Mlada pesnikinja Dunja Pavlov iz Novog Sada, osvojila je Drugu nagradu na literarnom konkursu, u okviru projekta SUPERGIRLS. Njena nagrađena pesma pod naslovom „Nas tri držimo zebu u šaci”, objavljena je u okviru zbirke poezije i proze mladih autorki: „SUPERGILS: Devojke mogu sve” u izdanju Centra E8. Publika predstave „Devojčice” Reflektor teatra, imala je priliku da vidi Dunjino šarmantno izvođenje ove pesme, 9. februara, u Dorćol Platzu, u oviru prologa predstave.
Podsećamo, literarni konkurs projekta SUPERGIRLS bio je konkurs za priče i pesme na teme ženskog odrastanja. Pravo učešća imale su devojke uzrasta od 16-26 godina, iz Beograda, Novog Sada, Šapca, Vranja, Kraljeva i Bora, a Dunji Pavlov je nagradu dodelio žiri u sastavu: Marija Ratković, spisateljica i teoretičarka; Radmila Petrović, pesnikinja i koautorke predstave „Devojčice”, čiji su se glasovi računali kao jedan.
Sa Dunjom smo imali prilike da razgovaramo u Beogradu, gde je doputovala zbog promocije zbirke i poetskog nastupa u Dorćol Platzu, što je opravdani izostanak sa nastave u novosadskoj Gimnaziji „Isidora Sekulić”, koju pohađa. Po završetku gimnazije, volela bi da studira biologiju. Isto tako, planira da nastavi da se bavi bavi pisanjem i razvija svoj pesnički dar.
Kako bi opisala svoje iskustvo učešća u literarnom konkursu i kako si odlučila da se prijaviš?
Velika želja mi je da učestvujem na što većem broju konkursa kako bi ljudi imali priliku da pročitaju moje radove, a i tema ženskog odrastanja mi je bila veoma zanimljiva. Ovo je svakako jedno lepo iskustvo i prilika da upoznam ljude van svog grada, kao i da se bavim književnošću mimo škole i školskih obaveza.
Jesi li svoj rad već imala napisan ili si ga pisala namenski za konkurs?
Pesmu sam imala napisanu i pre konkursa i smatrala sam da se odlično uklapa u temu. Ona je nastala iz osećaja ponosa na prijateljstvo koje imam sa dve drugarice. Tema konkursa je bila kako devojčice odrastaju i smatram da je žensko prijateljstvo svakako veliki deo tog procesa. Kroz celo svoje detinjstvo sam mislila da nije u redu to što nemam drugarice sa kojima radim te „ženske stvari“, kao što je stavljanje maski za lice i šminkanje. Ali sada, kada sam upoznala drugarice sa kojima to radim, shvatila sam da mi to zaista nikad ni nije bilo potrebno da bih se osećala kao prava devojčica. I shvatila sam da je zaista u redu živeti i biti devojčica bez tih stereotipičnih stvari koje se odnose na žene.
Tema konkursa je bila žensko odrastanje. Kako si ti odrastala? Čega si volela da se igraš? Kakva si devojčica bila?
Kada se setim perioda svog odrastanja, shvatim da sam vreme uglavnom provodila igrajući se sa drugom decom na ulici. Nikako nisam volela da se igram igračkama, bilo mi je dosadno. Volela sam te neke žive igre, gde bismo dobijali neke uloge, uglavnom stereotipne, kao na primer: da devojčice budu vile i princeze. A kada nisam bila u društvu, zabavljala bih samu sebe. Trčala sam i skakala i zamišljala sebe u različitim bajkovitim situacijama. Čak mi je i dan danas ostalo to, da kada razmišljam, moram da skačem.
U projektu SUPERGIRLS uvek smo polazili od teze da je lično – političko. Koliko je tvoj nagrađeni rad zapravo ličan?
Moja pesma je izuzetno lična i intimna, s obzirom na to da se radi o stvarnom prijateljstvu. Čak je i svaki detalj u pesmi na neki način povezan sa našim prijateljstvom. Neki segmenti su hiperbolisani, ali svakako su deo tog odnosa.
U kom momentu svog odrastanja si shvatila da te privlači književnost? Koje su ti bile omiljene knjige kada si bila devojčica?
