TAKO JE GOVORILA MIRA FURLAN: reči kao putokaz

O Miri Furlan govorili su mnogi. O Miri Furlan govorila su njena dela, njene uloge, njen talenat. Ali mnogo važnije za ovaj tekst od njenih uloga, nagrada i uspeha jesu njene reči. Mira je govorila. Jasno i glasno. I zbog toga preživela torturu.

Mira Furlan je bila žena, sestra, drugarica. Po svojim stavovima socijalistkinja, feministkinja, antinacionalistkinja. Bila je žena sa stavom. Sa vrednostima. Nešto što se na Balkanu ne oprašta.  Iako se oštro protivila trendu sveopšte politizacije, ona je zbog svojih stavova i vrednosti i svega što je preživela bila u izvesnoj meri i politička figura. Jer, naučile su nas feministkinje – lično je političko. Da bi se razumela društvena uloga Mire Furlan, važno je da se njen lik, delo i reči stavi u društveno – istorijski kontekst. A njene reči nama, mlađim generacijama koje će tek menjati svet, mogu biti svojevrstan putokaz.

JUGOSLOVENKA

Prva reč koja opisuje Miru Furlan. Rođena je 1955. godine u Zagrebu, bila je legenda jugoslovenske glumačke scene. Uz njeno ime uglavnom će stajati „jugoslovenska“ glumica. Zašto? Zato što za nju nisu postojale nacionalne razlike.

„Ja sam bila od onih koji su zaista vjerovali u takozvano bratstvo i jedinstvo, ali ne samo naših naroda, nego svih ljudi na svijetu. I još uvijek vjerujem da je to jedina opcija za opstanak ljudske rase. Sve drugo vodi u nasilje, patnju i uništenje. Ne razumijem nacionalizam, ne vibriram na toj žici“, izjavila je Furlan za Peščanik 2012. godine.

Da bi se projekat raspada države sproveo, bilo je potpuno da se zatre svako seme jugoslovenstva i socijalizma u javnom diskursu. Mira Furlan je bila ne seme, već džinovsko drvo koje je samo svojom pojavom podsećalo na nešto što su nacionalisti i ratnohuškači želeli da zaborave. Zbog toga je proterana. Zato što joj se suprug zove Goran i zato što je, iako su naglašavali u tamošnjim medijima da je Zagrepčanin poreklom, on ipak za njih bio „beogradski režiser“. A tek to što se drznula da igra u Bitefu, na daskama u Beogradu, Hrvatska javnost joj nije oprostila. Dobila je otkaz u matičnom teatru, a grad Zagreb joj je oduzeo stan koji je nasledila od bake, na osnovu uredbe Franja Tuđmana, tadašnjeg predsednika. Ono što je usledilo je verovatno najveći linč u istoriji hrvatskih medija, linč za koji neće biti izvinjenja.

Povodovom linča, kao i pretnji koje je svakodnevno dobijala od svojih sugrađana, obratila se u pismu koje je iz Beograda u Zagreb poslala 1. novembra 1991.  godine. Čuveno „Pismo sugrađanima“, u ovom tekstu neću citirati jer je svaka rečenica postala njen manifest, te ne želim da bilo koju reč izvučen iz te sjajne, kompaktne celine. U celosti je dostupno na internetu.

