Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, gostovao je u serijalu „Backstage“ na Zoomeru i tom prilikom, uz zanimljivu igricu, otkrio mnoge stvari o sebi. Jedno od prvih pitanja koje je „izvukao“ sa naših kartica je pitanje o snovima.
Da li se sećaš šta si poslednje sanjao?
Što je najgore od svega, pamtim snove. Bili smo na ekskurziji Miroslav Raduljica i ja, negde između Burme i Indije, stručno putovanje Arhitektonskog fakulteta. Tu se pojavljuje Teodosić i Miroslav i ja vrtimo Teodosića u krug, nećemo da mu bacimo loptu, a sve se to dešava u Kolumbiji – jer sam od svih tih destinacija bio jedino tamo. Inače, vrlo često sanjam ono o čemu razmišljam, najčešće su snovi vezani za stvaranje. Nekad mi se reše problemi u snu – naslov teze za diplomski sam sanjao pa uspeo da zapišem, razne projekte sam sanjao i slično. Dešava mi se da se probudim u pola noći sa nekom fenomenalnom idejom i mislim da ću je zapamtiti i ne zapišem je, a onda ujutru ne mogu da se setim o čemu se radi. I to mi se desilo više puta.
Da li se bavio nekim sportom?
Da, raznim. Naša interna forma u društvu je da sam ja „ceo život u sportu“. Trenirao sam tenis tri godine, plivanje, skijanje, sve u to vreme nepopularne sportove. Imam tu strast. Bavio sam se svim nepopularnim disciplinama, tako da sam išao u muzičku školu i svirao klavir – odatle i nadimak pijanista. Išao sam i na ples. Sve što nije bilo pomljivo u to vreme, negde 1997. godine.
Da li se baviš nekom vrstom meditacije?
Ne bavim se meditacijom. Novak mi je poslao pre neke dve nedelje neki klip za meditiranje i bilo mi je jako zanimljivo i onda sam mu napisao – šta, da počnem ovo da radim pa da budem još luđi? Možda se nekad usudim i to da probam, za to mi treba hrabrosti zaista.
Da li privatno crtaš?
To je moja velika ljubav i strast i sve je počelo odatle. U prvo vreme, kada sam završio sa pripremama za arhitekturu, radio sam kod mog profesora Lole pripremnu nastavu za fakultet i moje osnovno zanimanje je bilo da učim ljude da crtaju. Od malih nogu to volim. Još u petom razredu sam osvojio drugo mesto na gradskom takmičenju u crtanju. Pre sam mnogo više crtao i po mom mišljenju mnogo sam bolji u crtanju nego u bilo čemu drugom, a najmanje se time bavim. Verovatno zato što pokušavam da osvojim neke nove teritorije i nova znanja pa mi je to inspiracija da izađem iz zone komfora. Smatram da je izlazak iz zone komfora važan za napredak. To što ljudi zovu stilom je ukalupljivanje i onda prestaje igra. A zbog igre smo ovde. Ceo život je igra i to najbitnija stvar.
zlazak iz zone komfora je važan za napredak. To što ljudi zovu stilom je ukalupljivanje i onda prestaje igra. A zbog igre smo ovde. Ceo život je igra.
Koliko se crtež na manjem formatu razlikuje od izrade murala?
Sam početni deo ne razlikuje se mnogo jer počinje od ideje i slice na papiru. Posle ide razreda tog crteža, prenošenje proporcija na zid, a farbanje je najlakši i najzanimljiviji deo. Uvek je taj tehnički deo najteži.
Da li bi voleo da imaš više vremena za crtanje?
Voleo bih da je sve vreme posvećeno crtanju i da radim samo to, ali nažalost to nije izvodljivo i moram da radim mnogo drugih stvari od kojih se živi. Crtanje mi je hobi, usputna aktivnost i zato malo vremena imam za to.
Kako biraš lokacije za svoje murale?
