Kada kažem trans, takođe mislim na beg. Mislim na izbor. Mislim na autonomiju. Mislim na želju za nečim boljim od onoga što ste mi rekle/i. Na želju za više mogućnosti od one na koju ste me prisilile/i.
Travis Alabanza
Pre par godina sam dala intervju edukativnog tipa za jedan domaći portal u Srbiji, u kojem sam osobi koja me je intervjuisala detaljno objasnila svoju transrodnost i rodnu disforiju koja je bila razlog zašto sam ušla u tranziciju. Međutim, nakon što je pročitala moje odgovore, osoba koja me je intervjuisala je procenila da su previše kompleksni i da veliki deo njih može biti uprošćen ukoliko bismo prosto rekle da ja „prolazim kroz process pomene pola zato što se osećam kao žena zarobljena u telu muškarca“.
Ova ideja mi se nije dopala, jer su „promena pola“ i „zarobljenost u pogrešnom telu“ dve najčešće zablude koje cisrodne osobe imaju o tranrodnosti, jer oba izraza preterano uprošćavaju moj rodni identitet, i ono što je najbitnije – jer su netačan opis mog trans iskustva.
Svetska profesionalna asocijacija za transrodno zdravlje (World professional association for transgender health – WPATH), Američka psihijatrijska asocijacija (American psychiatric association) kao i doktori/ke koji imaju iskustvo i dozvolu za rad sa transrodnim osobama, se slažu da je vrlo često glavni razlog zašto transrodne osobe ulaze u tranziciju – rodna disforija.
Rodna i polna disforija je agonizujuće neprijatan osećaj uslovljen neskladom sa rodom i/ili polom koji su osobi namenjeni na rođenju.
Transrodne osobe ne pokušavaju da promene pol. Transrodne osobe ulaze u društvenu tranziciju, ili pak medicinsku tranziciju, uglavnom kako bi što više ublažile disforiju, a samim tim i depresiju izazvanu njom, kako bi osoba bila što manje osporena istom. Društvena tranzicija može podrazumevati korišćenje novog imena, ili pak drugačijih zamenica i rodnih izražaja, od onih namenjenih na rođenju. Dok medicinska tranzicija može podrazumevati menjanje sekundarnih polnih karakteristika hormonskom terapijom, ili pak menjanje oblika genitalija operacijama.
Kada gledam priloge o drugim trans osobama na televiziji, ili pak dok čitam članke u novinama ili na internetu, primećujem da cisrodne osobe često trans osobe, na primer trans ženu, opisuju kao ‘’žena koja je zarobljena u telu muškarca’’. Podržavam pravo svake trans osobe da sama definiše svoje iskustvo, međutim primećujem da dosta trans osoba (uključujući i mene) smatra izraz „zarobljenost u pogrešnom telu“ kao previše uprošćenu verziju i netačan prikaz našeg trans iskustva.
Trans žena koja želi da uđe u medicinsku tranziciju nije „žena zarobljena u telu muškarca“ isto kao što osoba koja želi da smrša nije „mršava osoba zarobljena u telu debele osobe“ Mi jesmo naša tela. I shodno tome, svako od nas treba da ima pravo na kompletnu telesnu autonomiju nad istim.
Što se duže bavim trans aktivizmom, sve češće primećujem da problemi trans osoba ne postoje kao izolovan problem koji ima uticaja samo na nas, nego su uglavnom deo većeg društvenog problema. A pitanje telesne autonomije i diskriminacije u zdravstvu je pitanje koje je vekovima unazad uticalo i na žene, osobe sa invaliditetom, tamnopute osobe, osobe koje žive sa HIV-om itd.
Svi se suočavamo sa zajedničkim opresijama koje imaju iste korene. Pogotovo u vreme pandemije, svedočimo otežanom pristupu zdravstvu u eri nove recesije i rastućeg društvenog konzervativizma koji odlučuje ko zaslužuje zdravstvenu negu i pravo na telesnu autonomiju. Međutim mislim da će solidarnost onih sa margine stvoriti novi društveni i aktivistički pokret, što bi bez pogovora stvorilo potpuno novi i snažniji način pružanja otpora opresijama sa kojima se suočavamo.
Autorka: Sonja Sajzor
Tekst je uz saglasnost uredništva preuzet iz magazina „Trans Feministička Platforma“ koji izdaje Trans Mreža Balkan
Fotografija: Vladimir Pavlović