BASTION PROTIV MIZOGINIJE

Pomenuti medijski linč ostaće upamćen kao jedan krajnje mizogini, šovinistički ispad koji je ciljano, planski  i svesno želeo da uništi život i karijeru Mire Furlan. Vrhunac medijske hajke biće feljton koji će u delovima objavljivati hrvatski nedeljnik „Globus“ 1992. godine u vreme kada je ona sa suprugom već u Americi. Prvi deo feljtona zove se „Težak život lake žene“ i već po naslovu jasno je o čemu se tu radi. U tekstu će se pobrojati svi Mirini partneri, seciraće se njen život do detalja ulazeći i u laičke analize psihičkog zdravlja i komentarisanja njenog navodnog nervnog sloma na sahrani majke. Mira će biti okarakterisana kao neko ko je „zlurad prema Zagrebu“, što korespondira sa etiketom „izdajnice“ koji joj je hrvatska javnost lepila na čelo tih godina. Koren ove zluradosti, autor traži u nastavku feljtona pod nazivom „Nespremna za životnu ulogu“, objašnjavajući da je to zato što je „dobar deo rata provela krijući se u ormanu“. Drugi nastavak donosi i dalje seciranje njenog psihičkog stanja i navodnih „samoubilačkih raspoloženja“. Tada joj je nalepljena još jedna etiketa na čelo, koji jasno pokazuje da je fašizam duboko u korenu svega toga – objavljeno je da je njena majka bila Jevrejka. Treći deo „Priča o dva grada“ u podnaslovu piše „Da li je Globusov feljton nekrolog glumici, ili povod za njezin trijumfalni povratak u Zagreb“. U opisu njene fotografije koja je pratila feljton stoji „Gotovo nitko nije znao iskoristiti njezinu istinsku fotogeničnost; prečesto je kamera bila niže od njezinih očiju“.

Zašto je ovo toliko važno? Zato što će ovaj feljton pokušati da Miru Furlan dovede u vezu sa hrvatskim, ali i beogradskim feministkinjama, naravno insinuirajući tu negativan kontekst. Zato što će medijski linč koji je ona preživela od nje stvoriti feminističku ikonu. Zato što je iz svega izašla izdignute glave, dok će feljton o kome pričamo ostati kao istorijski spomenik položaja žena u društvu i medijima.

„Sve, ali baš sve pore života bile su (i još uvijek jesu) duboko isprepletene seksizmom. I sam moj predratni „slučaj“ je dio toga. Devedesetih godina su upravo žene bile (i ostaju) najzahvalnije mete novoprobuđenih patriota. Možda zato jer iza njih nitko, ali baš nitko nije stajao, niti stoji. Nikakve partije, nikakvo zaleđe. Žene su bile najlakše mete. I uvijek se, u tim napadima, upotrebljavalo isto oružje: proglasiti ženu „lakom“, ludom, nemogućom“, osvrnula se ovim rečima za Novi list Mira Furlan na medijski linč protiv nje.

Nezaustavljivo je nastavila da o govori o seksizimu i targetira mizoginiju u umetnosti i na filmu. Govoreći o svom velikom uspehu kada je glumila u megapopularnoj seriji „Lost“, Mira je za Telegraf 2018. godine objasnila sledeće:

„Na svom „najuspješnijem“ poslu osjećala sam se najgore. „Veliki uspjeh“ u kapitalističkom svijetu ne ide bez ponižavanja „drugog“. Ja sam kao „strana“ glumica pa još k tome i „starija“ žena bila taj „drugi“. Mnogo arogantnog testosterona je bilo na toj seriji. Sada se u našoj profesiji u Americi stvari malo pomiču zahvaljujući pokretu „Me Too“. Ili se barem tako čini. Mislim da bi u ovom trenutku moje iskustvo u toj seriji bilo drugačije. Tada, pre desetak godina, nije bilo nikoga da digne glas“ – govorila je Furlan.

Vrlo jasno i precizno govorila je o tretmanu glumaca na setu, kao i tome da su tretirani isključivo na osnovu „bitnosti“ – tj. toga koliko su plaćeni, već i o ejdžizmu koji vlada u svetskoj kinematografiji, a koji posebno targetira žene.

„Nedavno sam snimila jedan lijep film u Turskoj gdje sam igrala glavnu ulogu žene koja je u vezi s mlađim muškarcem. Tu bi ulogu u Americi igrala glumica od 35 godina, to je, naime, njihova ideja o „starijoj“ ženi. A ja sam u Ameriku pristigla u dobi od 36 godina. Naravno da uvijek ima iznimaka, ali one su tu samo da potvrde pravilo i da dalje nastavljaju iluziju kako je prostor otvoren, igra pravedna i da svatko ima jednaku šansu“, izjavila je Furlan za Peščanik.

ANTIFAŠIZAM KAO VRHUNSKA VREDNOST

Najveći greh Mire Furlan je to što je odbila da usvoji nametnut koncept nacije i da profitira na nacionalizmu kao mnogi drugi u to vreme. Za nju, nacija nije postojala, a antifašizam bila je vrhunska vrednost. Koren ovih stavova dolazi iz njenog porodičnog iskustva.

