Prvi maj: danas gore nego 1886.

Dok obrćemo roštilj i slavimo što imamo tu privilegiju da nam današnji dan bude neradan, trebalo bi da se setimo šta Prvi maj znači i zašto smo danas u goroj situaciji nego kada je počeo da se praznuje.

Prvi maj, u neoliberalnom kapitalizmu, nije dan koji treba slaviti. U vreme kada su fabrike otuđene od radnika i u vlasništvu svetskih oligarha, kada radnici u njima rade u pelenama, bez osnovnih prava i za minimalac koji je daleko ispod cene osnovnih životnih potreba, kada nam strani oligarsi truju vodu, vazduh i zemljište, a radnici se guše u rudnicima – mi zaista obrćemo roštilj? Vreme je da se vratimo na početak.

Šta Prvi maj jeste?

U Srbiji, Prvi maj je rezervisan za uranak, u svetu – za štrajk. U onom delu sveta kome su radnička prava daleko razvijena i gde radnici nisu zaboravili šta se desilo u maju pre skoro 140 godina – velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme. Radnici su zahtevali ono što je danas nedostižan standard – tri osmice: osam sati rada, osam sati sna i osam sati kulturnog uzdizanja. Vlast je, kako ti uvek biva sa vrhom moći, odgovorila žestoko i na demonstrante poslala policiju, nakon čega je usledio sukob u kojem je šest radnika ubijeno, a njih pedesetak ranjeno. Petoro vođa štrajka je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju. Tri godine kasnije, na prvom kongresu Druge internacionale odlučeno je da će se svakog 1. maja održavati demonstracije dok god radnici i radnice ne izbore pravo na dostojan život i rad i već od sledeće godine taj dan je počeo da se slavi kao Međunarodni dan opšte solidarnosti radništva.

Šta će se desiti danas?

140 godina kasnije, te demonstracije su ležanje u travi sa pivom i ćevapima i čekanje da nam radnička prava padnu sa neba. Smislene akcije su na nivou statističke greške, ali se ipak dešavaju – uporno i svake godine.

Savez samostalnih sindikata Srbije najavio je da će Prvomajski protest održati u Leskovcu, okupljanjem na gradskom trgu, odakle će se uputiti ka ozloglašenoj fabrici „Jura“ gde će biti organizovana centralna manifestacija. Ova sindikalna centrala u proglasu će poručiti da „neće dozvoliti da budu esploatisani i diskriminisani“, piše N1. Sa druge strane, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata je u Prvomajskom proglasu ukazala da radnici dočekuju Praznik rada – 1. maj „zabrinuti za egzistenciju svojih porodica i zbog neizvesne budućnosti“, prenosi N1.

Međunarodni dan rada u centru Beograda obeležiće i Nova komunistička partija Jugoslavije i Savez komunističke omladine Jugoslavije, kao i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost”. Sindikati „Nezavisnost“ će održati prvomajsku manifestaciju pod sloganom „Opasulji se – organizuj se u sindikat” sa početkom u 12 sati na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.

„Dajemo sebi za pravo da bez obzira na sve probleme radnika u Srbiji obeležimo 1. maj praznično, šaljući poruke o kontinuitetu naše borbe za zdravo i bezbedno radno mesto, kvalitetne kolektivne ugovore i dostojanstvenu zaradu“ navodi se u Prvomajskom proglasu UGS „Nezavisnost”, prenosi Danas.

U isto vreme i na istom mestu povodom Praznika rada protest organizuje i Politička platforma „Solidarnost“, a na protestu će govoriti Miloš Baković Jadžić (Solidarnost), Biljana Đorđević (Ne davimo Beograd), Biljana Stojković (Skupština slobodne Srbije), Đorđe Miketić (Ekološki ustanak) i Nebojša Zelenović (Akcija), piše Danas.

Ako vam zahtevi ovih protesta nisu potpuno jasni, evo jednog koji zvuči jasno – Udruženi sindikati Srbije Sloga upozorili su u petak da će organizovati demonstracije ukoliko Vlada ne bude ispunila njihov zahtev za usvajanje novog zakona o radu.

„Umesto teatralnog manifestovanja borbe u prvomajskim kolonama, mi najavljujemo demonstracije ukoliko Vlada ne bude imala sluha za naš zahtev za usvajanje novog zakona o radu“, naveli su iz sindikata, piše Danas.

Kako je bilo nekada?

Dok će mali broj radnika iz sindikata protestovati, većina će se izležavati na suncu. Nekada to nije bilo baš tako. U tekstu u Danasu, pod nazivom „Kako se Prvi maj slavio u trećem najbogatijem gradu bivše Jugoslavije“ N. Kovačević podseća na to kako se do pre samo tridesetak godina u ovom, tada centru velike zemlje, obeležavao najveći radnički praznik. Iz opisa sagovornika, to je ličilo na nešto što se danas zove „team building“, sa tom razlikom što se nije radilo o „šminkanju“ odnosa moći kako bi se radnici učinili produktivnijima, već su i radnici i upravnici i vlasnici bili deo iste, a ne sukobljenih klasa.

„Bili su to i vašari i porodični izleti, na kojima su članovi familija upoznavali i predstavnike fabričkog rukovodstva. Družili smo se, zbližavali, igrali i pevali, pa i zaljubljivali. Ja sam, na uranku na Zlatiboru, upoznao svoju sadašnju suprugu“, priseća se za Danas Petrašin Drulović, nekadašnji radnik Valjaonice bakra, učesnik omladinskih radnih akcija koji je, do pre koju godinu, predvodio Savez samostalnih sindikata Srbije u Zlatiborskom okrugu. On naglašava da je sadašnji sistem i nekadašnji sistem samoupravljanja potpuno drugačiji.

„U bivšoj Jugoslaviji nije bilo radničkih protesta, jer su vlasnici preduzeća bili radnici. Kako da protestuje radnik protiv radnika, protiv sebe?  A, danas smo došli u situaciju da se ponovo borimo za one tri osmice iz 1886. godine“, ocenjuje Danasov sagovornik.

Drulović navodi u Danasu i da je osamdesetih, samo Užice imalo 17.000 do 18.000 industrijskih radnika, dok ih je danas svega oko 5.000, manje nego što je nekada imao „Prvi partizan“. Građevinsko preduzeće Zlatibor je zapošljavalo 5.000, a sevojnička valjaonica tačno 6.999 radnika, što tačno pamti jer je anegdota da su tada molili direktora valjaonice da primi još jednog radnika da bi ih bilo 7.000, što je on odbio.

Kakvo je to vreme bilo, najbolje ilustruje zaključak koji je za Danas dao Nikola Gogić, socijalista, nekada komunista, radnik i predsednik omladine u sevojničkoj valjaonici: „To je bio neverovatan i kolektivni zanos. Veći stepen demokratije  je bio u tom samoupravljačkom sistemu, nego danas. Prvi maj treba obeležavati i lepo je to što se omladina danas druži i organizuje prvomajske izlete, ali trebao bi da zna i suštinu tog dana“, poručuje Gogić.

Na ovaj zaključak nema se šta dodati.
Bolje neće biti ni dok se pojedini Sindikati, kao pre nekoliko godina na Kosovu, budu zalagali da se prvi maj ukloni sa liste zvaničnih praznika jer predstavlja „jugoslovensku tradiciju“. U paničnom bežanju od „jugoslovenstva“, pobegli smo i od onoga što ono predstavlja – bratstvo, jedinstvo i pre svega: radnička prava.