U poslednjih 15 dana, koliko dugo se razvijaju blokade na Univerzitetu u Beogradu, prvi osmeh ponosa dozvolila sam sebi kada mi je iz rodnog Prokuplja stigla poruka da su „Studenti u pravu“. Tu poruku su poslali neki mnogo veći od mene, oni koji su se takođe borili za pravdu i slobodu, samo u neko mnogo surovije vreme.
Drugi osmeh ponosa nastupio je istog dana kada je na mom fakultetu, Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, jednoglasno doneta odluka o blokadi nastave. Nakon deset dana aktivnog blokiranja Rektorata i iskustva akademskog zajedništva na nivou Univerziteta, shvatila sam da to iskustvo konačno mogu da doživim i u svojoj kući, na svom fakultetu. Naša profesija je jedna od onih koje pre svega odlikuje humanost, a rad u timu je takođe njen neizostavni deo. Za deset dana naš tim se sa šest proširio na 500 ljudi i oni su dokazali da su vredni diplome koju će jednog dana držati u rukama i dece koju će jednog dana obrazovati i vaspitavati.
Jedna od najlepših stvari koja se desila jeste da Fakultet nije zaustavio humanitarne akcije, po kojima je naširoko poznat, već je nastavio da ih organizuje zajedno sa studentima „blokatorima“.
Pored ponosa na moje kolege, čast mi je što me podučavaju profesori koji tu titulu nose vodeći se moralom i razumom i što nenastavno osoblje dokazuje da je u službi studenata čak i u ovakvim okolnostima. Ponosna sam na đake iz obližnje srednje škole koji su stajali rame uz rame sa nama na ulici i na kolege sa drugih fakulteta. Posebno mesto zaslužuju oni sa privatnih. To su ljudi koji dovode u rizik svoju akademsku karijeru i akademske interese, svojevoljno napuštajući nastavu koja neometano teče kako bi nama pružili podršku i ispunili svoju moralnu dužnost.
I na kraju (a bo’me i na početku) su studenti Fakulteta dramskih umetnosti. Bez etike nema ni estetike. Umetnost je lepota i umetnost je sloboda. I pre završenog fakulteta pokazali su da su pravi umetnici, da su sve uspeli da nas inspirišu i da nas povedu u katarzu.
Treći osmeh ponosa usledio je par dana kasnije kada je stigla vest o blokadi na Pravoslavno-bogoslovskom fakultetu. Bilo mi je drago što je blokada kompletirana, ali mi je bilo još draže što znam da će veru sutra sprovoditi oni koji je već imaju u sebi i vode se njome.
A četvrti? Četvrti će, logično, doći na red kada se zahtevi studenata ispune. Zahtevi nisu ni blizu ispunjenja iako nisu nerealni. U Srbiji vlada demokratija. Transparentnost, odgovornost i pravda treba da budu njena osnovna načela. Zahtevi nisu ni politički. Ovo za šta se borimo je mnozgo veća stvar od politike u obliku na kom se potencira. U ovom trenutku studentima je ispod časti da se bave stranačkom i dnevnom politikom iako je to, u redovnim okolnostima, njihovo građansko pravo i obaveza. Ovo nije stvar politike, ovo je stvar razuma, a akademska zajednica jeste arhetip razuma u svakom civilizovanom društvu. Njena dušnost je pre svega širenje razuma, pa tek onda nauke. Još desetog dana blokade pitanje „ko politizuje blokadu“ zvanično je postalo retorsko.
Iako je irelevantno osvrtati se na populističke mere osećam obavezu da to uradim na kraju ovog teksta. Niko ne želi da kupi stan u zemlji u kojoj vlada korupcija i bezakonje. Niko ne želi da pravi dom tamo gde on može da se uruši za sekund, tamo gde zbog nečije neodgovornosti lako može da se ostane bez krova nad glavom ili sa krovom na glavi, tamo gde dete učiš moralu i pravdi, a neko pokušava da mu pendrekom (i ostalim sredstvima) izbije te lekcije iz pamćenja.
Naslovna fotografija: studenti Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu
