pocket palma: Teško je da bilo šta što radimo može biti apolitično

Zagrebački trio pocket palma nedavno je izbacio novi album lll. Svoj autentični synth zvuk preusmerili su u sferu dark popa (čak i orkestarskih momenata). U čast novog release-a, razgovarala sam sa njima o tom novom iskustvu, ali i o ranim počecima, angažmana umetnika u društvenim pitanjima i poziciji žene u producentskoj stolici.

Kako vam je da nastupate ovde, kako vas tretira Beograd?

Anja: Savršeno, jako volimo da nastupamo ovde, imamo mnogo prijatelja i srpska publika generalno nam je mega i podržavaju nas. Uvek nam je drago da dođemo, kao kod kuće smo.

A Dragstor, kako vam je bilo iskustvo?

Bruno: Gas.

Čitala sam malo da ste počeli kao Side Project, pa bih htela da mi kažete nešto o tome,  kako je počela ta priča i kako se pretvorila posle u pocket palma priču?

Luka: Anja i ja smo se upoznali u srednjoj školi i počeli da pravimo zajedničke cover-e, od Arctic Monkeys, do Marilyn Manson-a, i ne znam čega sve ne.  I nekako smo počeli da radimo autorske stvari i na kraju smo izbacili dva albuma sa Side Projectom, nakon čega smo napravili malu pauzu i nismo baš znali šta bismo dalje. Pa smo u jednom trenutku odlučili da bi mogli da probamo da pišemo na hrvatskom, jer je Side Project bio na engleskom. To nam je bila neka prelomna tačka zapravo, kad smo prešli na hrvatski.  I to nam je bilo dosta smešno jer je više cringe.

Koliko dugo ste svirali kao Side Project? 

Ajna: Sedam, osam godina. Nije bilo neke konkretne prelomne tačke.

A gde ste prvo nastupali?

Anja: U klubu u Zagrebu koji se upravo zatvorio što nam je, nekako, baš krivo jer smo tamo izlazili još kao tinejdžeri. A sa pocket palmom je to bio zagrebački Beer Fest, gde Bruno nije svirao.  To je jedini koncert koji Bruno nije svirao sa nama, ali je bio u publici. Nakon tog koncerta pozvali smo ga da svira s nama jer nam je trebala još jedna osoba malo da promeni energiju, jer je bez njega nekako…

Luka: …Trulo je bilo.  Besmisleno.  I onda smo ga zvali Bruneka da svira s nama, a on je na svu sreću pristao. Tako da računamo da je sa nama od početka.

Šta ste studirali pre nego što ste se full time posvetili muzici?

Anja: Ja sam studirala istoriju umetnosti i portugalski. 

Luka: Joj, ja sam studirao…  (Šta ti nisi studirao?, dobacuje Anja) Engleski, švedski, istoriju umetnosti i informatičke nauke. Probao sam.  A Bruno je jedan faks već završio, sad završava drugi.

Bruno: Prvo sam završio logistiku na saobraćajnom fakuletu, a sad predškolski odgoj, sad sam treća godina tamo. 

Anja, tebe sam htela da pitam o tome kako je biti a woman in a man’s world. Koliko je industrija zahvalna ili nezahvalna prema tvojom uspehu? 

Anja: Pa, prilično nezahvalna jer, mislim, Luka i ja radimo zajedno već 10 godina, i pocket palma sad stvarno ima toliko materijala, a ljudi i dalje nisu svesni da sam ja takođe producentkinja i da takođe pišem tekstove i radim aranžmane.  I ljudi budu u šoku što ja radim to uopšte. Meni je relativno ok, zato što sam u bendu s momcima koji me guraju na intervjuima. Ali se često desi da oni dobiju neka tehnička pitanja, a mene pitaju – ko vas oblači i tako neke gluposti. I onda mi je super kad neko  Luku direktno pita za pesmu koju sam ja radila, kada on kaže – Anja je radila pesmu, mogla bi ona nešto više da kaže o tome. Imam njihovu podršku. Što je opet tužno, jer ja zapravo ne mogu da se izborim sama za sebe koliko god se trudila… Ok je, ali nije ok. Nema bare minimuma. Zapravo ono, sve što mi je ok je bare minimum.  A išta više od toga ne mogu da dobijem za sad.

Šta mislite, da li umetnost može ili da li sme da bude apolitična?

