Druželjubivi, znatiželjni, srdačni – neki su od epiteta kojima afričko stanovništvo opisuje ljude u Srbiji. Međutim, uporedo sa pozitivnim iskustvima, integracija u novu kulturu nosi svoje izazove – od nepoznavanja jezika, do potencijalne diskriminacije kao manjine u jednoj državi. Njihov svakodnevni život često je obeležen znatiželjnim pogledima, kulturnim razlikama, ali i pokušajima da pronađu svoje mesto u društvu.
Fakulteti u Srbiji deluju kao dobra opcija mnogima koji su odlučili da iz država udaljenih hiljadama kilometara dođu u Beograd ili Novi Sad. Naši sagovornici su taj korak napravili pre početka studentskih blokada fakulteta, ali im aktuelna situacija u državi, nije promenila mišljenje. Neki su čak osetili potrebu da se sa svojim kolegama bore za pravičnije društvo, dok drugi u protestima ipak vide potencijalnu opasnost za ličnu bezbednost.
Akademski život u drugoj kulturi
Brahim, student Beogradske akademije poslovnih i umetničkih strukovnih studija, odlučio je da iz Mauritanije dođe na Balkan, jer ga je, kako kaže, ovaj predeo oduvek privlačio. Javnosti je postao poznat nakon učestvovanja na jednom studentskom protestu, sa kog je Informer objavio njegovu fotografiju, a pevačica Jelena Karleuša ga je vređala na svom Instagram nalogu. Zbog situacije, za koju je saznao preko prijatelja, osećao se veoma besno, jer mu je narušena privatnost. „Niko nije tražio dozvolu da koristi moju sliku, a neki komentari su bili vrlo neprijatni. Osetio sam se izloženim“, navodi Brahim.
Dirnula ga je tragedija koja se dogodila u Novom Sadu, te je imao potrebu da se bori za bolju budućnost svih građana. „Shvatio sam koliko je važno da budemo hrabri i da ne ćutimo, pogotovo kada je reč o pravdi i solidarnosti. Nisam sam u ovoj borbi i to mi daje snagu“, objašnjava Brahim i dodaje da ga je pomenuti incident samo dodatno motivisao da dalje učestvuje. Iako se po dolasku u Beograd osećao usamljeno, kaže da je kroz studentske proteste upoznao ljude koji su mu sada kao druga porodica.
Kada govori o celokupnom iskustvu života ovde, kaže da su mu utisci podeljeni. „Kao crnac u Srbiji, naišao sam na različite reakcije – neki ljudi su puni poštovanja i divljenja, dok drugi pokazuju otvoreni rasizam. Ipak, verujem da većina ljudi ovde ima dobro srce i da su spremni da upoznaju i prihvate ono što im je drugačije“, zaključuje Brahim.
Džonatan, iz Demokratske Republike Kongo, navodi da, iako nije učestvovao u aktuelnim protestima, aktivno prati političku situaciju i ima želju da jednog dana učestvuje. U Srbiju je došao pre skoro četiri godine kako bi studirao na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Svoje iskustvo opisuje kao pozitivno od samog početka i kaže da mu se odmah dopala naša hrana i kultura. Srbiju je izabrao iz želje da nauči novi jezik, a naše stanovništvo opisuje kao gostoprimljivo i otvoreno prema strancima. „Nisam imao negativnih iskustava i većina ljudi ovde je bila veoma zainteresovana da čuje više o mojoj kulturi.“ Objasnio je da je integracija u početku bila teška zbog jezičke barijere, ali sada se sprijateljio i sa srpskim i sa međunarodnim studentima.
Nigerija je, sa više od 225 miliona stanovnika, najmnogobrojnija zemlja u Africi. Službeni jezik je engleski, međutim, postoje stotine lokalnih jezika i etničkih zajednica. Melodi, student na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, navodi kako je upravo broj jezika koji se govori u Nigeriji činjenica koju uvek ističe kada ga ljudi pitaju o zanimljivostima iz njegove zemlje. „Imamo tri glavna jezika – hausa, joruba i igbo. Neki ljudi umeju da govore šest ili sedam lokalnih jezika koji međusobno uopšte nisu slični, i to uvek iznenadi ljude“, kaže Melodi.
Iako biste možda pomislili da se Srbi kulturološki mnogo razlikuju od Nigerijaca, Melodi navodi kako mu je jedini kulturni šok bio pušenje cigareta u zatvorenom prostoru. Pre nego što je odlučio da dođe na razmenu u Novi Sad, posetio je Beograd, koji mu se veoma svideo. „Moj prvi utisak bio je odličan – svi su bili jako ljubazni prema meni. Prilazili su da mi se jave, govorili: ‘Zdravo, kako se zoveš? Kako si?’. Dobio sam veoma topao prijem od ljudi u Srbiji“, priseća se Melodi.