Krenula sam da pišem pesme kada sam imala devet ili deset godina. Sve je počelo kada smo od učiteljice dobili zadatak da pišemo pesmu o jeseni, što je meni bilo mnogo zanimljivo. Ipak, mislim da je glavni momenat bio kraj osnovne škole kada sam krenula da pišem dnevnik. To mi je pomoglo da razvijem svoj intimni ton, koji sada provlačim kroz svoje pesme i neka kraća prozna dela. Što se tiče knjiga koje sam volela, ne pamtim ih mnogo, ali se sećam da sam ih sa majkom čitala pred spavanje. Ne pamtim ni naslove ni izdanja tih knjiga, ali moja mama i ja, znamo da je u nekoj od njih bila junakinja koja se zvala Žiška, i mi smo joj se mnogo radovale.
Kakvu literaturu čitaš sada i šta je ono što te inspiriše na pisanje?
Trenutno se fokusiram na školsku literatutru jer su mi zanimljivi časovi književnosti. Mislim da je ovo ta prilika kroz koju se mogu susresti sa klasičim delima i da se u svom životu neću više vraćati samoinicijativno da ih pročitam, ukoliko se ne budem bavila takvom vrstom posla. Pored toga, volim da čitam dela Dragoslava Mihailovića. Čitam i stručnu literaturu vezanu za nauku, konkretno biologiju i ekologiju. Rekla bih da najveću inspiraciju za pisanje dobijam od svakodnevnog života i književnosti koju obrađujemo u školi. Dok smo prošle godine radili romantizam, prepoznala sam taj bunt u sebi. A sada, kroz našu poeziju, mogu da prepoznam neke trenutke iz svog života.
U tvojoj pesmi, ženstvenost se upoređuje sa pticom zebom. Da li je zeba opasna ptica?
Ovo je jako interesantno pitanje, jer sam umesto zebe htela da stavim senicu, baš zato što je senica zapravo opasna ptica. Ona, kad je uhvatite, odmah grebe i gricka. Ali, odlučila sam se da stavim zebu, kako bih zadržala intimni ton. Naime, jedna od moje dve prijateljice, jednog dana u kući je našla zebu koju je njen tata tu doneo kako bi je spasili. Čak sam i guglala da li su zebe agresivne, jer nisam htela da u pesmu stavim nešto netačno, s obzirom na to da sam članica Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Ptice su nešto što mene inspiriše, a i sa naučne strane sam okrenuta njima, pa sam htela da taj motiv u pesmi bude što precizniji. Međutim, na kraju sam sve ostavila onako kako jeste, da bih što verodostojnije prikazala odnos sa svojim prijateljicama.
Na regionalnoj književnoj sceni, trenutno se događa ekspanzija novih, ženskih glasova čiji se rad može opisati i kao feministički. Da li su ti te autorke inspirativne i možeš li sebe u budućnosti da vidiš u kontekstu ove književne scene?
Sebe u književnom svetu prvenstveno vidim kako objavljujem sva dela u koja pretapam svoje misli. Moj jedini plan je da moja književnost sama nađe put ka svojim grupama, svojim čitaocima i poštovaocima. Nemam želju da pišem ciljano o nečemu ili za nešto. Ali, ako se moja dela u neke trendove uklapaju, to je i više nego u redu.
Šta prepoznaješ kao glavne probleme sa kojima se susreću devojčice i devojke koje danas odrastaju?
Veliki problem je uvučenost pod neka narodska pravila i razmišljanja, koja nam govore da moramo da prihvatimo svet kakav jeste. Odnosno, da prihvatimo da je svet loš, da ništa ne možemo da menjamo, i da se samo uvučemo u život misleći da će sve ostati onako kako jeste. Takva razmišljanja mene pogađaju i sputavaju nas. Ne dopuštaju nam slobodu, mir, uspeh, realizaciju naših želja i to je ono što moramo odgurnuti iz društva.
Šta je tvoja poruka devojkama i mladim ženama?
Poručila bih svim mojim vršnjacima, a i mlađima, i devojčicama i dečacima, da se što više informišemo i da negujemo svoju radoznalost. Jer, ako u ovim godinama shvatimo da smo sami odgovorni za svoj život, lakše ćemo dostići nivo sreće koji svi priželjkujemo. Moramo da se međusobno razumemo. Kada to kažem, ne mislim na ona narodska pravila koja sam spominjala, nego na razgovor i međusobnu komunikaciju.
Razgovarala: Lena Vujović
#supergirls #devojkemogusve
