SUPERGIRLS: Anđela Andrijević – Istražujte one delove sebe kojih se bojite, u njima je vaša snaga

Treću nagradu na literarnom konkursu u okviru projekta SUPERGIRLS osvojila je ANĐELA ANDRIJEVIĆ iz Novog Sada, za društveno-angažovanu pesmu „Apel (ne)vremena“. Anđela je završila studije žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i master iz oblasti komunikologije. Pesma koju je poslala na konkurs, nije njen prvi nagrađen, ni objavljen rad: već je imala uspeha na književnim konkursima, a pisanjem planira da se bavi i u budućnosti, kako kroz novinarstvo, tako i na polju književnosti.

Literarni konkurs u okviru projekta SUPERGIRLS, bio je namenjen autorkama uzrasta od 16-26 godina iz Beograda, Novog Sada, Šapca, Kraljeva, Vranja i Bora, a pesma Anđele Andrijević privukla je pažnju žirija u sastavu: Marija Ratković, spisateljica i teoretičarka; Radmila Petrović, pesnikinja i koautorke predstave „Devojčice“ Reflektor teatra. U obrazloženju dodeljenih nagrada, žiri je posebno istakao potencijal koji pesma „Apel (ne)vremena“ ima u izvođačkom smislu. Ovaj potencijal, autorka je ostvarila javnim čitanjem, u okviru prologa predstave „Devojčice“, 9. februara, na Dorćol Platzu.  

Pesma je takođe i objavljena u okviru zbirke poezije i proze mladih autorki: „SUPERGILS: Devojke mogu sve“, u izdanju Centra E8.

Kako bi opisala svoje iskustvo učešća u literarnom konkursu i kako si odlučila da se prijaviš?

Učešće na konkursu Superdevojke neizmerno je važno životno. Od ukupno šest gradova u Srbiji i velikog odziva na konkurs, biti među nagrađenima za literarni rad – značaj je nemeriv. Ova nagrada je važna validacija uspeha, odnosno potvrda da sve ono za šta se borimo i čemu težimo ima svrhu.  Mnogo ohrabruje ta povratna informacija koju sam dobila od stručnih ljudi. Takođe, veoma su me dirnule i ohrabrilo reči žirija: da svaki red u mojoj pesmi  „pomera“ i šalje jasnu i jezgrovitu poruku o tome na koji način devojčice odrastaju u Srbiji. Jedan od razloga što sam se prijavila na konkurs je to što sam osetila „potrebu“  da kroz poeziju budem medium i glas koji skreće pažnju na to na koji način bi se moglo doći do promene.

Jesi li svoj rad već imala napisan ili si ga pisala namenski za konkurs?

Zapravo taj deo pitanja kako sam odlučila da se prijavim, objasniću ovde. Deo pesme nastao je ne tako davno pre objavljivanja konkursa. Tada su bili aktuelni protesti „Ženske solidarnosti“, nakon objavljenog intervjua sa višestrukim silovateljem. Prisustvovala sam protestu u Novom Sadu. U tim trenucima kada sam slušala glasove tih žena, shvatila sam koliko sve one vape za tim da im osećanja budu vrednovana i da životna iskustva budu prepoznata, kao i koliko razumevanja zapravo nedostaje. Osetila sam tu teskobu i bes na svojoj koži i u jednom momentu sam se zaledila. Kada sam se vratila kući, uzela sam papir i nabacala svoj tok misli na njega.  Od malih nogu volim da negativne emocije koje me preplave izbacim na papir, bilo da nacrtam, ili ispišem.  Kao da „sprovodim“ neku vrstu „art terapije“ sama sa sobom, na papiru. Sutradan, na društvenim mrežama Centra E8 videla sam objavu o konkursu. Odlučila sam da taj kreativni haos koji je ostao na papiru doradim i tako je nastao ovaj punch –  angažovana slem poezija. Ovim postupkom sam odlučila da konačno izađem iz zone komfora u kojoj neće još jedno delo biti samo deo mog stvaralačkog šteka. Bliski ljudi su me u tome podržali, te sam poslala pesmu na konkurs.

Tema konkursa je bila žensko odrastanje. Kako si ti odrastala? O čemu si maštala? Kakva si devojčica bila?

