Šta reći o ovoj neverovatnoj godini u kojoj se osim pandemije, prirodnih katastrofa evo nižu i teroristički napadi širom Evrope i sveta. Ipak, ovaj je za nijansu drugačiji, prvi put i „mi“ smo ugroženi više nego ikad. Kad kažem „mi“ mislim na naše ljude u Beču kojih ima zaista puno.
Nekako, Beč je uvek bio na neki način naš, zar ne? Na kraju krajeva da nije Beča verovatno ne bi bilo ni pola naše muzičke industrije. Međutim, sada se svi ti ljudi koji pune klubove kada gostuju naše domaće zvezde osećaju uplašeno. I pitanje je kada će ponovo, oslobođeni straha ponovo izaći iz kuće. Isto je verovatno i sa našima u Parizu, ali svako ko je čitao „Vernona Trodona“ zna da su teroristički napadi sad već ušli i u samu kulturu Pariza, postajući nešto o čemu se misli kada se pomene taj grad. Sa Bečom nikad nije bilo tako.
„Mi smo sedeli u kafiću, pili koktele kad su krenule raznorazne vesti i snimci da nam stižu. Svi smo prvo mislili da je neka pucnjava izmedju nekih ljudi koja nema veze sa nama, međutim brzo se skontalo da je u pitanju teroristički napad. Zatvorili su kafić tamo gde smo bili i nas nekoliko je odmah otišlo kod druga. Mnogi prijatelji su bili zatvoreni na poslu, u teretani itd. Generalno je baš jeziv osećaj kad ne znaš gde ćeš i šta ćeš i kad ne možeš da odeš kući jer su javili da se pucnjava dogodila na različitim lokacijama. Neki ljudi još uvek nisu uhapšeni pa nas je i dalje malo strah da izađemo napolje i odemo bilo gde.“, kazao je za ZOOMER David Tomić.
Sličan doživljaj ima i Filip Teri koji je istakao da je Beč uvek bio grad u kome multikulturalnost dobro funkcioniše.
„Ne osećam se više bezbedno. Pokušavam da ne osuđujem i ne generalizujem. Da razdvojim terorizam od religije. Policiji verujem ali mislim da je u borbi sa hladnokrvnim ubicama koji pucaju na nedužne civile, u zemlji koja je politički neutralna, jako teško stati na put tome“, izjavio je Teri.
„Ipak, osećaj solidarnosti je bio jednako snažan. Ljudi su puštali u stanove osobe koje su se zatekli na ulici pa je ta solidarnost ipak ono što jača moj osećaj bezbednosti i pomaže u borbi protiv negativnih misli. Solidarnost je uvek naše najjače oružije“, potvrđuje Filip.
Osećaj ugroženosti dominira i u izjavi E.P.
„Beč je za mene uvek bio zaštićen od svih vrsta terorizma ili uopšte mogućnosti terorističkog napada. Ovde je uvek vladala sloboda svega, tolerancija. Ne mogu da verujem šta se dešava. Cilj određenih ljudi je oduvek bio da se muslimasnka vera predstavi u negativnom kontekstu, da bi ih drugi omrzeli. Ljudi su, ni krivi ni dužni, poginuli sinoć. Strašno je!!“, izjavla je potresena sagovornica koja je zamolila za anonimnost ali je identitet poznat redakciji.
A da je neznanje nekada blagoslov, potvrđuje nam N.V. koja se u tom trenutku našla u blizini samog napada, samo toga nije u tom trenutku bila svesna.
„Sinoć sam šetala sa drugaricom po centru grada, tojest ulicama u kojima se sve izdešavalo i zatim sela na klupu da popričamo još malo. Odjednom je svuda oko nas bila policija i bukvalno su leteli onim autima, mi smo mislile da je neka pljačka u pitanju jer tamo ima skupih prodavnica tipa Louis Vuitton, Dior itd… Ljudi su se uspaničili ali smo mislile da je to zbog policije. Mi skroz opuštene krenule našim pravcima kući. Tek kada smo stigle i imale internet, videle smo poruke od društva da ni slučajno ne idemo tamo… Nismo čuli pucnjavu od sirena…“
A.D. je imala sličan doživljaj.
„Peške sam se vraćala sa posla kroz sam centar Beča i glavnu ulicu, stigla sam kući i vrlo brzo nakon toga dobila prvi snimak sa mesta na kom sam bila samo sat vremena ranije, na samo 2 kilometra dalje, pucnjava, krv, jurnjava, vojska, policija, sirene, helikopteri, članci u novinama, internetom počinju da kruže snimci kakvi se obično viđaju samo u filmovima, od toplog sunčanog dana od jednom nastaje strah i panika, od bezbrižne šetnje do zatvaranja u stanu i apelovanja da se ne napuštaju domovi, osećaj je kao ratno stanje koje se ne bi nikome poželelo i stalna strepnja da li je gotovo.“