S obzirom na to da sam arhitekta inspiraciju pronalazim u prostorima gde nešto treba da se napravi. Jedan deo mog stvaralaštva je postavljanje murala u kontekst da žive sa gradom i pravljenje novog vizuelnog identiteta. To je uklapanje u ono što je u arhitekturi najbitnije – duh mesta. Važno je gde se, šta i na koji način postavlja, jer da nema toga onda bi sve izgledalo kao fontana na Slaviji.
Šta ide prvo u tom procesu – mesto ili projekat?
Dvosmerno je. Nekad me inspiriše samo mesto, a nekad imam ispiraciju pa tražim pogodno mesto za taj mural.
Tvoja sledeća kartica kaže – zatvor. Šta bi radio da moraš da odeš u zatvor?
Otišao bih do neke apoteke da mi da nešto protiv zatvora (smeh). Ima raznih vrsta zatvora – Farma, Parovi, Zabela… na koji misliš? Ako ja biram, izabrao bih ovaj regularni zatvor. Gledao sam film, jedan zatvorenik visi sa tavanice i oslikava. Ja bih se bavio tim stvarima, oslikavao bih ćelije ljudima.
Šta bi bio razlog da ti završiš u zatvoru?
Mnogo je razloga. Svaki dan imam situacije, evo sad treba da platim parking ponovo (smeh). Najbliže pravom zatvoru sam bio kad sam radio rad sa Isusom „Nova vera“, koji sam postavio na bandere u obliku krsta gde su sigurnosne kamere. Došlo je sedam policijskih automobila, komunalna, forenzičari – to je podignuto na ozbiljan nivo. Pošto su svi problemi u zemlji rešeni, onda moraju da jure prave kriminalce poput mene. Tad sam završio u istražnom postupku, to je bilo pre godinu dana i još uvek se ništa nije desilo sa tim. Bilo je kasnije situacija sa sklupturom ispred Gradske skupštine, ali se to završilo u istom danu i nije bilo povoda da pišu nekakve kazne ili pozive za saslušanja.
Koliko si svestan toga koliko se tvoj glas čuje?
Ne razmišljam o tome. Svestan sam da je internet pomogao tome, ali nisam svestan koliki je to zaista uticaj, koliko to pomera, da li sam uspeo nekog da nateram da nešto uradi po tom pitanju. To me mnogo više zanima nego to što po medijima piše „poznati“ ili „najpoznatiji“, što je najnebitnija stvar. Voleo bih da mogu da izmerim koliki je to uticaj i koliko se nešto promenilo – zbog toga i radim sve ovo i to je moj jedini interes u svemu tome.
Kod nas je apstraktno i avangardno tek u povoju, a u svetu je to već ozbiljna umetnost koja se ceni i svi muzeji savremene umetnosti sadrže ulične umetnike. Naš muzej savremene umetnosti je muzej moderne umetnosti jer je to vreme koje oni izlažu prošlo odavno.
Koji tvoj rad je najviše podigao ljude da razmišljaju o tome?
Mislim da je to bio taj svetleći prst ispred Gradske skupštine jer je to u duhu mesta i vremena u kom živimo. Što prostije i jednostavnije – to je zanimljivije i pristupačnije. Neki ozbiljni projekti za koje mislim da su promišljeni i u koje je uloženo vreme, energija, rad, razmišljanje i sve ostalo su prošli onako usputno, i to sveukupno ne bude kao ova jedna stvar. Očigledno ima nešto u toj provokaciji, ili ja izbegavam da priznam sam sebi da je to možda i moj najbolji rad, s obzirom na to da je jednom prostom stvari pokazano na sve probleme koje on sadrži i reprezentuje. Sigurno ima onih koji su to prepoznali, ili oni kojima je to kao fora.
Koji je način da se ljudima to približi?