Anja: Pa naravno da kroz tvoju priču izlaze i neki politički stavovi, a u jednom trenu se nadaš da će i do publike doći te poruke. Ako član LGBT zajednice napravi ljubavnu pesmu koja nije nužno politična, kao u ovom nekom svetu i regionu gde živimo, automatski ima neku politiku. Tako da, bar što se muzike  tiče, i kroz istoriju se mnogo pevača borilo za različite stvari. Jako puno žanrova zapravo je nastalo na toj nekoj borbi. Za ili protiv nečega, nebitno, ali mislim da u suštini ništa ne može biti apolitično.

Malo bih prešla sad na novi album. Koji kida, by the way. Svakog dana mi je nova pesma favorit. Kako ste došli na ideju da uključite orkestarski momenat na kraju Četiri zida, pošto je ceo album pop-orijentisan.

Luka: Joj, ja sam nešto eksperimentisao u tom periodu sa soundovima orkestra i radio neku filmsku muziku za apsolutno ništa nego za sebe. I onda… Ne znam, radili smo tu pesmu i došli smo do drugog refrena i nakon toga je bilo vreme za neki dramatični bridge. A nema ništa dramatičnijeg od orkestra.

Koje teme biste izdvojili da su vladajuće na celom albumu?

Luka: Mentalno zdravlje

Anja: Da, nekakva introspekcija najviše. Jer i kad pričamo na albumu o odnosima s drugim ljudima, opet to gledamo nekako iz sebe. Baš je dosta introspekcija. 

Kako bi ste odredili vibe svakog albuma pocket palme? 

Luka: One Rijanije reči – One taught me love, one taught me patience, one taught me pain.

Isto za Četiri zida, malo sam zakočila za tu pesmu. To je bio prvi favorit. Kadrovi grada u spotu, je li to CGI? 

Anja: Da. Pitali su neki drugi ljudi: Gde je to u Zagrebu?

Bruno: Zagreb 3000. godine. Da, da.  Biće. Grade.

A odakle vučete inspiraciju za vizuale? Jer meni stvarno kad pomislim na pocket palmu,  prvo na um padaju vizuali, svetla i ambijent.

Anja: To je super, jer je nama stvarno jako stalo do toga, tako da je super čuti da neko drugi to ceni. Mi smo imali fazu u srednjoj školi gde smo na druženjima samo gledali spotove. Mislim, naravno slušamo muziku i to sve, ali baš specifično smo gledali dobre spotove i to nam je postalo jako bitno. I onda volimo da se potrudimo oko toga, volimo dobar spot.

Šta ste slušali  dok ste pravili ovaj album, a šta ste slušali kad ste bili klinci? 

Anja: Dok smo bili klinci slušali smo Linkin Park, a dok smo radili ovaj album smo slušali – isto Linkin Park.

Luka: Ja sam se malo vratio u 2015. i 2016. godinu dok smo radili ovaj album. Mi u svakom trenutku zapravo slušamo sve, pogotovo dok smo na turnejama imamo plejliste na šaflu, dolazi sve. Od Avril Lavigne…

Bruno: …Od pocket palme do Side Project-a. 

Svi: A kao klinci, Linkin Park, Guns-e smo slušali. Od Britney do Linkin Park-a.

Bruno, šta još radiš pored pocket palme?

Bruno: Pre nego što sam ušao u pocket palme sa frendom sam već počeo tu priču, drugi projekat,  bend Djeca. I onda sam uleteo u pocket palme, ali smo uvek paralelno to radili. To je neki moderni rok, najjednostavnije. Snimili smo album i trebalo je da nastupamo live i sviramo na matrice, ali to nam se nije svidelo, pa smo pozvali Luku i Anju. Tada se zapravo cela priča ovoga zakružila.

Kako biste uporedili beogradsku i zagrebačku muzičku scenu?

Anja: Nama se više sviđa beogradska. Kod nas ima jako malo pop muzike. Ovde ima baš dosta.  Nekako nam bolje paše.

Luka: Kod nas ima popa baš puno, ali isti je već 30 godina.  A ovde je pop… u skladu sa ostatkom sveta.

Za kraj- gde je dobar izlazak u Zagrebu?

Mi ti ne izlazimo (smeh). Možeš se zabaviti u Močvari, Tvornici kulture, Katranu… Mi ne izlazimo, ali nije da je mrtvo.

Ina Stanković
Ovo ćete srediti u montaži.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još