U okviru serijala „UKRAINE NOW“ nastavljamo da pričamo priče iz prve ruke. Danas smo razgovarali sa mladima koji su odlučili da ostanu u svojoj zemlji uprkos strahu i teroru kojim su okruženi.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, do sada je sa područja Ukrajine emigriralo nešto više od 500.000 ljudi. Danas je šesti dan od kada je započet rat u Ukrajini. Građani svakodnevno pokušavaju da izađu, redovi na granicama traju danima. Najveći broj njih je prešao u Poljsku ali pravci kretanja su za sad i ka Slovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj i Moldaviji.
Uprkos talasu izbeglica koji je u toku, i koji čine najviše stariji ljudi, žena i deca, pitali smo mlade u Ukrajini koji su njihovi planovi. Mnogi od njih su do poslednjeg trenutka verovali da se rat neće dogoditi i preko noći su morali da odluče koji će biti sledeći korak. Karina kaže da je prvog dana krenula iz Kijeva u svoje rodno mesto, ali da ne planira da napusti Ukrajinu.
„Veoma sam ponosna na svakog Ukrajinca i više nego ikad ponosna na Ukrajinu. Iskreno, izgledalo je kao da se neće zaustaviti na istočnom nivou dok sve ne okupiraju. Ukrajina je moj dom. Ne želim da napustim svoju državu zbog napada Rusije. Razumem ljude koji odlaze, jednostavno više nigde nije bezbedno. To je u potpunosti u redu, treba iskoristiti priliku da odete da bi se osećali što bolje i fizički i mentalno“, kaže Karina.
Ukrajina je moj dom. Ne želim da napustim svoju državu zbog napada Rusije. Razumem ljude koji odlaze, jednostavno više nigde nije bezbedno.
Karina
Bombardovanje traje od prvog dana i trenutno su skoro sve oblasti bile pod udarom. Slažu se u tome da trenutno nigde nije bezbedno. Anri kaže da bi otišao samo u slučaju da je zemlja u potpunosti okupirana od strane Rusije.
„Mi smo napustili Kijev kako bi otišli na bezbednije mesto u Ukrajini. Imali smo sreće da odaberemo mesto koje je relativno bezbedno. Većina naših prijatelja iz Kijeva je konstantno u skloništu i trenutno ne mogu da napuste grad“, kaže Anri.
Mnogi od njih žele da pomognu bez obzira što su trenutno pod velikim stresom. Njihove mogućnosti su ograničene ali zbog rešenosti da ostanu i ponosa koji osećaju trenutno šire što više informacija.
„Planiram da ostanem, ovo je moja zemlja. Ne želim da idem bilo gde. Nažalost nemam iskustva sa oružjem a ni u pružanju prve pomoći tako da ne mogu da odem u teritorijalnu odbranu. Radim ono što najbolje znam a to je da komuniciram o onome što se dešava trenutno“, kaže Julija i dodaje da su uprkos opštoj mobilzaciji, njeni muški prijatelji dobro. Trenutno se pozivaju ljudi koji su učestvovali u ratu ili imaju nekog iskustva, ali se i sami ljudi svakodnevno prijavljuju za vojsku ili teritorijalnu odbranu.
Nažalost nemam iskustva sa oružjem a ni u pružanju prve pomoći tako da ne mogu da odem u teritorijalnu odbranu. Radim ono što najbolje znam a to je da komuniciram o onome što se dešava trenutno
Julija
Julija Y. kaže da je imala plan kako da ode u slučaju opasnosti ali da se to sve promenilo veoma brzo. Ima dalji plan ali trenutno postoje male verovatnoće da će uskoro otići.
„Moja sestra živi u Turskoj. Bio je plan da se evakuišem u slučaju opasnosti. Mislili smo da će biti dovoljno vremena da se ode. To se toliko brzo promenilo, i nismo se evakuisali pošto je prvih par sati bila tolika gužva iz Kijeva ka zapadnim oblastima. Ljudi su pokušavali dva dana da odu. Mnogi moji prijatelji su se vratili kući. Kada bi mogla da dođem do granice sa nekom evropskom državom otišla bih. Mnogi prijatelji su mi ponudili da dođem kod njih i mnogo sam zahvalna na tome”, zaključuje Julija.
Svi se nadaju da ovo neće trajati dugo. Osećanje ponosa je izraženo kod svakog, ali i tuga zbog civilnih žrtava. Nadaju se da će uskoro moći da nastave dalje, a do tada pomažu i žele da svet sazna kako su njihovi sunarodnici i šta se zaista dešava u njihovoj zemlji.
Naslovna fotografija: AP Photo/Emilio Morenatti (ilustracija)
Fotografije korišćene u tekstu su u ilustrativne svrhe radi zaštite identiteta sagovocnika/ca Zoomera.