Naša najveća pomoć su društvene mreže. Ja ih i koristim za promociju svojih ideja, misli i kako želim da utičem na društvo. Važno je samo kako se to koristi i kako da se ostvari neki viši cilj. Ali ne mogu da se merim sa nekim rijalitim zvezdama ili folk pevačima.
Zašto se mali broj ljudi bavi uličnom umetnošću?
U Srbiji u odnosu na broj stanovnika ima dosta umetnika i mi smo u korak na svetu kad se pogleda šta svaki pojedinac radi. Moja misija je da radim upravo to. Runaway festival na Bežaniskoj kosi koji pravim je festival koji promoviše tu vrstu umetnosti i sve mlade umetnike i ideja je da se napravi muzej na otvorenom – Urban District – i da svi imaju jednaka prava i mogućnost da pokažu svoj talenat i da putem interneta to vidi i svet. Ja pratim šta se dešava na svetskoj sceni i mi smo definitivno u korak sa svetom i samo je pitanje kad ćemo da se osvestimo i da to prikažemo. Kod nas je apstraktno i avangardno tek u povoju, a u svetu je to već ozbiljna umetnost koja se ceni i svi muzeji savremene umetnosti sadrže ulične umetnike. Naš Muzej savremene umetnosti je muzej moderne umetnosti, jer je to vreme koje oni izlažu prošlo odavno.
Svoj rad „Čistač“ postavio si u isto vreme kad je bila izložba Marine Abramović. Da li si time želeo nešto dodatno da poručiš?
Ja izuzetno cenim rad Marine Abramović sa početka karijere i pročitao sam dosta o njoj i njene knjige i to je ozbiljna filozofija, pogotovu ta težina i taj prolazak kroz zid koji svi imamo, što je u stvari prelazak granice bola, prevazilaženje tih okova. Ona se vremenom iskomercijalizovala i ona to ne krije. Taj performans je bio kritika jer se sav novac radi političkih poena i popularnosti uložio i iz kase se finansirala izložba koja je mnogo koštala u milionima. Drago mi je zbog Marininog poteza jer im je pokazala da će da daju za umetnost, ali sa druge strane mi nije drago što se ne ulaže u nešto što je u povoju već samo u mejnstrim. Tako da je bila ta veza, ali kritika nije na račun Marine.
Naredna kartica je asocijacija, a pojmovi su uspeh – neuspeh.
Uspeh – pozvan sam na jednu od najpoznatijih umetničkih smotri na svetu u Veneciji. Od 12000 umetnika, ja sam uvrsten u 25 u kategoriji za nagradu i to je moj najveći uspeh do sada. Dobio nagradu ili ne, veliki je uspeh naći se u tom društvu i na taj način započeti svoju internacionalnu karijeru. A neuspeha je bilo puno, ne mogu sad da izdvojim neki. Napredak se sastoji iz niza neuspeha, jedino što svi vide samo uspeh, a zapravo neuspeha je uvek mnogo više, čini mi se, bar kod onih koji hoće da priznaju to. To je pre gomila nekih sitnih neuspeha, nego što su to velike stvari jer do mnogo velikih stvari se dolazi napornim radom i teško je u tom smislu doživeti neuspeh. Može to da bude neki cilj, koji ne uspeš da dosegneš, ali opet ostaje ceo taj proces koji je sam po sebi uspeh.
Šta bi poručio mladima koji bi želeli da ti se pridruže na neki način?
To pitanje mi je uvek zanimljivo jer ja smatram da sam mlad i ne smatram da sam kompetentan za to. Imam 30 godina, što ne mislim da je puno, i ne mislim da je vreme da ja dajem neke savete. Samo se treba pokrenuti i slediti svoj instinkt, to osećanje koje imaš u sebi za to što želiš da radiš i biti iskren u tome. Ako nisi iskren, onda džabe je sve. Treba verovati u sebe i slediti ono osećanje koje je nepogrešivo, ma koliko delovalo teško.