„Možda je to proizvod moga odgoja u obitelji koja je bila ateistička i antinacionalistička, možda je to proizvod moga etničkog sustava gdje je svaki moj djed i svaka baka bio druge nacionalnosti. Kad sam jednom kao dijete pitala tatu: „Jesmo li mi Talijani?“, on mi je mudro odgovorio: „Ovisi iz kojeg ugla gledamo“. A onda mi u Istri jedan Istrijan kaže: Furlani nisu Talijani. Oni su Furlani. Oduvijek mi se činilo da su nacionalne etikete slučajne i, više manje, proizvoljne.“, objasnila je Furlan za Peščanik i otkrila tom prilikom da je njen deda ubijen u Jasenovcu jer je odbio da prihvati bilo koji nacionalizam.

„Moj drugi djed Fritz Weil je imao mogućnost da ode u Izrael i da se tako spasi za vrijeme Drugog svjetskog rata, ali je odbio otići jer nije vjerovao ni u koji, pa tako ni cionisticki, nacionalizam. To ga je vjerovanje stajalo glave, mučki je, naime, ubijen u ustaškom logoru Jasenovac. Odrasla sam, dakle, na tim užasnim pričama i na strahu od svakog nacionalizma i fašizma. To je naprosto dio mog bića“, objasnila je Furlan tom prilikom.

Vrlo jasno je dovodila u vezu nacionalizam, fašizam i militarizam i nije se libila da stvari nazove pravim imenom i da govori i piše jasno i direktno, u srž. Njene reči, često dodatno argumentovane primerima ili citatima društvenih teoretičara, smetale su nekad, kao što smetaju i sada. Na primer, nije se libila da jasno stavi u vezu koncept nacije i ratovanja i objasni logiku koja stoji iza militarizma. Kao ni da javno kaže da ne veruje u koncept nacije.

„Ne vjerujem u tu vrstu samoidentifikacije. Po mom skromnom mišljenju su zemlje – nacije potpuno prevaziđena kategorija. Treba samo pogledati rijeke izbjeglica iz Sirije i Afrike i naoružanu vojsku na graničnim prijelazima raznih zemalja kao što je Mađarska da shvatimo da je ovakvo uređenje svijeta izvor zla i užasa za većinu stanovništva naše planete“, izjavila je u pomenutom intervjuu za Nedeljnik.

Za Peščanik je dodatno objasnila svoje stavove prema militarizmu.

„Ratovi su, ne samo američki, uvijek bili izazivani i vođeni zbog novca i profita jednih na uštrb onih drugih. Nije li tako bilo i u ratu na našim područjima? Taj rat je izgradio potpuno novu klasu ultra bogatih, uglavnom ratnih i poratnih profitera koji su spretno unovčili resurse bivše države i potrpali ih u vlastite džepove, dok su većinu stanovništva ostavili u stanju bijede. Sve velike priče o naciji bile su i ostale tek priče za malu djecu. Ili, bolje, za glupu djecu. Barem se tako meni čini“, govori u intervjuu.

Govoreći o svom progonu, kao i svojim idejama, nije se izvinjavala. Neprikosnoveno je, decenijama nakon ratova, ostala pri svom stavu.

„Što se tiče vremena devedesetih, čini mi se, iz ove perspektive, da i nisam imala izbora nego da živim svoj život onako kako sam ga živjela. Da sam postupila nekako drukčije, to bi onda bila neka druga osoba“, objasnila je za Peščanik.

KAPITALIZAM KAO MIT

Veliki deo života provela je u Americi, kolevci kapitalizma. Kao dete Jugoslavije, dete socijalizma, nije se uvek lako mirila sa ovim vrednostima. Kritikovala je kapitalizam koji melje sve i svakoga u trci za profitom.

„Čini se kao da bi kapitalizam, ako ga se ne zauzda, rado skliznuo u robovlasnički sistem. Uostalom, nije li se to već i dogodilo u Kini, gdje se komunistički totalitarizam tako savršeno spojio s bespoštednim kapitalizmom?“, izjavila je Furlan za Peščanik.