Dodaje da mu je iskustvo sada još bolje, jer ima i prijatelje iz Srbije: „Počinjem da učim više o srpskoj kulturi, neke srpske reči. Kada izgovorim te reči, vidim koliko to raduje Srbe“, rekao je on.
Muzika kao najveća razlika
S obzirom na to da u Srbiji ima i prijatelje iz Nigerije, Melodi smatra da je najveća razlika između njih i Srba – muzika i vrsta izlazaka u kojima uživaju. „Mi slušamo drugačiji žanr muzike – Afrobit, i to je potpuno drugačije od popularne muzike ovde. U Novom Sadu postoji jedan ili dva kluba koji puštaju Afrobit, pa zato često idem u Beograd zbog izlazaka.“
„Afrobit muzika nosi afrički duh i energiju koja je neuporediva bilo gde u svetu, sa autentičnim ritmom i plesom“, objašnjava Mkize, organizator Afrobit žurki u klubu Echelon u Beogradu. On je u Srbiju došao iz Južnoafričke Republike, a inspiracija za žurke javila se iz uverenja da Beograd ima veoma živu međunarodnu kulturu, ali da mu je nedostajalo mesto za ovaj muzički žanr. „Naše žurke posećuju ljudi iz celog sveta jer imamo međunarodni duh koji svi umeju da cene. U Srbiji postoji značajna afrička zajednica i oni, naravno, uživaju na žurkama jer tu mogu da čuju muziku iz svoje domovine i dobiju osećaj koji ne mogu da pronađu nigde drugde“, kaže Mkize, dodavši da i srpska publika oduševljeno prihvata njihov zvuk.
„Kada odeš na žurku u Srbiji i u prostoriji je oko 200 ljudi, videćeš možda desetoro koji igraju, dok svi ostali stoje, piju piće i pričaju. A kod njih – kada je tu 200 ljudi, videćeš 195 koji igraju. Svi su stalno u pokretu, sve je živahno, i meni je to bilo čudno u početku. Čak i kada se dešavaju najgore stvari u životu, oni uvek imaju muziku, uvek se igra. Kod njih je zabava na ulicama – od jutra do mraka“, rekla je Valentina, opisujući svoj prvi utisak sa afričkih žurki.
Odrastanje između dve kulture
Valentina je odrasla u Jagodini, odakle joj je majka, dok joj je otac poreklom iz Nigerije. S obzirom na to da je prvo upoznavala srpsku kulturu, a tek kasnije, u tinejdžerskim godinama, nigerijsku, navodi da se osećala kao da ne zna kom identitetu više pripada. Objašnjava kako je tokom školovanja trpela maltretiranje od svojih vršnjaka, na koje učitelji nisu reagovali.
„Ljudi su prilazili da me pipnu po koži, misleći da će mi se skinuti boja, ili da mi pipnu kosu… Dešavalo se da se vratim iz škole plačući, da ne želim da idem sledećeg dana, jer je sve to bilo stvarno nepodnošljivo“, rekla je Valentina. Zbog svog iskustva sa vršnjačkim nasiljem, imala je strah da bi njen sin mogao proći kroz slično. Ipak, smatra da se situacija promenila nabolje u odnosu na vreme kada je bila dete, ali i da su ljudi otvoreniji u većoj sredini te zbog toga on nije imao iskustva poput njenog.
„Desi se ponekad da ga neko pita: ‘Kako to lepo pričaš srpski?’, ili ‘Odakle si?’, jer niko ne očekuje da je on ovde rođen“, zaključuje Valentina.
Iskustva naših sagovornika osvetljavaju kompleksnost procesa integracije u novu sredinu – balansiranje između entuzijazma zbog novih početaka i svakodnevnih izazova koje donosi život u zemlji drugačije kulture, jezika i društvenih normi. Iako se suočavaju s preprekama poput stereotipa, znatiželjnih pogleda, pa čak i diskriminacije, većina njih svedoči o velikoj meri gostoprimstva, topline i spremnosti građana Srbije da upoznaju i prihvate ono što im je nepoznato. U tom međusobnom susretu kultura ne menja se samo život doseljenika, već se transformiše i lokalna zajednica, postajući bogatija, raznovrsnija i otvorenija.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji ZOOMER realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske.
Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji/videu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
Naslovna fotografija: Envato
