Šta stoji iza hiperprodukcije TV serija u Srbiji?

Proteklih godina, svedoci smo značajnog porasta obima televizijskog sadržaja, a ponajviše televizijskih serija u Srbiji. Ovaj procvat označava razdoblje ekspanzije u kom se Srbija profilira, ne samo kao važan igrač u domaćoj, već evropskoj televizijskoj industriji. Već od 2019. godine, uočljiv je znatno veći broj objavljenih naslova, dok se taj trend kontinuirano nastavlja. Ovaj fenomen u svetu, poznat kao hiperprodukcija, u Srbiji je izraženo naglašen poslednjih godina. Kada bi proporcionalno sagledali broj sati proizvedenih od početka dvehiljaditih do 2019. godine u odnosu na period do danas, mogli bi vrlo lako doći do cifre koja pokazuje da je u poslednjih šest godina proizvedeno više sadržaja nego za devetnaest godina. Doduše, period dvehiljaditih, čak i kasnih, u većoj meri je obeležen filmovima, kojih je danas sve ređe.


Zašto su filmovi na Balkanu u senci televizijskih serija koje su dominantne na tržištu? Postoji napretek faktora koji utiču, ali neosporno je da je finansijski aspekt presudan. De facto, u Srbiji postoje dva najveća proizvođača ovakvog programa koji drže monopol na tržištu. Poučeni iskustvom i obrazovnim kadrom koji itekako ima smisla za biznis, možda i više nego za umetnost, barataju sa sadržajem i imaju moć kontrole televizijskog programa. 

Pexels/Le Minh

Dakle, film ima kraći životni vek u odnosu na seriju, izuzetak vanvremenski hitovi, što bi poslednjih deset godina bio „Montevideo“, a pre toga „Zona Zamfirova“ ili „Ivkova slava“ koji svake godine tokom novogodišnjih praznika bude nostalgiju velike većine domova u Srbiji. Elem, po završetku distribucije u bioskopima, sudbina tog filma je jasna, sledeći korak je prikazivanje na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom jedanput, možda dvaput, eventualno u nedostatku popunjavanja praznog prostora u programskoj šemi, u 4 sata ujutru, kada većina ljudi i nije budna, pustiće ga kako bi izbegli kupovinu prava na strane filmove koje ionako niko neće pogledati.  

Serija je pak druga stvar. Serija zahteva ozbiljnija sredstva, naravno u zavisnosti od kompleksnosti samog projekta. Sitkomi definitivno potražuju dosta manje uloženih sredstava od bilo koje istorijske epohe, makar je u pitanju i period od pre dvadeset godina. Ali, ta serija ima duži životni vek, veći i brži potencijal vraćanja uloženih sredstava. Nakon emitovanja na jednom programu, sledi emitovanje na sledećem. Uvek se ostavlja otvorena opcija za nastavak priče u narednim sezonama, gde se uz emitovanje novih, puštaju i stare sezone kao podsetnik. I dalje, ono što predstavlja najveći priliv novca za ovakve projekte jeste prodavanje prava u inostranstvu. Osim prilike prikazivanja većine domaćih serija u svim državama Balkana, neke od serija ostvarile su zavidne saradnje za emitovanje u Španiji, SAD, Kanadi, Nemačkoj. 

Ovakav spoj biznisa i umetnosti donosi brojne dobre, ali i loše strane. Jedna od najvećih prednosti ovakvog vida uvećane proizvodnje apsolutno jeste veća stopa zaposlenosti filmskih radnika. Kako se mogu poistovetiti sa modernim freelance poslovanjem, njihove mogućnosti angažovanja su u znatno boljoj poziciji. Iako često možemo čuti komentare poput „Ne postoje nova lica, jedni te isti glumci u svakoj seriji”, što donekle i jeste neosporna činjenica, ipak uz poznata lica, u velikom broju slučajeva možemo ugledati i sveže novo lice koje je dobilo priliku da dokaže svoj kvalitet i talenat. Ne mislivši samo na mlade glumce koji se tek „probijaju”, već i na one u zrelijem dobu, koji tek sada u ekspanziji serijskog sadržaja imaju možda i po prvi put priliku za poslom na televiziji. Često gledajući serije, filmove, koncerte zaboravljamo na kompletnu produkciju, koja predstavlja stub, bez kog ti sadržaji ne bi ni postojali. Kada kažem filmski radnici, uglavnom sugerišem na njih. 

Ključna stavka svakog projekta u prvim fazama produkcije je scenario. Međutim, scenario je podložan promenama – uglavnom finansijske prirode. U odnosu na određeni budžet kompletnog projekta, scenario se prilagođava, samim tim ne postoji kompletna sloboda u kreiranju kvalitetnog scenarija. Možemo primetiti konstante u ograničenjima snimajućih lokacija, na primer dronom usnimljeni snimci grada koji popunjavaju minutažu, ili ustaljeni enterijeri koji prikazuju epicentar svih dešavanja. Usled masovne produkcije serija, svake godine iznedri sve više kriminalističkih serija, koje privlače najveću gledanost u Srbiji. Da li je to uticaj zapada ili jednostavno do ukusa našeg naroda, činjenica je da produkcije igraju na sigurno kreiranjem takvog sadržaja, pa ni raznovrsnost ne doseže visoki nivo. 2023. godina je već donela uočljivije promene sa sobom, te osim klasičnog ubacivanja reklamnog bloka u sred epizoda, najava i odjava epizoda, gde ni ne primetimo da se jednočasovna epizoda u stvari pretvorila u tridosetominutnu, danas možemo naići i na smanjeni broj epizoda. Umesto deset epizoda po sezoni, brojka se smanjila na osam, a u 2024. godini već i na šest.  Desetočasovni  sadržaj se pretvorio u tročasovni, koji se mogao rasporediti u tri epizode po sat vremena (mini serija). Mogao je, ako bi tri termina donela novca kao šest, ako bi prava na tri epizode donele para kao šest. Zašto onda šest epizoda, a ne deset? Jednostavno je, manje uloženog novca, a više vraćenog.


Kvantitet nikada nije značio kvalitet u širem kontekstu, tako ni u filmskoj industriji. Za pojedince kao što su filmski radnici ovakva pojava masovne produkcije donosi više dobra, ali kada je u pitanju kulturno nasleđe jednog naroda, situacija je složenija i kvalitet bi trebalo da ima prvenstvo. Na žalost, sadržaj koji se emituje već dugo je ogledalo biznis modela koji funkcioniše. Funkcioniše u svetu, tako i u Srbiji. 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još