Odrastala sam na selu, u specifičnoj sredini. S obzirom na to, da u vreme kada sam ja odrastala nije bilo tehnologije kakve ima danas, mi smo većinu svog vremena provodili napolju smišljajući dogodovštine i igre. Većina mog društva tad su bili dečaci, a ne devojke. Vrlo moguće da sam podsvesno odbijala da igram sve te igre koje devojčicama nameću neke uloge. Takođe, pošto sam živela u periodu bombardovanja i oduzimanja imovine, mi smo se igrali rata, bande, policije i sličnih igara. Veći deo detinjstva smo živeli u strahu od toga šta će nam se desiti, pa smo tim igrama pokušavali da upotpunimo vreme i ostavimo manje vremena za razmišljanje o lošim stvarima. Maštala sam da ću, kada odrastem, javno govoriti i biti neko ko će pomagati ljudima, povezivati mlade i društvo, a danas kreiram sadržaj za mlade i imam podkast u kome pričam o pravima mladih, razbijam mitove i zablude o njihovom mentalnom zdravlju, pričam o prevenciji, vršnjačkom nasilju i drugim temama koje su značajne i ponašanjima koja nisu tako bezazlena i „u skladu sa godinama“, a o kojima se jako malo govori.

U projektu SUPERGIRLS uvek smo polazili od teze da je lično – političko. Koliko je tvoj nagrađeni rad zapravo ličan?

Sam naslov moje pesme „Apel (ne)vremena“, govori o tome da je potrebno praviti razne promene, da je za to DOŠLO VREME. Pesma je nastala logikom rimovanja i ima deo unutrašnjeg bunta, to neko neusaglašavanje sa svime što se danas dešava i što nas okružuje, satkana je i od kritike na odrastanje devojčica. Mislim da se kroz pesmu šalje jasna poruka da je vreme da uklonimo pogrešna uverenja, usmerenja i kalupe koji su stvoreni i nametnuti.

U kom momentu svog odrastanja si shvatila da te privlači književnost? Koje su ti bile omiljene knjige kada si bila devojčica?

U osnovnoj školi sam redovno čitala zadatu literaturu, odnosno lektire i knjiga kojoj se redovno vraćam je „Mali princ“. Taj njegov unutrašnji svet povezujem i sa svojim. Volela sam da čitam Grimove i Andersenove bajke. Te knjige su mi bile beg od stvari koje su nas svakodnevno okruživale, a kao što sam rekla, nismo baš živeli u najpovoljnijem periodu. Iako je literatura koju sam čitala poprilično maštovita, mislim da na nekin načiin i predviđa probleme sa kojima smo se susretali i sa kojima se danas mladi susreću. Volela sam da čitam i poeziju Mike Antića, Jove Zmaja. Tad sam i počela da dobijam inspiraciju i pišem pesme. One su i dalje sačuvane u nekom šteku, verovatno na tavanu stare kuće, ali nisu nigde objavljene. U osnovnoj školi sam, možda nećete verovati, dosta sam  čitala biografije i rusku poeziju. Prva nagrada koju sam osvojila bila je u osnovnoj školi za pesmu koju sam napisala o Caru Konstantinu i tu je negde sve počelo. Izdvojila bih i svoju pesmu „Odlike Marije Trandafil“, koja je upotrebljena u svrhe pisanja scenarija za dečiji kratkometražni filma upravo o Mariji Trandafil – heroini velikog srca.

Kakvu literaturu čitaš sada i šta je ono što te inspiriše na pisanje?

Generalno, ne tražim inspiraciju u knjigama, već su to uglavnom moje životne situacije, ili životne situacije meni bliskih ljudi. Ono što već neko vreme čitam i čemu sam posvećena je psihologija. Najviše se fokusiram na autora Gabora Matea. Preporučila bih njegovu knjigu  „Kada telo kaže ne“, knjigu „U svetu glavnog duha“, kao i „Rasute umove“. Volim da čitam i Viktora Frankla, koji se isto bavi psihologijom i „terapijom smislom“, a volim i Džozefa Marfija. Veliku pažnju kupio mi je i Ju Nesbe. Knjige koje proučavaju podsvest su mi sjajne, tako da bi generalno, moje pesme i moji radovi bili usmereni na psihološku stranu.

„Prostruji li bar malo savesti kroz vaše vene?“ pitanje je koje postavljaš u svojoj pesmi. Da li primećuješ da savest kreće da struji kroz vene našeg društva?

