi i kakve slike prvo tu pravi, svako od nas. Da li je celo odelo, carevo novo, ili havajski šorc. Mogu vam reći šta sam ja videla na toj jednoj fotki koju sam nekima slala – sve ono šta bih pretpostavila iz svog ugla. A biram da u svemu vidim ljudsko; nekad čisto lepo, nekad prljavo ružno. Neka bude da je dvoje ljudi sa fotke zajedno, da su srećni. Da vode ljubav, da se vole, da podržavaju jedno drugo. Iako nisam na slici, u mnogim momentima sam bila. Šta je to govorilo drugima, ne znam. Ali, njima njihovo, meni moje. S ljubavlju i poštovanjem.

Znam da ću slušati intuiciju u kombinaciji sa znanjem i iskustvom. Tako ću i prepoznati šta je na kojoj slici – koju, kako i da li da gledam. I ma gde bio, uvek čujem ćaletov glas… „Samo gledaj, Caki.“ Hvala tajo. I gledam. Jer, kaz’će mi se samo.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Gol protiv stigme: Milica Pavlović i fudbalerke sa Daunovim sindromom

U sportskoj dvorani kampusa Univerziteta u Banjaluci odigrana je utakmica „fudbalom protiv stigme" u kojoj su fudbalsko umeće pokazale devojke sa Daunovim...

Medijski stručnjaci i NVO osudili izveštavanje o majmunskim boginjama

Grupa organizacija i medija objavila je saopštenje u kojem se osuđuje neprofesionalno izveštavanje medija o širenju majmunskih boginja i dovođenja u vezu...

YANXovanje utorkom 18: KOLARIĆU PANIĆU

Kako mi sami sebe znamo da ujebemo i zapletemo, to niko ne ume. I to je apsolutna činjenica. Da, mi sami sebe....

Prvi osuđeni ruski vojnik za ratne zločine u Ukrajini

Ruskom vojniku u Ukrajini počelo je suđenje za ubistvo nenaoružanog ukrajinskog civila. Ovaj slučaj otvoren u Kijevu prvi je slučaj u kojem...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još