Američki sistem, i kapitalizam u celosti, kritikovala je pre svega zbog nedostupnog zdravstvenog osiguranja, koje je uz socijalnu zaštitu i dostupno obrazovanje bilo jedan od tri najvažnija stuba socijalističke Jugoslavije.

„Glumci ovdje rade poslove ne bi li zaradili za zdravstveno osiguranje, i to me uvijek iznova šokira, to da u najbogatijoj zemlji svijeta nije moguće – a nije da Obama nije pokušao – omogućiti besplatno zdravstveno osiguranje svim građanima. Momentalno se računa da u Americi ima čak oko 50 milijuna neosiguranih građana i isto toliko legalno siromašnih. To je sramota. Ali je zato profit farmaceutskih kompanija i organizacija koje pružaju zdravstveno osiguranje naprosto ogroman. To su najjače industrije Amerike, s najvećom stopom profita. Ipak, kao i u svim drugim segmentima društva, tako ni u ovoj industriji ne postoji nikakva šansa da se bogati odreknu i najmanjeg djelića onoga što imaju“, izjavila je za Peščanik i dodala da se koncept demokratije u kapitalizmu ruši.

„Ono što je mene fasciniralo, bila je ideja slobode, ideja o snazi individue, ideja rasne i etničke izmiješanosti, taj „melting pot“, ideja prava na izbor, slobodu govora, štampe. Lijep je tekst Deklaracije o nezavisnosti i svaka njena riječ i dalje stoji i ima ogromnu snagu. Ali se koncept ruši. Jer se ideja demokracije ljulja, ukoliko već nije sasvim uginula od bespoštedne ruke bezočnog, gramzivog kapitalizma“, objasnila je Furlan.

POZIV NA BORBU

Današnji svet nije gledala kroz ružičaste naočare i nije verovala da živimo u vreme progresa. Naprotiv, smatrala je da živimo u doba regresa u kome se stare ideje ruše i borbe za koje su se neki i neke pre nas izborili i izborile – ponovo predstoje.

„U užasnom svijetu živimo. Sve ide nazad. Čisti regres. Religija, nacija, žene kao drugorazredna bića. Bilo bi divno da se radi samo o Hrvatskoj. Ali radi se o cijelom svijetu. Kako to objašnjavam? Voljela bih da znam. Možda Žižek zna. Ili Viktor. Ja ne znam. Samo me užasava. Kako mora da se tek osjećaju stari borci za civilna prava, stare feministkinje, svi ti hrabri bivši borci čije su ideje pokopane a da za njima nitko, ali baš nitko, nije pustio ni jednu suzu?“, kaže u svom intervjuu za Peščanik.

Ipak, ova borkinja veruje da imamo pravo na borbu i pobunu.

„Vlastodršci svoje podanike nastoje držati u uverenju da nemaju izbora osim onog propisanog. A šta ako ipak imaju? Šta ako je ipak moguće napraviti izbor u situaciji u kojoj izbora navodno nema? Sama ta pomisao je opasna po sistem i zato subverzivna. Ali, upravo ta pomisao je put do slobode“, rekla je Furlan za NIN.

Neka nam ove reči služe kao snaga, motivacija i putokaz za sve borbe koje nam predstoje.

Miro, hvala.

Nemanja Marinović
Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Preslušali smo sve domaće pesme za Evroviziju – da vi ne biste morali

Na RTS-u ništa novo. Kao što smo očekivali kada smo pročitali listu izvođača, nakon proslogodišnjeg vrlo uspešnog izlaženja iz zone konfora, kada...

Small hydropower plants: is there an alternative?

In the last few years, small hydropower plants have been the most popular way of obtaining energy from water sources. At the...

Mimi Mercedez je postala „Simp“!

Period iza nas pokazao je zašto je Mimi Mercedez kraljica rep muzike na Balkanu, a to je zapravo samo uvod u ono što tek...

Građani Kule i Crvenke u borbi protiv smeća

Građani Kule kivni su na svoje sugrađane zbog nesavesnog odlaganja smeća zbog čega, kako kažu, Kula „liči na deponiju". Kako bi rešili...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još