„Poezija je žila kucavica pobune, revolucije i podizanja svesti“, reči su Alice Walker kojih sam se setila dok sam pisala stihove. Кada sam mislila na svest, mislila sam na kolektivnu svest, nikako isključivo na muškarce. Nužno je da prava devojčica i prava dečaka budu ravnopravna i jednako vrednovana. I da od malena ne gradimo pogrešne narative i ne namećemo određene „narodske obaveze“ po već postojećem šablonu, kako devojčicama, tako i dečacima. U ovom slučaju pričamo o odrastanju devojčica koje se tiče svih nadležnih tela, organizacija, obrazovnih ustanova, društva u celini… Pomaka ima u nekim pravilnicima i zakonima, pokreću se javne debate, organizuju se događaji, tribine, u medijima ima kvalitetnih sadržaja na ove teme. Ali ima i one druge strane, onih „rupa“ kako u zakonu gde je problem njihovo primenjivanje, tako u medijima i društvu. To je samo jedan deo „savesti“ koja se pominje u pesmi i poziv na buđenje. Ovim putem želim da istaknem činjenicu da možda nemaju svi priliku da budu podržani u svemu što rade. I da naglasim da sam okružena muškim prijateljima i  kolegama, koji mi pružaju neizmernu podršku i podsticaj u profesionalnim i svakodnevnim životnim aktivnostima. Apel je, dakle i da verujemo ženama i vrednujemo njihov rad.

Na regionalnoj književnoj sceni, trenutno se događa ekspanzija novih, ženskih glasova čiji se rad može opisati i kao feministički. Da li su ti te autorke inspirativne i možeš li sebe u budućnosti da vidiš u kontekstu ove književne scene?

Ne vidim sebe u toj feminističkoj noti i u tom stilu pisanja. A izuzetno se radujem da vidim ženska imena u svim sferama, naročito u književnosti. U toj nekoj „ženskoj struji“, sviđaju mi se dela Radmile Petrović i stalno mi u glavi odzvanja ono njeno: „Kada ga sretneš, počinje rat za koji nemaš nikakvu strategiju, zato što je ljubav jednostavna, a ti si pre svega devojka i u neke bitke ne ulaziš da bi pobedila“ iz knjigeMoja mama zna šta se dešava u gradovima“.  Zatim tu je Marija Ratković, Violeta Grujićić, Danijela Kri…. Dok sam razmišljala o ovom konkursu,  baš sam počela da čitam knjigu „Klara, Klarisa“, od Marijane Čanak, koja je ušla u najuži krugu za Ninovu nagradu. Ona mi je bila, recimo, veoma inspirativna. Ta knjiga mi je ostavila jako dobar utisak, jer je kontekst romana mitski. Priča se o mitovima kojima smo danas toliko okruženi, kao i o stereotipima sa kojima se suočavamo kao bića, a pogotovo kao žene… A kako sebe vidim? Generalno, vidim sebe kao osobu koja je, za početak, izdala zbirku pesama. Želela bih da ostavim neki autentični dojam i pečat svih misli i svega onoga što je u nekim teškim momentima izlazilo iz mene i pretakalo se u poeziju. Smatram da književnost treba da izlazi iz šablona i da nema ustaljenu formu. Književnost ide iz nas samih i kao takva srasta sa onim ko je je stvara i daje drugima.  

Šta  prepoznaješ kao glavne probleme sa kojima se susreću devojčice i devojke koje danas odrastaju?

Verujem da svaki red moje pesme jasno govori koji su problemi žena. Pre svega, to što nas uče da ne budemo ljute i besne, da sve držimo u sebi, da potiskujemo svoje emocije odmalena, da budemo poslušne  – jer smo žene. Da krpimo sve što se krpiti da kako nam nameću „zavojevači patrijarhalnog stava“. Etikete koje nam se lepe. Nejednaka prava. To su neki od problema sa kojima se devojčice i devojke susreću tokom odrastanja.

Šta je tvoja poruka devojkama i mladim ženama?

Poručila bih im da budu hrabre i jasne. Da nikada ne guše svoj glas, iako bi drugi želeli da ga ugase i uguše. Da ne dozvole da im neko ograničava intelektualnu moć i moć vlastitog misljenja, rasuđivanja i delovanja. Rekla bih im i da ne moraju biti poslušne, već da treba da slušaju sebe i da istraže one delove sebe od kojih beže i kojih se boje, jer sva snaga leži upravo u tim delovima. Da nastave da se bore protiv svih praksi koje su štetne po njih, koje im narušavaju mir, sigurnost i stabilnost. Da ne kriju svoje emocije i svoja iskustva i da kada postane previše teško znaju da imaju kome da se obrate, gde da se informišu i na koja vrata da kucaju.

Razgovarala: Lena Vujović

#supergirls #devojkemogusve

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još