fbpx

„Ustaj sine, ne spavaj tokom himne“

Srednju školu sam završio pre dve godine, tako da verujem da još uvek imam pravo da pričam o ovom obrazovnom sistemu. Sećam se jednog školskog 17. marta. Čini mi se da je bila 2017. godina. Čvakao sam telefon, klasično srednjoškolski ne mareći puno za nastavu, kad sam naišao na tekst o martovskom pogromu. U tom trenutku sam se setio da u toku celog nastavnog dana nismo prekidali čas zbog obaveštenja – što je bila tradicija i u 8 godina osnovne škole, kao i prve ili prve dve godine srednje škole. Redar bi svečano čitao pripremljen tekst posvećen sećanju na žrtve ovog zločina. U jednom trenutku, i to baš te 2017. takvo obaveštenje nismo čuli. Nismo ga čuli ni sledeće a ni one tamo godine, a nije ga čuo ni moj mlađi brat koji je trenutno treća godina srednje škole.

O zločinima počinjenim nad našim narodom učili bismo samo onoliko koliko bi požrtvovana profesorka istorije bila spremna da nam ispriča.

Istina, nismo učili ni o zločinima koje smo počinili (te nismo u stvari učili uopšte, ali to sad nije poenta). Odavno sam stekao utisak da škola gubi poentu. Ne samo kao revoltirani klinac kog mrzi da piše domaći, daleko od toga. Za one elitiste koji svuda nalaze manu bih naglasio da nisam išao uopšte u lošu školu- Osma beogradska gimnazija, u odeljenju profesorke srpskog jezika i književnosti Svetlane Maksić. Solidna škola, neverovatna razredna.

Dakle, učili bismo zbrda-zdola gradivo kako je već nekom virtuozu u ministarstvu prosvete palo na pamet (vremenom smo saznali da su više uticali proizvođači udžbenika na plan predavanja) sa jako malo pažnje posvećene individualnom učeniku koji bi želeo da učestvuje u nastavi. Nekako se oduvek očekivalo da publika učestvuje u kvizu, ali smo taj priključak sa profesorima nekako izgubili. Sve je to nekako postalo nekako. Čest odgovor profesora na pitanje zašto ne možemo da nešto pitamo, dodatno pojasnimo ili dublje prodiskutujemo bio je; „Deco, nemamo vremena.“

Od obrazovnog plana se pravilo Potemkinovo selo – pojavila se pedagoška sveska, pa je uključen i sistem e-dnevnika, novi izborni predmeti zajedno sa starim obaveznim mogli su se slušati čak i online usled pandemijskih nepogoda. Hi-tech ekonomski tigar, grr.
Ali tog 17. marta nismo čuli ni reč o pogromu. Klasici srpske i jugoslovenske književnosti se svako malo izbacuju, sadržaj se ili redukuje ili puni nekim nebuloznim delima koje često ni profesori nisu čitali.

Dame i gospodo, „Jama“ Ivana Gorana Kovačića je izbačena iz lektire.

„Dara iz Jasenovca“! Pogledajte šta nam ustaše rade! Sad bi da izbace i najbolniju poemu koju sam u životu pročitao vezanu za fašističke zločine! A ne, to je samo naša Vlada. Pa čekaj, koja je onda razlika između onih koji bi da nas zakolju i onih koji nas brane?
Jel se tako voli Srbija? Ja mogu samo da pretpostavim zašto je besmrtno delo ovog hrvatskog pesnika izbačeno- naime, on je poginuo nakon bitke na Sutjesci, u blizini Foče od ruke četnika.

Ovo je ipak društvo u kome se ulica Alije Alijagića (atentatora Milana Draškovića, autora obznane) nonšalantno preimenovala u ulicu Milana Draškovića. Na vikipedijinoj stranici posvećenoj Draškoviću stoji i patetični citat Svetozara Pribićevića:

„On je užasno patio zbog napada na državu“. Poznato?

Zašto onda sada insistirati na intoniranju himne pre početka časa?
Ja nemam ništa protiv naše himne, rado je glasno pevam prilikom svečanosti. Samo, početak školske godine i nije neka svečanost. Bar ne onda kada se u toj godini ne čita „Jama“.

Jeftini prizvuk patriozima se ne suzbija, naprotiv, promoviše se. Guraćemo decu od 10-ak godina, koja još uvek ne znaju ni gde tačno žive a kamoli šta se tu sve izdešavalo, u prve redove i nateraćemo ih da ponavljaju stihove pesme „Ostajte ovde“ Alekse Šantića, pritom prećutkujući činjenicu da je to „ovde“ malo daleko od mesta gde recituju tu pesmu. Dobro, neki (debeli i nosati) će objasniti gde je to „ovde“, ali sumnjam da će po njihovom željenom povratku u to „ovde“ iza sebe ostaviti grad o kome je Šantić u zanosu pevao. „I ovaj kamen zemlje Srbije“ u nedostatku šiptarske glave namenjen je nekom navijaču suprotnog tabora. Sve to uz veselo skandiranje one starogradske „Nož, žica, Srebrenica“.

Balavi klinci, kakav sam i ja sam bio pre koju godinu, neki mamurni, neki prosto umorni jer oka nisu sinoć sklopili igrajući neku igricu sada će stajati u klupama, poštujući epidemiološke mere razmakom od dva metra, nakrivljeni na sto i mumlaće himnu prema kojoj neće osećati ništa osim gneva zbog prisile. Da li je naša himna to zaslužila? Usnule glavice će kroz maske klimati glavom dok sa neke ciglice grmi pesma koja se zaista nikome ne peva.

Ovo je moja poruka gospodinu Ružiću:

Čovek peva posle rata, dragi ministre. Čuo sam da ste obrazovan čovek, trebalo bi da znate ovu pesmu. Brine me samo što posle Vas i Vaših partijskih i kolaboracionih, ovaj koalicionih partnera budući naraštaji to neće znati. Rat nije gotov, kraj nije ni na pomolu. Koliki je procenat vakcinisanih? Kako i šta radite da taj postotak povećate? Jedini uspeh ove vlasti jeste antagonizacija. Koga? Svih koji se ne slažu sa Vašim metodama. Nisam plaćenik gospodine Ružiću ili sa čijim god glasom da razgovaram koji se čuje iz Vaših usta. Nema tih para koje bi mogle da plate svakog nezadovoljnog čoveka koji Vas pljuje na ulici. Nismo svi tajkuni – neko je samo revoltiran.

Cover photo: Ketut Subiyanto / Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Jelena Hrnjak: Okretanje glave će nam se obiti o istu

U desetoj epizodi podkasta Edit Jana Šarić je razgovarala sa Jelenom Hrnjak iz organizacije Atina o vezi siromaštva i trgovine ljudima. Ova...

Pazi, snajper!

Ima li perspektive bez rata na Balkanu? Ili bolje reći, ima li ratne perspektive bez Balkana?Pripucalo se na Cetinju, u Kabulu -...

Sećanje na lockdown

Sećate li se prošlogodišnjeg policijskog časa? Od 17. marta do 7. maja 2020. godine trajao je policijski čas u Srbiji, uveden kao...

LJUBICA BELJANSKI RISTIĆ: Najveća vrednost je stvoriti uslove za one koji dolaze

O svetlosti, mraku i pozorištu kao prostoru zajedničkog življenja LJUBICA BELJANSKI RISTIĆ je dramska pedagoškinja, pozorišna umetnica, radnica...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još